Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

субота, 18. септембар 2021.

U šetnji po Beogradu - Spomenik Stefanu Nemanji, neki novi odgovori i neka nova pitanja...

Neka nova pitanja.

Ne nužno bez odgovora.

I neko novo vreme koje je počelo krajem januara ove godine.

Novo vreme u kome posle nešto više od stotinu i trideset godina, jedne železničke stanice više nema.

Jedne železničke stanice koja nas je nekada radovala u dolasku, a nekad i u odlasku sa nje.

Kraj koje su se i autobusi okretali, kraj koje se presedalo, i gde je uvek bilo nekako živo.

I, novo vreme u kome zgrada upravo te stanice blista lepše nego ikada, uprkos svim nostalgičnim plimama koje uzimaju misli na tren svima nama koji smo uz ideju nepromenjivosti mesta odakle kreću vozovi, odrastali, stasavali i nekako sve to tako i podrazumevali.

Da. Veličanstveno izgleda, posebno noću.

Taman za neko novo vreme. Taman za neke odgovore.

I taman za neka nova pitanja.

Jer, ispred te zgrade, sve je zasenio spomenik.

Kažu neki neprimereno visok.

Neprimereno kitnjast.

Dok drugi, opet, kažu - veličanstven.

I eto opet nekih novih pitanja.

Nova pitanja za neka nova vremena. Vremena u kome svako od nas ima pored prava na svoj glas, i mogućnost da se taj glas čuje.

I u tim novim pitanjima, niko više ne primećuje kako je iščezla i pruga iza staničnih perona, i kako lagano nestaju simboli grada u kome smo rođeni i uz koje smo odrastali verujući da će oni zauvek biti tu. Čeka li i neke druge perone ista sudbina ili će oni preuzeti čak slavu ove nakadašnje najveće i glavne Stanice, ne znam. No, ono što je izvesno je da je spomenik Stefanu Nemanji svakako jedan simbol grada itekako zamenio novim simbolom.

I onda...možda se baš u tome i kriju neki odgovori. Neki novi odgovori.

Odgovori za...ali i odgovori na neko novo doba pred nama.

Postament ovog spomenika je vizantijski šlem. Pa ipak, ovaj spomenik treba da nosi poruke mira. Poruke atavizma jednog naroda, koji pamti i koji poštuje, a ne ratuje.

Na postamentu spomenika na Novom groblju izlivenog od zarobljenog nemaćkog oružja u Prvom svetskom ratu, nalazi se nemački orao...slomljen četvorogodišnjom borbom. Taj spomenik nosi neke druge poruke. Poruke snage, istrajnosti i požrtvovanja.

A ipak, postament na oba spomenika je simbolika ratova protiv neprijatelja. Koliko su onda i poruke različite ili zapravo ipak slične?

Ne znam...ali možda više o tome može reći mač u ruci Stefana Nemanje...

Pa ipak...veličanstvenost ne samo spomenika, već i čitavog ambijenta je nesporna.

Novi simbol grada za neka nova vremena je tu. U svoj svojoj veličini i grandioznosti.

Osporavanoj ili cenjenoj...nije mnogo bitno.



Stefan Nemanja je u svom životu takođe, čini se, postavljao neka nova pitanja, a istovremeno i davao neke odgovore. Rodoslovnik srpske dinastije koja je najduže vladala srpskim prostorima, a istovremeno i vazal Vizantije od koje je na poklon i dobio svoje prve teritorije na upravljanje.

Kršten u jednoj, ali i drugoj crkvi.

Pobunjenik protiv Vizantije, ali i potonji verni vazal njenom caru Manojlu. 

Veliki ratnik protiv Vizantije od koje je i dobio sve, ali i veliki ktitor crkava i manastira.

I konačno, ratnik koji je silom uzimao sve, do smrti zamonašen sa svojim sinom Savom čije delo danas predstavlja jedno od najvećih dostignuća u obrazovanju i duhovnoj snazi naroda.

I, sve su to neka stara, a na neki način i nova pitanja koja i sam Stefan Nemanja otvara.

I, odgovori koje i on sam daje. Za onoga ko ume da pročita odgovor.

Da razume zato je prvo ratovao, a potom slavio mir. Unutrašnji, duhovni, pre svega.

Da shvati zašto je okrutno progonio Bogumile, a potom krotko prihvatio ideju da ljubi bližnjega svoga.

Velik je onaj ko toliko pitanja otvori, i toliko odgovora pruži za života.

Shodno tome, velik mu je i spomenik.

Pa ipak, ako istorija, ili mi sami ocenjujemo koliko je Stefan Nemanja bio velik, ko odrešuje koliko velik treba da mu bude spomenik?

To je možda i najveće pitanje, bar iz mog ugla gledano, otkriveno sa otkrivanjem ovog spomenika...

Vlastitu veličinu teško može sam neko da odredi, ma koliko se trudio.

Oni koji slave tu veličinu zapravo su ti koji je određuju.

Tužan dan već sledećeg meseca po otkrivanju ovog spomenika...za mene tužan.

Verujem, i za mnoge. Najveći do tada živi pesnik ovih prostora posrnuo je pred koronom.

