Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

понедељак, 28. фебруар 2022.

Foto album - Radovan kula Milića od Mačve, umetnički san pretočen u večno zaveštanje

Slikar. Izuzetno plodan slikar.

Gotovo dvanaest hiljada dela je ostavio za sobom...

Jedan od najpoznatijih iz epohe u kojoj živimo.

I, kao da nije dosta što je tako plodan i slavan slikar, beše on i vajar.

I...pesnik, da.

I, eto, arhitekta.

Svestran, i po tome prilično jedinstven.

Umetnik koji je izgradio čak tri kule u životu, tako plodonosnom.

Da, ovaj put se nećemo baviti njegovim slikarskim, vajarskim ni poetskim legatom, već ćemo se prošetati kroz možda najznačajnije njegovo zaveštanje, graditeljsko...ali i posvetiteljsko.

Atelje na Zlatiboru napravio je pod nazivom Kula ni na nebu ni na zemlji.

Građevinu u Beogradu imenovao je kao Kulu sa sedam vetrova, a obe je smestio u šumski ambijent.

Naravno, ova potonja, taman onoliko koliko se u ovom velegradu uopšte može pronaći još šumskog ambijenta.

No ona koja zapravo predstavlja vrhunac umetnikove vizije je upravo ona koju je i namenio svim samoukim slikarima svoje rodne Mačve.

Jedna tako nesebična želja pretočena u delo, jedna posveta umetnosti na jedinstven način uklesana u kulturnu baštinu ove zemlje. 

U rodnom selu, nadomak Bogatića, veliki umetnik, poznat po svom jedinstvenom stilu zasnovanom na crnom dugom plaštu, beretki, umetničkoj bradi i stavu samo njemu svojestvenom, napravio je Kulu posvećenu umetnicima slikarima, nazvavši je po svom ocu Radovanu.

I, otud danas Radovan kula, usred Mačve, na nekih petnaestak kilometara od Šapca, a na putu ka Loznici, do koje bi trebalo manje od pedeset kilometara.




Zidao ju je uz pomoć brata, rodbine, komšija i prijatelja, čak i kroz mobe ponekad, ali uglavnom uz pomoć brata. Jedan je brat gradio, drugi je grdio.
Uglavnom.
Nije bilo dobro ovo, a nije valjalo ni ovo. Ruši to!
Pa ponovo.
Trpeljiv je brat Radojica bio dok je zidao, osećao je da umetnička duša njegovog brata vidi nešto što prost svet ne vidi, popuštao, zidao iznova i nije se mnogo ljutio.
Želeli su svi da se Milić ovde i nastani, zato su zdušno gradili uprkos svemu.
Došao je i nastanio se.
Slikao je prirodu koju je voleo, baš tu, na svojoj dedovini, na imanju oca Radovana, koji tu ostade od svoga oca Pantelije.
I slikao je svoje vizije, nadrealizam je pravac koji možda najbliže opisuje njegove slikarske vizije, ali je i gradio po svome.
Pored kule je napravio i spomenik Radovanu, a uz njega i lajaonicu.
Za lajanje, da, ali ono...ljudsko lajanje.
Psovanje.
Da svakoga možeš do mile volje nagrditi u toj lajaonici, neometan, te da izbacis sve iz sebe upravo na tom mestu. Mestu baš tome i namenjenom.
Da, produhovljen i duhovit, utkao je to i u svoju najznačajniju kulu.
Smatrao je da sanjari i samouki slikari mogu svoju životnu, a najdublju misao da iznesu na svetlost dana samo ako im je sve po volji, ako imaju gde i da slikaju, da spavaju, da traže sebi inspiraciju, ili da psovkom izbace iz sebe sve što im smeta.
I to na sve četiri strane sveta.
Jer, tako je i ostavio otvore na lajaonici...
Tako to ide kada neko ko čitav život vodi računa o detaljima, savlada život, pa ga primeni na druge.
Kada poželi svojoj rodnoj Mačvi još mnogo umetnika kojima je Akademija predaleko, a srce i talenat blizu rodne kuće.
Kada shvati da ma koliki umetnik neko bio, umetnost je iznad njega uvek.
I u slavu upravo svog shvatanja veličine te umetnosti, on podari nekim budućim umetnicima jedan ovakav zanimljiv atelje. 
























среда, 23. фебруар 2022.

Objektivom po Srbiji - Manastir Tumane, legende, verovanja, nade - materijal od koga je sazdana ova svetinja

Miloš Obilić.

