Utvrđeni Balkan - Kula Todora od Stalaća, ili jednostavno - Stalać Kula, mesto na kome su se junaštvo i ljubav stopili u legendu

I jedan srednjevekovni zapis, autora Konstantina Filozofa, opisao je jednu epsku bitku koja se odvijala pod zidinama jednog od većih srpskih utvrđenja podignutih u drugoj polovini četrnaestog veka, pomalo lirski, pomalo setno, i pomalo romantično...iako je reč o tragičnom vremenu razaranja, smrti i uništavanja.

Zapis govori o tome kako je pao utvrđeni grad Stalać pod opsadom i najezdom velikog broja turskih vojnika koji su po prvi put u svojim osvajanjima tada upotrebili i topove.

A u Malom gradu, delu koji je odvojen posebnim bedemom i suvim rovom sa pokretnim mostom od ostatka, sada već osvojene i poharane tvrđave, nastala je najlepša od svih legendi koje krase ove zidine do danas.

Legenda o junaštvu i ljubavi, o vernosti i časti snažnijom od smrti.

Kako veli pomenuti zapis....a, u kuli se zadrža čuvajući grad, komandant grada, neki blagorodan muž, dok sa kulom ne izgore, junačan kao neko od starih....

Tako govoraše poznati onovremenski putopisac i hroničar, a narod sebi stvori legendu u kojoj je Princ Musa koji je opsedao Stalać, zahtevao od njegovog komandanta da preda svoje dragocenosti - konja, sablju i ženu, na šta komandant, koga narodna epska pesma vidi kao Vojvodu Prijezdu, a predanje kao Todora od Stalaća, imade samo jedan odgovor.

Konju svome je radije glavu odsekao no da ga preda osvajačima, sablju je svoju prelomio pre nego li čitava dospe u turske ruke, ali sa svojom Jelicom nije znao šta bi, jer ju je toliko voleo da joj nije mogao nauditi nikako. No, ta ljubav beše obostrana, i oni zajedno skočiše pravo u hladnu Moravu i tako okončaše život u ljubavi, veri i dostojanstvu. Koliko je sve ovo zaista tako i bilo, teško je reći sa sigurnošću, no pouzdano se zna da je tada bila na ovim prostorima poznata okrutnost Princa Muse kod koga ni predaja nije garantovala glavu, a ni njegovoj reči se nije verovalo, jer upravo napad na Stalać i druge gradove, desili su se usred savezništva turskog prestolonaslednika i Despota Stefana Lazarevića čija je posada i branila te napadnute gradove, jer je Musa okrenuo ćurak naopako, kako to narod voli da kaže u svojoj frazeologiji prenošenom i nadograđivanom sa kolena, na koleno.

Dakle, ako zaključimo da objektivno i nije postojala alternativa osim smrti, sasvim je moguće da se tako i odigralo. Sa druge strane, danas je teško da bi i najbolji olimpijski skakači uspeli doseći Moravu sa ove kule, no nekada je Južna Morava upravo pod zidinama utvrđenog grada Stalaća proticala, te je u opsadi Grada učestvovalo i preko stotinu turskih šajki iz kojih su Janičarski odredi kidisali na branioce.

Tek, opsada je trajala i trajala, sa sve napadima koji su bili odbijani uspešno, sve dok jednom, kaže druga jedna legenda, Turci nisu pratili guske koje su kroz tajni uski prolaz izlazile iz Grada na Moravu.

I, baš tim prolazom konačno su uspeli da prodru u Grad i probiju odbranu, kasnije ga spalivši i opustošivši.

Legenda tako kaže...a legende su tu da se prepričavaju, a ne proveravaju.

Upravo tako i ja prepričah...ne proveravah.

I zbog čega bih, kada ova legenda kazuje kako su u ovim krajevima stasavali takvi junaci, spremni da se bore i da vole, te da životom brane sve koji su na njih računali....a tek žene iz ovoga kraja, koje su sposobne da toliko verno vole, da bi i u smrt pošle radije sa onim koga vole, nego da život odživotare bez ljubavi.

Ovako lepe legende zaista valja prepričavati, jer proveravanje je ne samo nemoguće, već i apsolutno nesvrsishodno. 

A Smrt Vojvode Prijezde, epska je pesma zasnovana upravo na legendi, i ko sam zapravo ja da tako velike stvari stavljam pod lupu i proveravam ih?

Ne bih se drznuo, jer ja sam samo pripovedač lepog, i prenosilac slikovitog, sposoban da uživam u svemu tome...

