Objektivom po Srbiji - Aleksandrovac, grozd, čokot, fontana i vina do unedogled

Vino.

Sve je ovde u znaku vina, na svakom koraku, maltene.

Obronci Kopaonika se naziru, a savršeni šumski pejzaži nižu uz put, dok se približavamo ovoj svojevrsnoj prestonici pića Bogova, i dok se osvesti putnik od tih krajolika, eto i Aleksandrovca tu negde...

Na ulazu u grad, iz pravca Kruševca, odmah gigantski silosi.

Doček neočekivan. Sve se presijava, čelik kao tek izašao ispod čekića, a veličina za uzdah. Stati ispod pa podići glavu ka vrhu...ispade pokret za baš dubok uzdah.

No, dalje tom ulicom je grad, i silosi Vinožupe ostaju za nama, a neki drugi vinski simboli ubrzo će ih zameniti.

Aleksandrovac je zvanični naziv gradića u kome je sve u znaku vina.

Naziv je nastao voljom prvog srpskog kralja novoga veka, kralja Milana, a u čast budućem kralju Aleksandru, Milanovom sinu, u čiju je korist i abdicirao kasnije.

Dakako, naziv gradića postojao je i pre toga, a o istoriji tog imena je već daleko više legendi.

Kožetin.

Na trenutke deluje da je naprosto primamljivo razmišljati o etimologiji ovakvog naziva...jer, štošta prođe čoveku kroz glavu, ali ono što je do danas ličilo na izgledno, jesu uglavnom predanja da je nekada na ovom mestu postojala onovremenska crkva nepoznatog doba i orjentacije, prekrivena kožama, što nimalo nije bilo neuobičajeno za doba Starog veka, te se i naselje razvijeno oko crkve počelo vremenom zvati Kožetina, a varijacijama kasnije preraslo u Kožetin.

Po drugom tumačenju, analognom, ali podjednako neutemeljnom kao i predanje, Kelti su na ovom prostoru razvili svoju religijsku kulturu, i mešanjem sa pridošlim Slovenima, ta religija je održala kult boginje Dijane vekovima, paralelno sa nastajanjem hrišćanstva, a žrtva koja se prinosila Dijani, bila je koza.

Prema tom tumačenju, crkva u današnjem Kožetinu oko koje se nalaze brojni ostaci prethodnih kultura, možda je i bila obredni žrtvenik ili kakav oblik bogomolje, a žrtvena koza u tom slučaju postaje osnov za nastanak imena tog kraja. Analogijom se može izvesti i takođe delimično utemeljen zaključak, ukoliko se obližnje utvrđenje Koznik uzme u obzir, odnosno, ukoliko se posmatra na takav način sličnost u nazivima.

Svakako, na koji god da je način nastalo ime mesta, danas je Kožetin selo u neposrednoj blizini, a zvanični naziv gradića je i dalje Aleksandrovac.

No, ako je neko pomislio da samo na temu naziva rekli sve, tu se onda i prevario. 

Jer, naziv koji je najčešće u upotrebi, zapravo je - Župa.

Da, kraj se zove tako, pa čak i sam gradić, iako je reč župa zapravo reč koja je kroz istoriju bila oznaka administrativne teritorijalne jedinice, sa sve titulom Velikog Župana i slično, ali ova Župa zapravo je samo Župa. I od svih nekadašnjih i današnjih župa, upravo se ova tako jedina i doživljava.

Kratko i jasno - Župa.

Baš kao i stari hotel na šetalištu.

Baš kao i Alfa i Omega privrede kraja, Vino Župa.

Rskavac. Negde se to poistovećuje sa Prokupcem. Stara sorta grožđa i vina koja se proizvodi na ovim prostorima čitav milenijum unazad. Međutim, baš u Aleksandrovcu će nam pojasniti kako to nije ista sorta u potpunosti. Sitniji grozd, ali nešto krupnije zrno u odnosu na ovu, ili onu sortu, materacija koja traje određeno vreme, na striktnoj temperaturi zadatoj, te vinogradi sa zasadima i većim proredima....hajde sad...pa ko bi to savladao, jer većini nas vino je vino, i većini nas prija možda i ponajviše u zavisnosti od atmosfere u kojoj se konzumira, društva ili pak prilike, a većini nas ne prija uglavnom u zavisnosti od popijene količine...

I sad, eto tu nekih sitnih razlika. Prince Rskavac, staro vino, zaštićeno, i kažu - otac Prokupca. Ih...

