Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 27. октобар 2010.

Objektivom po Srbiji - Lazareva pećina, desetak kilometara pod zemljom već 5 milenijuma...

Prelepa priroda, krajolik samo za zamisliti, i da nije ovog puta koji svaki čas vuče pažnju vozaču od tog krajolika, možda bi se i vozač proveo lepo kao i suvozač. Put to ne dozvoljava. Ipak, rešenje je tu, usporiš, odrekneš se malo zadovoljstva vožnje po relativno pustom putu sa solidnim brojem krivina (ali i ponekih rupa, ruku na srce) i zatim se perpustiš zadovoljstvima koje pruža priroda oko puta. Obronci planine Malinik su tako živopisni i lepi, da prosto zaboraviš gde si krenuo. A krenuo si, recimo, u Lazarevu pećinu...


Prve kuće govore da ovde čovek mora malo da se koncentriše jer već posle prvih kuća slede i prve raskrsnice, pa zatim i jedan most nedovoljno širok za mimoilaženje iole širih četvorotočkaša i onda trg na kome se nalazi većina kulisa iz redovne scenografije srpskog sela - lokalne kafanice, poneka prodavnica, trafika, pošta, veliko drvo kome se mladice više niko u selu i ne seća i spomenik. Da, verovatno odnekud vrebaju i spušteni kapci Doma kulutre ili Mesne kancelarije, ali na raskrsnici na kojoj se namernik našao gledajući kuda treba dalje, to zaista nije bitno. Svakako, digni vizir i pitaj nekoga ljubazno za tu čuvenu Zlotsku pećinu...jer ako na seoskom trgu u Zlotu ne znaju gde im je pećina, onda zaista nemam ideje gde bi to mogli da znaju.

Naravno, onuda, pa jedno kilometar, kilometaripo i onda jedan putić levo i videćeš. Naravno. Hvala, idemo dalje...e da, ali znaš, nije to Zlotska pećina, tu ima više pećina ali možeš da uđeš samo u Lazarevu, onda je uređena a neki su napravili i nešto oko kilometar staze za Varnjikicu ali ne znam jel' to sad radi. 'Ajd uzdravlje.




Eh, kilometar, kilometaripo, pa skoro okruglo - četiri. Samo, takva greška se lako plaća ako si motorom, problem je što je onih oko kilometar staze za Varnjikicu mnooogo više, možda ne u metrima dužnim mnogo duže, ali metrima visine svakako. Ta staza je svom svojom dužinom penjanje i penjanje.

No da krenemo redom, dakle, Lazareva pećina nalazi se u dnu Lazarevog kanjona kroz koji protiče malena rečica i nasuprot same Lazareve pećine puni jezerce-ribnjak o kome se staralo gazdinstvo stacionirano u sjajnom restoranu-motelu na desnoj obali ribnjaka. Od same pećine na tu obalu se prelazi visećim mostom izuzetno atraktivnim po mnogim pitanjima, dok je za povratak predviđen mostić preko veštačkih slapova na mestu gde rečica nastavlja dalje i ostavlja putnika da uživa u lepoti koja ga okružuje.













Lazareva pećina je, prema istraživanjima, kompleks hodnika i sala kroz čiji deo protiče i podzemna reka, dugačak u za sada istraženom delu oko deset kilometara, star preko 5000 godina. Pomenuta podzemna reka najverovatnije ima neposrednu vezu sa rekom van pećine, odnosno njenim proširenim delom u pomenutom ribnjaku, obzirom da je na istovetan način zamućena voda i ispred i unutar pećine neposredno posle letnje kiše. U pećini je, zahvaljujući uređenju u vidu kilometar duge betonirane staze i veštačkom svetlu razvučenom duž nje, moguće videti deo izuzetno bogatog pećinskog nakita, nekoliko velikih dvorana, kao i svodnih ukrasa koji prosto oduzimaju dah na trenutke. Izuzetno visoki stubovi raspošno pružaju pogledu svoje nakite koji dominiraju ne samo oblikom, već i bojom za koju je zaslužan njihov hemijski sastav.



















Pojedine figure izvajane u najrazličitijim formama, krstile su i određene delove pećine prema svojim asocijativnim izgledima, pa tako imamo i kraljevske dvorane, ali i simfonijske dvorane, tako imamo i Bizonovu glavu, ali Nimfu.











Danas ovu pećinu naseljavaju isključivo slepi miševi koji imaju svoju zasebnu dvoranu u koju posetiocima nije dozvoljen ulaz upravo zbog toga što se jako uznemire slepi miševi, i to ne toliko od svetla, koliko od buke. Ipak, nekada su ovde boravile razne zveri, ali i ljudi, te pećina u nekoliko istorijskih nivoa krije značajne podatke o razvoju civilizacije. U pećini se i danas mogu videti kosti planinskog medveda i drugih životinja.












U svakom slučaju, izlet u splet Zlotskih pećina je fantastično iskustvo, šta god da odaberete od ponuđenih sadržaja. Od skorašnjih dana je ponovo pridodat značaju ovog lokaliteta od strane lokalne uprave, pa je moguće šest dana u nedelji tokom sezone obići pećinu u pratnji vodiča, ali i bez toga ostaju razne druge stvari da se vide i odrade. Jednom rečju - treba otići onamo bez izgovora ako čovek želi za sebe jedan sjajan ugođaj.

Mene uvek na mesto zločina vraća neka ovakva slika, umirujuća voda ispred pećine u samom podnožju Kanjona koja pamti vekove iza sebe: