Objektivom po Srbiji - Manastir Ravanica, putovanje u prošlost koje počinje jednom, a završava sa dve Ravanice...

Kada običan čovek, sa svojim ovozemaljskim preokupacijama i interesovanjima čuje za manastir Ravanica, sasvim je moguće da ostane zbunjen u nekom trenutku.

Pa ipak, zbunjenost naraste tek kada odluči i da poseti tu Ravanicu, da jedan izlet od nekih par sati primarno posveti Ravanici, jer, recimo, računa da je to blizu Novog Sada, i očas posla je tu, dok se popne na Frušku goru i već je tu, u Vrdniku...a zatim dođe do zapleta.

Ne. neće to ići baš tim putem, i neće to biti baš toliko blizu.

Slično bi mogao pomisliti i, recimo, Nišlija koji se odluči da poseti Ravanicu koja je svega sat i nešto udaljena, čim stigne do Ćuprije autoputem, skoro da je i do manastira stigao...ali...ne. I on se zapita kako sad odjednom ta Ravanica u Vrdniku...

Zbunjenosti zaista i ima mesta, ali ta mala zagonetka ima svoju vekovnu istoriju, onu istoriju koja je u svojoj tragičnoj sudbini uspela da stvori čak dva manastira istoga naziva, sa istim posvećenim željama, mislima i nezaboravima.

Jasno, veliku ulogu, iako najnegativniju moguću, odigrali su turski okupatori tokom svog vladanja ovim prostorima. Istina, kada se sve sagleda iz nekog šireg konteksta, kao da je sve drugo bilo neizbežno, i zvuči kao da su već sami vernici učinili da ovaj manastir postane jasna meta pljačkama i spaljivanjima.

Kosovski boj i objedinjavanje svih raspoloživih snaga spremnih da se suprotstave nadirućoj turskoj sili, početak su velikog stradanja koje u potonjim vekovima nije zaobišlo ništa što je nosilo prefikse duhovnog, kulturnog, nacionalnog ili ekonomskog na područjima koje su u decenijama posle Kosovskog boja pala pod tursku vlast.

Zašto onda Ravanica baš da bude izdvojena u svemu tome?

Zato što je Ravanicu podigao upravo Lazar Hrebeljanović koji je pod svojom relativnom komandom poveo vitezove i vojnike spremne da se suprotstave Turcima na Kosovu polju, a posle njegove smrti, u narednim godinama, upravo u ovu njegovu zadužbinu, prenesene su i njegove mošti, te sama Ravanica postaje i mesto stvaranja kulta ličnosti Lazarove, i svojevrsna hodočašća upravo u slavu ovog Velikomučenika kojim ga je Crkva proglasila odmah po pogibiji, kojima je Ravanica postala centar, učinila su da se srpski narod u svojoj veri okupi oko mrtvoga Lazara i njegovih sinova.

Naravno, ovde se radi o manastiru Ravanica u blizini Ćuprije, jednoj od zadužbina Kneza Lazara, koja upravo zbog svoje sve značajnije uloge duhovnog centra i potencijalnog otpora, postaje više puta meta Turcima koji je nekoliko puta haraju i pale.

Pred pravim naletom jedne od najuspespešnijih vojnih sila toga vremena, ni impozantne zidine kasnije dozidane sa sve sedam moćnih kula, nisu mogle ništa učiniti. Ipak, ono što ostaje svojevrsna zagonetka je to što u prvih nekoliko pustošenja sama manastirska crkva nije dirana.

Odnošeno je materijalno bogatstvo ali nije dirana duhovna srž manastirska.

Ipak, vekovi zuluma učinili su svoje i u narednim poharama gotovo da je zatrt svaki život u manastiru, a većina monaha je izbegla tokom Seobe Srba u Ugarsku, odnoseći sa sobom i svete mošti, te gradeći malu sentandrejsku bogomolju kao privremeno rešenje za spas duhovnog zaveštanja srpskog koje su poneli iz Ravanice.

I, tu negde doći će i do zapleta sa dve Ravanice.

Naime, stari manastir Vrdnik u istoimenom mestu, potonjem rudarskom, pa zatim i lečilišno turističkom naselju, postaće takođe manastir Ravanica, a kasnije će dobiti i epitete koji će ga razdvajati od prvobitne Lazarove zadužbine, južno od Beograda kako se često u spisima spominje.