Pa onda Tamjanika. Eto priče o sorti koja je iz Francuske dospela u ove predele koji su klimom najsličniji predelima oko Bordoa. I ta priča ovde počiva čak pet vekova. A ni sa tom pričom se ne završava vinska istorija ali i geografija Aleksandrovca, odnosno Župe.

Jer ta priča će obuhvatiti i bojadiser, pa smederevku, semijon, šardone, sovinjon, rizling...da, svega toga ima ovde u Župi, a istorijski deo priče pomenuće da prema dosada otkrivenim dokazima u tri prethodna milenijuma, put vina opleten kroz Župu, uvodi i Kelte, i antičke Rimljane, vizantijske vinokusce, ali i Nemanjiće, pa potom i turske osvajače, te će spomenuti da su i najvažniji srpski manastiri iz Hilandara, Studenica i Žiča, te brojni drugi velikaši poput Lazara Hrebeljanovića, ovde imali svoje vinograde.

Velika je to priča, pokatkad i preopširna, jer mi smo danas uglavnom dovoljno fascinirani onom savremenom manifestacijom koja u ovom mestu započinje sezonu branja grožđa.

Tada je sve u gradu vina, zapravo u znaku vina. Sve.

A to podrazumeva da i na gradskoj fontani čak teče vino sva tri dana manifestacije, umesto vode.

Fantastična i jedinstvena magija tradicionalnih uzgajivača plemenitih zasada čokota od kojih se pravi piće Bogova....

I, uz jedan takav spektakl, najvernije ide i Ulica vina, vreme kada šetalište zauzmu tipske ambijentalno savršeno uklopljene tezge i štandovi, na kojima dominira grožđe, i sva čarolija derivata ovog voća.

Tako otprilike izgleda najvažnija manifestacija kraja, Župska berba, koja u centar svega stavlja vino koje, kako sami Župljani kažu, simboliše rađanje i trajanje života.

Naravno, Aleksandrovac živi i mimo vina, štaviše, jabuka, kruška i šljiva veoma su važni proizvodi sa ovog podneblja, i pomažu da najveća lokalna industrija bude među najvećim domaćim izvoznicima već godinama.

Na izvestan način deluje skrajnuto sa mape atraktivnih mesta Aleksandrovac, no prema svemu što se o njemu uglavnom ne zna, a valjalo bi se saznati, u pitanju je veoma interesantna gradić, varošica tačnije sa nešto preko šest hiljada stanovnika, ali i sa zanimljivom statistikom u kojoj je ovo jedno od retkih mesta, a da nisu četiri velika grada, u kojima broj stanovnika ne opada sa godinama. 

Izgleda da su meštani našli svoje motive da ostanu tu, u kućama svojih očeva, dedova i pradedova, a neki verovatno i do svojih askurđela.

Da li je sve to put vina, ili su se u njega upleli i neki životni putevi, teško je odgonetnutu, ali svakako da se neka tajna, i nadasve čvrsta veza, razvila između stanovnika i zemlje na kojoj žive.

U toj vezi kao da sve živi i traje, a mi ostali...uživamo pokatkad, kada svratimo u Župu, da je obiđemo malo, nekad na stranicama nekog ovakvog članka, a nekada i protegnemo korak...

Objektivom po Srbiji - Plaža Gat u Jasenovu, ukroćena reka Karaš za izlet za desetku uz najveću vajarsku koloniju na otvorenom

Banat svi znamo po mnogočemu, a između ostalog, i po rekama.

Ipak, uglavnom ga znamo po Tisi, Begeju i Tamišu, te kanalu Dunav-Tisa-Dunav, a nešto slabije ga znamo i po drugim rekama, pre svega po Neri i Karašu. I, dok Nera uglavnom predstavlja svojim tokom prirodnu, ali i administrativnu granicu između Srbije i Rumunije, Karaš je granica samo svojim malim delom toka kroz Srbiju.

U ostalom, većem delu svog toka do ušća u pomenuti Kanal DTD, Karaš zapravo pravi nekoliko savršenih pejzaža, a jedan od najlepših, i svakako najzanimljiviji, jeste plaža Gat, kod Jasenova, negde na sredini toka.

Dakle, malo samo skrenuvši sa puta Vršac - Bela Crkva, u mestu Jasenovo, i dolazimo do nekoliko iznenađenja odjednom.

Slapovi.

Mislim, Banat....pa, ima li smisla da u Banatu ima slapova?

Da, ima smisla. Kao i mnoga banatska čudesa koja ne prestaju da nam otimaju osmeh sa usana, tako će i ovi mali slapovi biti ono iznenađenje koje će nam se urezati u sećanje momentalno.

