Zapadna Fruška gora.
Ne baš sami kraj planinskog grebena, i ne baš uz sam glavni put.
Negde mora da se skrene, u šumu, u onaj najlepši deo najveće panonske planine.
No, asfalt je svuda, sve do samog parkinga pred manastirom, koji kao da iznikne iza jedne od krivina, i zaseni prelepi šumski pejzaž, belinom svojih zidova.
Četvorougaona celina, koja svojim konacima, ekonomskim i pomoćnim zgradama okružuje centralnu manastirsku crkvu, reklo bi se naizgled, jednostavna.
Sve je u znaku obnove.
Građevinski materijal je tu, a motaju se i radnici.
No, živahno je, ima posetilaca, od vernika do namernika koji bi ga samo turistički odmerili.
I, sve deluje prosto....uobičajeno, reklo bi se. Manastir, jedan od mnogih, posebno fruškogorskih.
Posvećen Svetom Savi i Svetom Simeonu, praocima svetaca pravoslavlja.
Samo, ne ide priča o Kuveždinu tako jednostavno...ne, sve se može reći, samo ne da je ta priča jednostavna.
Priča o Kuveždinu je zapravo priča o vihoru sudbine. O strašnom vihoru kakav ne dočepa baš svaki manastir, već samo poneki, a daleko manje manastira preživi taj vihor sudbine.
Danas je to drugačije, danas je to manastir u šumi, tik uz Kuveždinski potok, sa nešto obradivog imanja, organizovan kao muški manastir čija obnova traje decenijama, ali kao da se tek zahuktava.
Priroda u kojoj je smešten deluje izuzetno darežljivo, tako da je i za običnog posetioca prelep osećaj doći ovde, provesti neko vreme ispred i unutar visokih konačišta koja okružuju centralni deo kompleksa sa crkvom, i sve je, reklo bi se nalik njegovom vršnjaku, manastiru Šišatovac, koji su u isto vreme gradili isti primorski majstori, od istog materijala, po istom arhitektonskom umeću.
Danas je to zaista jedna mirna luka, sa široko raskriljenim nedrima dobrodošlice za sav duhovni svet koji u ovom manastiru poželi da potraži ili potvrdi veru negde duboko u sebi.
Da, danas je to tako...i, danas nema onih sudbinskih vihora koji su oblikovali istoriju ovog zdanja.
Nekako je logično da priča počne sa vremenom u kome se stvarala. Vremenom merenim u godinama, te vremenom merenim u ambijentu tih godina. Godine ne znamo pouzdano, ali o ambijentu iz tih godina, zna se veoma dobro, jer je to doba kada sila sa istoka nastupa preko srpskih zemalja pregaženih u dve velike odsudne bitke, na putu ka Evropi. Turska noga je zagazila na Balkan, i ni moćne reke poput Save i Dunava, neće je zaustaviti.
Šesnaesti vek je svakako onaj vek u kome su nastala oba manastira, i Kuveždin, i Šišatovac.
Predanje kaže da je to negde na početku veka, dok pisani turski izvori koji se smatraju pouzdanima, pominju već gotovo zdanje u drugoj polovini šesnaestog veka. Nekoliko decenija je funkcionisao, no potom je zapusteo, i prvi vihori sudbine počeli su svoju igru kada je turski velikodostojnik iz Sremske Mitrovice namerio da opustele manastire Kuveždin i Petkovicu rasformira tako što bi materijal kojim su zidani, koristio za gradnje raznih objekata u Mitrovici. Reagovalo je pravoslavno velikodostojništvo, i otkupilo, odnosno preuzelo u trajni zakup zapustele manastire, uz dosta diplomatskog truda, te su manastiri ipak ostali ono čemu su i bili namenjeni, dom i bogomolja za pravoslavno sveštenstvo, čak i onda kada su zapusteli.
No, upravo tu se i nadvio novi vihor. Spor oko nadležnosti, jer pred turskim zulumom, grupe kaluđera iz manastira u Srbiji, doselile su se u zapusteli manastirski kompleks, u kome su započeli novi život Kuveždina. No, pravoslavno sveštenstvo koje je plaćalo otkupninu turskom moćniku, takođe je polagalo zahvaljujući tom otkupu, pravo na manastirska dobra.
Kao i prethodni, i ovaj se vihor jednom stišao, spor je rešen deobom uz medijaciju, i neko vreme novih vihora nije bilo. No, kada su naišli, učinili su Kuveždin toliko siromašnim, da je ponuđen kao metoh Hilandaru, ekonomskoga spasa zarad. Pa ipak, i ovaj je vihor protutnjao, a istorija potom beleži neke od najslavnijih dana Kuveždina u kome je posedovao stotine jutara obradivih oranica, te manastire Petkovicu i Divšu čak, i tako je bilo sve do novog vihora u vidu agrarnih reformi novonastale države Jugoslavije, tik nakon Prvog svetskog rata, kada je oduzeta sila najplodnijih oranica, što je dovelo manastirsko bratstvo u situaciju dovoljno tešku, da se sa njom moglo izboriti samo sestrinstvo. Da, manastir će se protiv ovoga vihora boriti nadalje kao ženski manastir, i to veoma uspešno, sve do narednog, Drugog svetskog rata, i to taman pošto je manastirsko sestrinstvo doseglo neke nove sjajne uspehe, što brojnošću od preko pedeset sestara, a što uspešnim rukovođenjem u zaista teškim uslovima.
No, sledeći vihor ni sestrinstvo nije moglo da spreči. Ratni vihor, neretko sa epicentrom baš u manastirskom kompleksu.
Osvajan, pljačkan, rušen, miniran i popaljen, sa sestrinstvom odvedenim po logorima, bio je meta i ustašama i nemačkim vojnicima, ali i partizanima je služio kao baza u borbama.
No, posle ratnog vihora, poratni vihor. Komunistički pogled na spaljeni, porušeni i opljačkani manastir, bio je sadržan samo u jednom - oduzeti manastirsko imanje. Odmah potom, oduzete su i cigle i razvučene po obližnjim selima kao građa, i manastir je ponovo zapusteo. Ovaj put, vihor je zamenjen novim vihorom.
Pa ipak, kao nekakav Feniks, iz vlastitog pepela poslednjih decenija se uzdigao organizovan kao muški manastir, i njegova obnova traje dovoljno uspešno da ga je danas pravi ugođaj posetiti.
Tamo negde, na zapadnim obroncima Fruške gore...tamo gde spokojno čeka svoju sudbinu ovoga puta bez vihora na vidiku.
A dok čeka tu svoju sudbinu, možda i dočeka nekoga kome ova priča i fotografije budu dovoljno zanimljivi da obogati svoj život posetom ovom mestu.