Tako ćemo dobiti Sremsku Ravanicu, poznatu i kao fruškogorsku ili novu, zavisno od toga kako je ko nazivao u običnom govoru u narodu.

I to je ono što rešava malu zagonetku sa početka ovog našeg malog virtuelnog putovanja u prošlost i sam manastir Ravanica, onaj izvorni.

Sredina dvadesetog veka, i vreme u kome tek završeni krvavi rat nije istovremeno i završetak nemilosti za verske objekte, ali i veru generalno jer komunisti preuzimaju vlast u državi, doneo je novi život i korenite promene upravo u manastir Ravanicu, kojima se niko nije nadao.

Manastir po prvi put postaje ženskim.

Do dana današnjeg tri su igumanije vodile svojim stoičkim rukama ovaj manastir od tada, te učinile da slava nekada duhovno središte otpora okupatorskoj vojsci koja je pola Evrope porobila, ponovo ukrasi Pomoravlje i Srbiju uopšte.

Ostaci masivnih bedema sa sedam kula danas čekaju na odluku hoće li se obnoviti i rekonstruisati, no i ovako deluju kao jedan impresivan dekor izuzetno lepom i održavanom manastirskom ambijentu koji, čini mi se, samo ženska ruka takvim i može držati.

Lak pristup asfaltnim putem oduzima nam svaki izgovor da u nekom izletu pokušamo da vidimo i sebe u ovako lepom kompleksu, a oni darovitiji da uspeju da vide sebe i u sebi samima, u dostojanstvenoj i nekako svečanoj tišini i miru koje samo jedno ovakvo svetovno mesto može da pruži čoveku.

Objektivom po Srbiji - Jezero Kudreč, ili kuda iz Smederevske Palanke ako je more daleko

Lokalno kupalište i izletište.

Brana, hotel, staza za šetanje.

Nešto vikendica, restorana, brojna mesta za ribolov sa urbane strane jezera do koje se lagano stiže asfaltnim putem.

Tribine od betona za sunčanje.

Čiča miča i gotova priča.

Znam mnoge koji bi ovako mogli da "optrče" Kudrečko jezero u dva pogleda i tek nešto više reči i koji bi, uveren sam, umeli da promaše najveće životne poente pa makar im se pred nos gurale.

Jer, sve je ovo zaista tačno...ali i nedovoljno.

Zapravo - nedoživljeno. To je najbolji izraz.

Doživeti ovo jezero znači nešto drugo.

Prošetati onom stazom za šetanje. Ne primetiti da nije to ona prava staza, asfalt i nizovi korpi za otpatke kao na blistavim bulevarima, te brojni kićeni kandelabri koji ostvetljavaju stazu uz koju se prostire i sve popularnija biciklistička staza...i, ne zameriti što to nije takva staza. Prošetati onom stazom koja je mestimično zapravo od brojnih koraka i otisaka patika ili cipela utrta u zemlju, okružena travom, i koja se spušta gotovo do same trske koja na nekim mestima krasi obalu i skriva jata pataka.

I dalje tom stazom sve do kupališta koje od ovog leta dobija novo ruho.

Zažmuriti na čas i prvo čuti tu vrisku dečijih glasova koja se raduju i prskaju, pa malo dalje brundanje mutirajućih glasova pubertetlija koji se šepure pred devojkama u svojim prvim, nesigurnim kontaktima treće vrste sa suprotnim polom.

Poluuspešni skokovi u vodu, smeh i cika iz grla devojaka koje takođe nesigurno ostvaruju svoje prve kontakte treće vrste ne znajući tačno šta treba da kažu, da doviknu, da prećute...poneseni prvim danima raspusta, kupanja, Kudreča...

Da, doživeti svakako znači nešto drugo.

To znači da valja protegnuti noge i spaziti iznad ovog jezera i Mali Kudreč. Kudreč 2. Nebitno kako ga ko zove, ali jedno mirnije, i ne manje lepo jezero koje manje od stotinu metara zemljanog puta i nasipa odvaja od većeg jezera.

Doživeti Kudreč je svakako nešto više od nabrajanja kojim sam započeo ovu reportažicu o jezerima na kojima se najradije odmaraju stanovnici Smederevske Palanke.

Naravno, i ne samo Palančani...