Šalu na stranu, za Stalać Kulu, kako se danas skraćeno naziva srednjevekovni utvrđeni grad Stalać, zbog toga što je najočuvanija, ali i najvidljivija Donžon kula, vezane su neke od najlepših srednjevekovnih legendi na ovim prostorima. Neka tako i ostane.

Ipak, postoji i neka dokazana istorija, i ona nam govori kako je Knez Lazar Hrebeljanović sedamdesetih godina četrnaestog veka, tik po porazu najmoćnije sile Nemanjićke srpske države u raspadanju, na reci Marici nakon koje su ovi krajevi osim braće Mrnjavčević, ostali ubrzo i bez poslednjeg iz dinastije, Uroša Nejakog, podigao niz utvrđenja na teritoriji kojom je vladao.

Jedno od tih utvrđenja bilo je i Grad Stalać, veliko i strateški orjentisano utvrđenje koje je trebalo da štiti moravski pravac usled sve izvesnijeg prodora turskih formacija na ove prostore.

Sledeći politiku Nemanjića, a na koncu sam Lazar je stasavao upravo na dvoru dvojice careva dinastije, Dušana i sina mu Uroša, gledao je da utvrđenja podiže tako da koristi neka ranija utvrđenja koja bi ojačavao i proširivao, gde god bi takvih uslova bilo.

Tako je i Stalać nastao zapravo na ruševinama antičkog utvrđenja, i u doba kada je podignut, dizajniran je kao veoma dobra fortifikacija, spremna da odoleva opsadi i naletima jurišnika sa streljačkim naoružanjem.

Pa ipak, upravo ovde se desio i top. Po prvi put u turskim osvajanjima, topovima malog kalibra koje su nosili sa sobom, Turci su rušili zidine nespremne za odbranu od ovog oružja.

Istorija turskih osvajanja teritorija srpskih srednjevekovnih država, danas je veoma nejasna najvećem broju ljudi, jer zapravo nikada nije dovoljno dobro pojašnjena, a apsurdna je, ako se gleda sa savremenog istorijsko geografskog stanovišta koje je svima dostupno.

Istini za volju, nije jedini razlog tolikog nepoznavanja istorije ovih prostora iz perioda nakon odsudne bitke na Kosovu samo nedovoljna pojašnjenost, već je i objektivna složenost vojno političkih prilika, u kome su se kroz političke saveze i vojne pohode, zapravo smenjivali istorijski obrti sa istorijskim veleobrtima.

Zapravo, nekog trajnog savezništva nije ni bilo, ali su zato nastajala brojna savezništva u kojima su srpske snage pomagale određenim turskim snagama u pojedinim pohodima, i obrnuto.

U vrtlogu takvih dešavanja, građanski ratovi su nakon Vizantije koja je praktično bila na aparatima u političkom i vojnom smislu u to vreme, boreći se za svoje poslednje udisaje, upravo građanski ratovi potresli i turske osvajače, i to odmah nakon pomenutog Boja na Kosovu. Ipak, ni srpske zemlje nisu mimoišli svojevrsni ratovi, a po okončanju maričke tragične vojne epizode i nestanka dveju srpskih vladarskih dinastija sa mape, nekako se nametnuo upravo Lazar Hrebeljanović kao neko ko će pokušati da se suprotstavi organizovano turskim osvajanjima na teritoriji kojom je vladao, i Grad Stalać je bila jedna od tvrđava koju je podigao u tu svrhu. Nažalost, pokazalo se da nijedna od zidina na kraju nije uspela da zadrži osvajače iz Male Azije koji će vremenom i do samog Beča da prodru i opsadnu ga na užas čitavog evropskog sveta.

A Stalać je odolevao, ali je ipak početkom petnaestog veka u potpunosti osvojen, popaljen i porušen.

Danas...?

Danas je to jedan deo slavne istorije, okupljen oko solidno očuvane sa tri strane Donžon kule, okružene ostacima pripadajućih zgrada nekadašnjeg Malog grada, bedemom koji ga je okruživao, i neprocenjivim pogledom koji puca unaokolo doklegod oko posmatrača dosegne.

Danas je to sećanje na legende o vernosti, hrabrosti, čestitosti i ljubavi, i danas mu zapravo ne preostaje ništa drugo do vizije jedne lepše, uglavnom turističke budućnosti muzejskog tipa, kakvu mu je namenilo jedno udruženje građana, spremno da izgradi i obnovi zidine na temeljima legendi.

Vidljivi su znaci savremenih pokušaja da se na neki način ovo mesto oplemeni, dodeljivanjem nekih privremenih namena, ali i upravo uloga koje priliče ovakvom spomeniku istorije, makar i u svrhu održavanja ideje da ovo mesto postoji.