Možda po prvi put u životu, osetio sam potrebu da nekome napišem omaž, ne zato da bih to napisao, već zato što sam osećao da treba dati omaž tako nekome.

I, napisao sam taj, na neki način i pomalo stidljiv omaž.

Znao sam da nije adekvatan taj omaž...znao sam, jer Đoletu napisati omaž...možda bi mogao samo Đole. Preambiciozno sa moje strane. Nisam baš dorastao svojoj želji i potrebi, pred nekim takvim.

Sagraditi spomenik...to bi možda i moglo da uspe. Đole je zidao spomenike rečima, sa nekim drugim materijalom bih možda i uspeo. Rečima nisam.

No tako sam i shvatio da oni koji ostanu zapravo određuju veličinu onima koje žele da slave.

Birajući pravilno materijal za svoje omaže. Ne umanjujući one kojima prave rekvijeme, a istovremeno ne stavljajući se u istu ravan na polju na kome su oni kojima se pravi rekvijem, najbolji.

I tako, izgleda, nastaju spomenici. Baš tako.

Tako je nastao i ovaj, u toj svojoj veličini i jedinstvenosti. 

Sad, da li je spomenik Stefanu Nemanji prevelik...previše kitnjast...ili pak samo simbolično velik...neka ostane pitanje na koje svako od nas sebi sam mora dati odgovor.

Ja ću svoj zadržati za sebe, a slike podeliti sa svima.



















уторак, 07. септембар 2021.

Objektivom van Srbije - Split, jadranska bajka o Malom mistu i putu u Velo misto

Malo i Velo misto.

Stariji se sećaju serija koje smo nekada čekali nedeljom uveče i naprosto gutali šarm jednog gradića koji prolazi vreme okupacije i izrasta u grad koji se ponosi svojim otporom italijanskoj i nemačkoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata.

Te serije su nas umele toliko poneti, da smo naprosto negde u sebi čak i pomišljali da je Split i nastajao baš tada, kao gradić formiran oko Starog placa, Pjacete, Palače, te jedne berbernice i šetališta po Marjanu...

I, gutajući epizodu za epizodom sa osmehom na licu, prepričavajući dijaloge i ponavljajući te replike sutradan u društvu, kao da smo zaboravili da je nekada taj Split bio Spljet, ili Spalato pre toga, odnosno Aspalatos ili ko zna kako se već zvao još dok je bio antička grčka kolonija o čemu se, ruku na srce, ni danas ne zna mnogo više od pretpostavki.

Da, Split u obrisima kakvim ga danas znamo, nastajao je u četvrtom veku, uglavnom oko Dioklecijanove Palače, kada su se stanovnici starog antičkog grada Salone iz koga je potekao i sam car Dioklecijan, sklanjali pod zaštitu zidina ove palate pred naletima raznih varvarskih plemena koja su se doseljavala tada na Balkan.

Smene raznih vladara ovim gradom, ostavljale su svoje tragove, te je grad branilo i nekoliko utvrđenja od kojih su neke, poput tvrđave Klis, postale i medijski popularne. Zavisno od neprijatelja koji je vrebao, sam grad je branjen i od Mletaka, i od Vizantije, ali i od Ugara ili Turaka, iako su gotovo svi oni povremeno vladali gradom.

No, sve je to zapravo istorija koja danas samo začinjava ovu bajku na jedan prelep način.


Danas je Split drugi po veličini grad u Hrvatskoj, odmah iza Zagreba. 
Najznačajnija trajektna luka i turističko čvorište na srednjem Jadranu.
Mesto koje se ponosi jedinstvenom rivom koja, čak i preuređena, i dalje ima kultni status kao mesto kojim se mora prošetati ili baš tu popiti negde kafica, pod nekom palmom pročitati novine...
Krasi ga i najstarija katedrala na svetu, Zvonik Svetog Duje, a tu je i spomenik Grguru Ninskom čiji je prst na nozi večito izlizan od dodirivanja radi tradicionalnog zamišljanja želje.
Nekoliko plaža koje same po sebi ne bi možda privukle turiste, ali su redovno pune.
Pogledi sa nekoliko tačaka koji plene, a posebno nekoliko vidikovaca sa poluostrva Marjan koji se numerišu kao Vidilice sa rednim brojevima.
Danas je to taj Split za koji nisu dovoljne sve reči kojih se čovek može dosetiti, a kamoli ih napisati.
Fotografije...pa, verovatno ni fotografije nisu dovoljne za predstaviti ovaj grad, ali ponešto se i iz njih može videti.
Dioklecijanova Palača je priča za zasebnu temu, no sve ostalo, odnosno deo toga, pokušaću da pokažem na fotografijama koje slede.
Ima ih dosta, znam...ali isto tako znam da ih nema dovoljno za predstaviti taj grad.

































































Bačvice su samo jedna od plaža, ali veoma jedinstvena, i izuzetno popularna i posećena plaža u Splitu koji se ne može baš dičiti nekim plažama, i koje njemu nisu baš najsnažnije oružje, ali Baćvice jesu nešto posebno.
Nekome. 
Zbog nečega.
Nizbogčega...tek onako...