Objektivom po Srbiji - Zlatibor, priča druga, sa ponosom neprećutana

Druga priča je priča o nekom drugom Zlatiboru. 

O Zlatiboru čije se ionako nejasne granice, danas više nigde i ne naziru.

Druga priča se proteže od Tare, pa sve do Zlatara i meandara Uvca, jer Zlatibor je zapravo postao pojam i brend koji je apsorbovao u sebe sve lepote prirode i kraja koji danas često smatramo Zlatiborom jer nam je upravo sa ove planine ponuđena sva ta lepota.

Zlatibor je danas gradić, jedno od najživahnijih mesta i pored Beograda, Novog Sada ili Vrnjačke banje, kada u svojim sezonama dočeka toliko ljudi, da je parking mesto jedna od najtraženijih stvari, ma koliko parkinga zapravo i bilo.

A to je, složićemo se, ipak jedna sasvim druga priča.

I zato, lagano, reč po reč, pođimo onamo kud nas ova druga priča zlatiborska povede.

A povešće nas ka nastanku onoga što je danas ova prelepa planina, koja je na dobrom putu da joj se pozlate svi njeni borovi, i to u očima svih, i onih koji bi došli ovde, i onih koji bi ih dočekali tu.

Koliko je o tako nečemu mogao znati monah Teodosije, samouki štampar iz danas potopljenog, ali i od Turaka spaljenog manastira Rujno, dok je improvizovanom štampom nejednakih slova duboreza u drvetu pravio prvu štampariju u Srbiji, ja ne znam, ali da je već on težio značajnim iskoracima, jasno je svakome ako se vratimo u to vreme u kome se sve dešavalo.

Nažalost, danas je u potpunosti sačuvano samo jedno Rujansko Četvorojevanđele i ne nalazi se u Srbiji, ali ovo štamparsko delo je najpoznatiji proizvod te prve štamparije koja je ponikla upravo ovde, u jednom zlatiborskom manastiru, u vreme kada se nije smelo propovedati, a kamoli štampanom reči širiti reč Hristova na teritoriji kojom su ognjem i mačem vladali Turci.

Naravno, čim su saznali za štampariju u manastiru, negde u drugoj polovini šesnaestog veka su zapalili manastir, a danas se manastir sa ovim imenom nalazi nedaleko, ali kao potpuno nova građevina. 

Pa ipak, i ova priča govori o težnji ovoga kraja da se ide napred, i to velikim koracima.

Kraljev trg nekako svi vidimo kao centar svih dešavanja. Iako još urbanistički nije precizno definisano šta je centar čega, jasno je da postoje dobri razlozi za smatranje Kraljevog trga centrom urbanog zlatiborskog ambijenta. I, u skladu sa tim, najvidljivije promene o kojima pričamo kada su u pitanju krupni koraci unapred kojim ovaj kraj korača, dešavaju se baš u centru u kome je danas obnovljeno jezero sa novim plutajućim vodoskocima, a uz njega i kompletno šetalište koje uključuje i Kraljev trg.

Ipak, mnogo značajnije je što su se pri samom centru našli danas neki od najzanimljivijih sadržaja kojima se okitio ovaj najurbaniji deo planine.

Jedan od najinteresantnijih Avantura parkova koje sam imao mogućnosti da vidim kod nas, smestio se upravo tu, uz pijacu poznatu svima koji su ovde makar jednom došli.

Nedaleko odatle iznikao je i Dino park, interesantan ne samo za najmlađe, već i za one koji bi voleli da ispune svoj dan nečim lepim i nesvakidašnjim. 

Pa ipak, od svega što je izniklo u centru, možda je najimpozantniji i ujedno najskuplji investiicioni poduhvat, a to je Gold gondola, koja upravo sa stanice u centru prevozi putnike u zatvorenim kabinama sve do Tornika, stajući pritom na Ribničkom jezeru.

Definitivno nesvakidašnji doživljaj koji kompletira na jedan fantastičan način zlatiborsku avanturu.

Pa ipak, Priča druga o ovoj planini zapravo je priča o tome kako se krupnim, ali pažljivim koracima ide dalje, u jednu veliku budućnost, ali se pritom savršeno čuva i priroda, i duh prošlih vremena, tradicije i istorije, kroz nostalgične momente razasute svuda po planini, a ukrštene sa netaknutom i neokrnjenom prirodom. To je priča sa ponosom neprećutana.