Ta skromna, lokalna popularizacija može se videti kroz niz klupa koje služe verovatno za niz najrazličitijih druženja, ali i namenski sagrađenog objekta sa minimalnim estetskim, ali neophodnim odstupanjima od srednjevekovnog ambijenta tvrđave.

Pre svega je reč o višenamenskom objektu sa primarnom ulogom toaleta, ali sa mogućnošću proširenja te uloge. Čak i relativno uredno pokošena trava sugeriše svojevrstan trud u održavanju tvrđavskog kompleksa, dok pogled na ostatke Donžon kule kroz jedini nepostojeći zid, otkriva i jedan poseban trud.

Naime, verovatno u želji da se vizuelizuje nekadašnji izgled kule, sa spratnim platformama, jedna od njih je i formirana pomoću debelih nosećih greda, naizgled drvenih.

No, pažljiviji pogled otkriva sav uloženi trud - grede se armiranobetonske, a potom optočene drvetom iz estetskih razloga. 

Ja sam jedan od onih koji cene svaki uloženi trud, i na taj trud dodaju mnogo bodova u odnosu na određene sitnice koje su možda promakle u tom trudu, te zaista nemam zamerki na trenutni izgled Kule.

Objektivom po Srbiji - Slatina, Dubovački rit i vidikovac na Dunavu, tamo gde Peščara dodiruje moćnu reku

I opet imamo neku definiciju, koju valja malo rastumačiti.

Prirodno dobro izuzetnog značaja. Da, baš to je naziv za jedan neočekivan krajolik jer ne podleže konkretnijim kategorizacijama, ali čim se ustanovi kategorija u čijem bi imenu našli reči poput 'iznenađenja prirode', verovatno bi se ovo područje našlo u toj kategoriji.

Dakako, lepota je jedno, a iznenađenje nešto sasvim drugo, no u ovom slučaju koji ćemo u reči i slici izložiti, srećom, radi se o prijatnom iznenađenju, onom u kome lepota i iznenađenje idu pod ruku.

Slatina i Dubovac. Ima više tih naziva, ali u Južnom Banatu je sasvim jasno da se radi o nemuštoj igri sjajnih iznenađenja koje nam priređuju najveća reka i najveća peščara u Srbiji.

Dunav se sa Deliblatskom peščarom ljubi na jednom mestu, u pauzi svih onih svojih ljubljenja sa nebom, u gotovo nestvarnim pejzažima duž njegovog toka kroz zemlju.

I baš na tom mestu je nekako uspeo da jednim tankim kanalom, formira u peščari jezero i rit, neke prelepe vidikovce do kojih se dolazi uz malko adrenalina vozilom ili solidne forme pešačenjem, te dosta osećaja avanturizma sa snažnim osećajem nagrade na samom cilju.

Cilj nekako ne znamo, sve dok ne stignemo tamo.Istina je čak da se na gotovo svakom metru tog našeg svojevrsnog hodočašća kojih ima više od dve hiljade od kada napustimo put koji povezuje Kovin i Belu Crkvu, možemo očekivati cilj. Pa, sva okolina tako i izgleda.

No, mi znamo da odbrojimo te silne metre do cilja, i na prvom od tih ciljeva se zaustavljamo na nešto manje od dve hiljade tih metara po već poznatom peščaru prekrivenim zelenilo, tako jedinstvenim upravo za Deliblatsku peščaru. Pred nama je barski pejzaž, a uistinu jedan raj za ptice i njihove ljubitelje. Ribe, ali ni njihove ljubitelje, zaista nisam primetio.

Voda mirna, tek ponekim zaveslajima plovnih kožica porodice patkica uznemirena, u kojoj se presijava odsjaj trske i druge barske vegetacija, i to samo na mestima na kojima to prava pravcata ostrva od lokvanja dozvoljavaju. Da, lokvanja je toliko, da se može reći da je lokvanja svojevrsni gospodar ovog prelepog i skoro savršeno mirnog mesta.

Slatina, ili Dubovački rit, teško je po vodi raspoznati baš, ali koliko li to većini od nas uistinu može biti važno?

Ne. Već posle nekoliko koraka po tepinu od niske trave, sa mekim peščanim tlom pod nogama, shvatamo koliko toga jednostavno prestaje da bude važno ovde.

Na ovom mirnom mestu, gde stojimo sami sa svojim mislima, gresima, žudnjama i htenjima, i duboko uronjenim u njih, odjednom shvatajući kako to zaista i možemo samo na ovako jednom mestu. I zato, da li je to obala Dubovačkog rita, ili park jezero Slatina, u tom trenutku više nije ni važno.