Ne, nisu to neki impozantni slapovi poput, recimo, slapova Krke, ili Zrmanje, ali usred ravnog Banata oni predstavljaju omanje čudo.

No, sami slapovi i nisu jedino što će nam na ovom mestu izmamiti osmeh. Naprotiv.

Slapovi su samo jedan....pa, moglo bi se reći, dobar naslov za reportažu o neočekivanoj i na neki način skrivenoj lokaciji koja cveta usred sezone vlastitog otkrivanja. Jer, sezona otkrivanja Banata je odavno otvorena, a svako od nas će sam za sebe da spusti startnu zastavicu kada se zaputi na ovu stranu.

Slapovi će biti ovde, čekajući da budu otkriveni.

Otkriveni, zajedno sa izletištem koje karakterišu parkovski mobilijari poput klupa za sedenje, natkrivenih drvenih letnjikovaca, korpi za otpatke, ograda i drugog, ali sve od drveta.

Zapravo, sve je ovde od drveta. Osim jednog kamenog bunkera koji odudara, no nemojmo u sitnice sada.

I to što je sve od drveta, zaokružuje ambijent, jer ne samo da je sve smešteno u šumsku scenografiju, već je i još jedno banatsko čudo zasnovano upravo na drvetu.

Da, reč je o izložbi na otvorenom, vajarskom parku koji se stalno menja, dopunjuje i raste.

 

I upravo taj vajarski park predstavlja i najveću izložbu skulptura od drveta na otvorenom, kažu, u ovom delu Evrope uopšte.

Upravo tu, na obali Karaša, pored banatskih slapova, odnosno plaže Gat i jednog fantastičnog izletišta.

Kada se tako redom poslože ovi sastojci, dobije se jedna savršeno pojašnjena slika, zbog čega se upravo ovde tradicionalno održavaju vajarske kolonije. Da, svima godi baš sve nabrojano.

Jer sve je tu.

I plaža, i izletište, pa čak i mirna reka glatka poput nekog jezera nad koje se nadvijaju otežale grane krošnji koje kreiraju ovaj prelep dekor čak i zimi, kada su grane gole.

I neobična reka, kažu vanredno brza, ali baš na ovom mestu prividno lenja, poput kakvog jezera, kao da je na neki način dala svoj doprinos vajarskom umeću, ako pogledamo njene slapove. Istina, postoji moguće objašnjenje da je za potrebe obližnjeg mlina, odveden rukavac reke do njega, a preliv preko jedne od stena izrađenih u sklopu tog projekta, formirao je slapove. Da li je zaista tako, nije moguće biti siguran, ali jedno jeste sigurno - i slapovi su svojevrsno vajarsko delo.

I, eto, domaćin najvećoj vajarskoj postavci na otvorenom...

Skoro od početka ovog veka, ovde se umesto zamišljenog muzičkog paviljona, nalazi kolonija u kojoj renomirani umetnici, vajari, strani i domaći, pronalaze sebi dovoljno inspiracije ne bi li kreirali svoja dela koja odmah obuzmu namerniku kompletnu pažnju, i za trenutak ga teleportuju u taj magični svet umetnosti u kome svako zamišlja i doživljava svoje u jednom te istom delu - i onaj ko ga stvara, i onaj ko ga posmatra.

Muzički paviljon još nije nastao ovde, ali se muzički festivali ovde takođe realizuju, kao i vajarske kolonije.

I, ko zna koliko je ovde nervoznih prstića dotaklo po prvi put nesigurne prstiće kraj sebe, uživajući u vlastitoj diskreciji i ideji  prvog poljupca, koliko je srećnih parova odnelo odavde neke prelepe, večite uspomene, i koliko je prvih ljubavi svom snagom protreslo neka mladalačka srca u senci krošanja i uz buku slapova.

I to sve uz onaj šmek plemenite umetničke magije materijalizovane u sjajne figure od drveta...

Jer, moguće da se nebrojeno dečaka sa neurednim kosama, uzdrhtalim srcima i plahovitim snovima, ovuda vodilo na prvi izlazak devojke pred kojima su se pravili da su ovde samo zbog skulptura, pa nespretno tumačili njihovo značenje forsirajući smeh koji bi prikrio koliko se zapravo plaše svojih želja sa kojima su kročili na plažu Gat, pored sela Jasenovo, negde posred Banata, na obali jedne internacionalne reke, koja kao da teče samo za ta zaljubljena srca.