Pronaći pećinu, istražiti je, urediti tako da ostane autentična, a istovremeno jedna od najlepših pećinskih atrakcija kod nas, bilo je moguće samo pažljivo biranim koracima. Takva je danas Stopića pećina, koja je ne samo prilagođena posetiocima, već je i fantastično osvetljena pružajući tako nestvarne prizore na gotovo svakom koraku.

Naravno, pećina nije jedina prirodna lepota koju su ljudi ovog kraja odgovorno učinili atrakcijom, a opet očuvali svu njenu autentičnost i prirodnost. Tu je i nadaleko čuveni vodopad u Gostilju, koji uz ostale prirodne lepote ovog podneblja privlači veliki broj turista i posetilaca uopšte.

Pored muzejskog sela Sirogojno, ovde možemo videti i druga značajna dela čovekovih ruku, a jedno od najznamenitijih je i Dvorac u Mačkatu, još jedan primer kako je jedan vojnik uspeo da izgradi nešto dostojno kraljeva, poput Dvorca Belimarković koji krasi danas Vrnjačku Banju.

Upravljati prirodom, i pronaći sklad između ekonomije i očuvanja prirode, nimalo nije lak posao.

Ruku na srce, Zlatibor nudi sam po sebi toliko prirode i toliko svojih lepota da se čini kako to jedno nepresušno bogatstvo. No, mudar čovek zna da ništa nije nepresušno, a još više zna da je i sama netaknutost prirode jedan značajan ekonomski resurs, bez koga sve investicije ne bi ni upola vredele, niti bi bile atraktivne bez toga.

Umestiti jedan western ambijent, sa kaubojskim gradićem i indijanskim selom u zlatiborski ambijent, predivna je ideja da se zaokruži ova avanturica koja počinje još dok se penjemo putem ostavljajući Užice za sobom. El Paso je uspeo u tome, a pritom je u drugom delu, rečicom odvojenim od Divljeg Zapada, kreirao domaći ambijent sa tradicionalnom arhitekturom u kojoj, osim Crkve i restorana, svaki objekat nosi ime nekog od zaslužnih ljudi iz srpske istorije i savremenika po kojima se i danas prepoznaje Srbija.

Konačno, bezbroj je primera ovde kako se sa pažnjom od prirode stvara ekonomija, a da se pritom priroda ne narušava suštinski, odnosno, da se ekonomija i bazira upravo na nenarušenoj prirodi.

Ja sam odabrao i jedan restoran Ranč za primer, gde možemo naći i slobodno puštene konje, ali i ponije za projahati, kozice sa stidljivim rogovima, ali i dugoroga moćna goveda, od domaćeg bika, do afričkih divova od koga i lav zazire. Dovesti prirodu prirodi, ukrstiti dve prirode, svakako je nešto što se mora vratiti ekonomski gledano.

Jer, možda se zaista nekoj devojci slaboga vida ukazalo u snu da se umije vodom sa Belog izvora, i možda je zaista zbog toga progledala bolje, ali legenda je sačuvana kada je samo na tom izvoru postavljena spomen česma borcima kraja za slobodu države. Ne mora više od toga. Spomen česma jeste spomenik junaštvu, ali je i priznanje prirodi koja je i dalje tu gotovo netaknuta, a prelepa.

I možda je zaista negde nadošla bujica i odnela neku devojku Joku sa obala, ali su meštani kasnije napravili drveni most, koji vremenom zameni jedan veći, kameni, ali je i to dovoljno da se to mesto zove Jokina ćuprija, spomenik događaju, ekonomski imperativ puteva i mostova, i netakmuta priroda, objedinjeni tako skladno, u jednom.

I potom sva Svatovska polja i Devojački grobovi, neimenovani i odavno već neznani događaji iz prošlosti koje samo ova priroda i narodno predanje danas čuvaju, sve je to jedna prelepa priča, koju sa ponosom nisam hteo prećutati.

 

Restoran Ranč....

Novo ruho Kraljevog trga, jezera i šetališta...

Impozantni Avantura park, iako ne i jedini na ovoj planini...