Svuda unaokolo je tako.

Samo mir i tišina, ponegde neki izvučen i zapušten čamac ili samo lanac za njega, jer sve vikendice se nalaze na spoljnom obodu, na obali Dunava.

Ne, ne moramo nužno da vidimo vikendice, ali moćna reka je već sasvim druga priča - tu moramo.

Vratićemo se malo unazad kolima, pa ponovo na put sa koga smo skrenuli prethodno, takođe peščani, jer bi nas put kojim smo došli na obalu jezera odveo upravo u zonu vikendica. I tu je šejzaž prelep, dodatno okićen i šumom koja pruža prelepu hladovinu, ali nam nije uvek cilj da ometamo nečiju privatnost, te ćemo potražiti i taj vidikovac, na obroncima peščara koje je Dunav odronio u vekovima svog tihog proticanja.

I nekako ćemo za trenutak odlutati daleko, i geografski, i istorijski, ne bismo li spoznali još jedan pojam koji je neodvojivo vezan za ovaj predeo.

Ramsarsko područje.

Daleko, negde na obali jednog drugog jezera, Kaspijskog, da budem jasan, u nekoj drugoj zemlji, Iranu, da budem precizniji, neke davne, ili daleke godine, da kažem, na samom početku osme decenije prethodnog veka, neki davni ljudi visoke svesti iz gotovo svih država sveta potpisali su konvenciju o međunarodnoj saradnji u očuvanju i upravljanju prirodnih staništa ptica močvarnica, i danas se većina staništa pod okriljem te konvencije nalazi u Vojvodini. Labudovo okno, koje zaokružuje ovo područje kome se divim u dosadašnjem tekstu, jedno je od njih. I, upravo ovde, dosta bliže od iranske obale Kaspijskog jezera, u stanju smo da u nekoliko minuta i par desetina dubokih uzdisaja koliko su zapravo blizu sve te ideje formalizovane negde tako daleko, geografski i istorijski. Možda i nikada bliže nisu bile, nego baš na ovom mestu.

Jer, ništa lakše nego shvatiti značaj ovakvih područja, od mesta na kome se najveći rečni tok u zemlji, priljubio uz najveću peščaru i formirao ambijent tako iznenađujuć, ali i fascinantan.

Mesta gde se močvarske ptice druže sa izrazito rečnim pticama.

Mesta gde pesak ima neko sasvim drugo značenje i poimanje.

Mesta na kome reč vidikovac dobija jedno sasvim drugo značenje.

Da, neki dalekovidi ljudi su negde i nekad daleko potpisali nešto što nam je danas toliko blisko.

I što omogućava da ne moramo biti dalekovidi.

Da, dovoljno je samo da ne budemo kratkovidi, i da umemo da uživamo u ovakvom jednom prirodnom parku, jednoj lepoti od preko stotinu i trideset hektara rezervisanih gotovo samo za prirodu.

I društvo dakako, ako ga budemo umeli praviti prirodi, a da je ne oskrvnavimo pritom.

I eto konačno i tog vidikovca od peska.

Ma koliko li zvuči realno da se ovde može ne samo stajati, već i godinama stajati?

No, može, ma kako zvučalo čudno.

Pesak se odronjava pod nogama tamo gde nema vegetacije po njemu, ali je svejedno tu.

Odoleva erozojama veoma uspešno.

Na neki je način i postojan.

I, otprilike bi tako morala i da zvuči formula tog uspeha.

Tajna osećaja koji omami čoveka na vrhu tog spleta peska, zelenila i zova brojnih ptica, neće biti otkrivena samo tom formulom, ali bi se mogla upotrebiti za demistifikaciju ideje da se čvrsto stoji na obali reke, visoko, a na brdu peska.

Na jednoj strani pogled na Kostolac i termoelektranu smeštenu tik uz Viminacijum, na drugu stranu pogled na obnovljenu Ramsku tvrđavu podno koje se skelom prelazi na ovu, banatsku stranu.

Svaki od pogleda mami neumitno iz grudi uzdah.

Ponekad nečujan, ponekad i glasan.

I osmeh. 

Vidljiv...

...ponekad i sa druge obale, čini mi se, vidljiv...

Sva snaga moćne reke je tu, pod našim nogama, ali i pod nogama brojnih čaplji, roda i drugih ptica koje su ovde odlučile da uživaju u Dunavu ponašajući se kao da su kod kuće.

Kod kuće, gde zapravo i jesu...