Najpoznatiji srpski srednjevekovni vitez, junak koji je u Boju na Kosovu, odrubio glavu turskom caru Muratu.

Velikaš, odan Knezu Lazaru, na čiji je poziv pošao odmah upravo u taj Boj, zapravo je u centru najveće legende vezane za manastir.

Verovanje da je upravo Miloš podigao ovaj manastir, verovatno potiče od legenede prema kojoj je ovaj vitez i velikaš svoga vremena, to učinio iz pokajničkih razloga.

Tokom lova u četrnaestom veku, negde po šumama podno Golubačkih planina, u kraju u kome je rođen, a nedaleko odatle i dvorac sebi sazidao, Miloš napravi kobnu grešku.

Začuvši kako nešto šuška, nesmotreno pomisli da je reč o srni, te rani isposnika Zosima, kasnije poznatog kao Sveti Zosim Čudotvorac.

Ponese ga Miloš na rukama, ne bi li ga nekako mogao spasti, no rana je prevladala, te teret nesmotrenog ubistva, zauvek optereti vitezova pleća. Vidar mu samo odmahnu glavom sa rečima - Tu mani...leka nema, pomiri se sa tim, slobodnije prevedeno.

Poželevši da donekle okaje svoj greh, ali i ublaži tugu, na mestu gde sahrani isposnika, naredi da se podigne Bogomolja.

Radovi započeše, ali se i Turci približiše, te stiže poziv Kneza Lazara da dođe do Kruševca na dogovor oko zajedničke odbrane. Poziv je stigao uz reči: Tu mani crkvu koju zidaš, pa pohiti ovamo.

Tu mani....dva puta...i, sumnje, prema legendi, nije moglo ni biti.

Tumane je postao manastir, rečica, selo...sve iz kraja udaljenog na nepunih desetak kilometara od Golupca, te se danas tako zove i jedan od najpoznatijih srpskih pravoslavnih manastira na istoku zemlje. Tuma, Tumane ili Tumani.

Kažu u Manastiru da je sve ispravno.

Sve kako narod kaže, kako ga narod naziva...


Zapravo je prvo dokumentovano spominjanje vezano za šesnaesti vek, ali ne o gradnji, već o postojanju manastira, i to u turskim dokumentima o ubiranju obaveznog poreza.

Mračno doba turske vladavine nije mimoišlo ni manastir koji je, zajedno sa svojim narodom, ubijan i obnavljan, pljačkan i mučen svo to vreme.

Ipak, centar vere u ovom kraju, održao se, eto, do današnjih, verujem najslavnijih dana njegove istorije.

Danas je ovde bilo neophodno izgraditi ogroman parking, za velike posete, što autobusima, a što privatnm vozilima. Ljudi neprestano dolaze.

Kažu, oko milion vernika godišnje.

Najposećeniji u Srbiji.

Nekada ženski manastir, tokom 2014. godine postaje muški, i uz elan najmlađeg Bratstva u Srbiji, postaje ono što danas možemo videti. 

I ne staje se.

Ni veliko dvorište sa natkrivenim prostorom za velike molitve i druga dešavanja, ni manastirska suvenirnica sa više nego zavidnom gužvom, ni park sa slapovima, kao ni restoran sa jezercem u kome caruju labudovi i patke...ali ni mini zoološki vrt nisu dovoljni da ovu energiju primire.

Bratstvo ide dalje, zida konake i biblioteku.

Granica?

Mislim da je to jedino pitanje koje ovde ne treba postavljati...na sva ostala će se možda i naći odgovori.

Neki pronađu čak i čuda, a ne samo odgovore.

Neki pronađu posustalu veru, neki posrnulu nadu, ali svi pronađu mir i spokoj u prekrasnom ambijentu u kome se susreću vera, priroda i entuzijazam nekih mladih ljudi u odorama, spremnih da se još više približe svojim vernicima.

A čuda?

Kažu, da su i čuda tu.

Čuda koja nad moštima pokrenu kosti ruke koja je desetak godina bila mrtva i nepokretna, naočigled prisutnih. Čuda razna. Za svakoga poneko.

Za mene je čudo što se toliko radi na tome da ovolika bude poseta. Zaista veliko čudo.

Čudo da je najmanje podjednako važno ljudima da dođu ovde, koliko i u obližnju, fantastično obnovljenu Golubačku tvrđavu.

Najmanje podjednako važno kao i da dođu na poprilično bliže Srebrno jezero...

Da, i za mene se našlo poneko čudo, itekakvo čudo neočekivano.