Šetnja urbanim delom jezera će nas dovesti i do savršeno odabranog mesta za mali hotel, te maštovito zamišljeno hotelsko kupalište, bezbedno i za decu, a pravo uživanje za odrasle. Prosto mislim da je nemoguće ne primetiti jedan jasan plan kada je ovaj kompleks pravljen ili dorađivan. Sa baštom oslonjenom na šumu, rabeći na najprirodniji način hlad ove šume za goste u svojoj bašti, u svom kaskadnom ambijentu hotel, i njegov restoranski deo pružaju dva potpuno drugačija lica, i dva naizgled suprotna, ali savršeno međusobno dopunjena užitka.

Popiti aperitiv ili kafu na samoj obali jezera, a kada upeče sunce, preći stepeništem u zahlađeni deo te ručati u miru i tišini koju samo ambijent šume može da sačini. Više ne moramo ni zatvarati oči da bi se ova slika stvorila pred nama. 

Zapravo, za doživeti Kudreč više ne moramo zatvarati oči, ne...slike se same ređaju. Lepe slike.

Ima li ovde kakve istorije i misterije?

Da. Postoje i istorija i misterija.

Uglavnom se te dve kategorije u životu sintetišu u ono što nazivamo legendom.

S kolena na koleno ili ne, svejedno je, legenda nađe svoj put do uha koje je spremno da je čuje.

Legende su mahom lepe, no ona koja se vezuje za nastanak imena ovog područja, a potom i za ova jezera, ima i elemente stradanja i tragedije.

Ne znam je li, i u kolikoj meri je možda istinita i tačna, ali do mene je stigla onako kako je zabeležena svojevremeno. I ta legenda datira iz vremena pre jezera, iz vremena Turaka koji su gospodarili ovim prostorima.

Zapravo, to mračno razdoblje za koje smo ovde. u ovoj zemlji skloni vezivati svaki naš, ne samo istorijski, već i svaki budući neuspeh, doba turske vladavine, karakterisala je i verska represija.

Zabrana zvonjenja crkvenih zvona , te njihovo sakrivanje i zakopavanje da ne bi stradala pred turskim besom, istorijska je činjenica, kao i zapravo najčešći oblik tadašnjeg verskog života pravoslavnih Srba koji se odvijao mahom polusakriveno, negde izvan urbanih područja u kojima su se smeštali turski vojnici i nosioci vlasti i zuluma.

Dalje od tih činjenica kreće i legenda koja se odnosi na crkvicu, skromnu ali posećivanu bogomolju upravo na mestu na kome je danas jezero. 

Dobro sakrivena, ali sa brojnim puteljcima koji su dovodili svake nedelje, te svakog praznika vernike u nju, crkva je prema legendi živela u punom sjaju svoje suštinske namene. U njoj su brojni vernici nalazili svoja duhovna spasenja, te snagu da izdrže ovozemaljski živoz u okupiranoj Srbiji od turskih zavojevača.

Prema legendi, Pop jednog dana popi malo više, te uzvikne da ne želi više da mu Hrist bude gluv, a na to vernici otkopaše sakriveno zvono i okačiše ga da visi i zvoni blizu crkve.

Zvonjenje su vremenom čuli i Turci smešteni u gradu, jer se čitav kudrečki kompleks nalazi svega na kilometar, dva od grada. Jednoga dana prerušeni u narodne odore tadašnjih srpskoh seljaka, ali ispod te odore dobro naoružani, kretoše van grada, te sretoše jednog seljaka. Pozdraviše ga po srpski, te ga upitaše za crkvu i put kojim se do nje stiže.

Ne sluteći ništa, onaj ih čovek zaputi putem niz potok.

Dim, hroptaji umirućih, zvuci besnog lomljenja zvona. Crkve više nije bilo, ali ni popa i crkvenjaka, već ostade samo zgarište i pustoš, na veliku tugu svih vernika i meštana.

Naročito onog seljaka koji je nehotice naveo ubice na pravi put...

Kada vide ovo zgarište, legenda veli da su mu poslednje reči bile reči neverice, užasa i beskonačnog kajanja - Kud reče, kud reče...

Obesio se, nesrećnik ne mogavši da izdrži osećaj krivice koja i nije bila njegova, ali ju je nosio.

Prema njegovim poslednjim rečima, taj kraj, a potom i jezero, dobiše ime.

I, sada kada smo već ovoliko slova ispisali, mislim da je red da malo i fotografijama prepustimo primat u doživljavanju ovog lepog kompleksa.