Koliko je verovatno da jedan antički vladar postavi za svog suvladara, iako sebi podređenog ali sa visokom autonomijom upravljanja, pritom mu da i svoju ćerku za ženu, a da taj postavljeni vladar sagradi veliku palatu i nazove je prema svojoj majci, a ne prema svojoj ženi?
Kada sam prvi put čuo ovu priču, meni je naprosto delovana nestvarno. Nisam mogao da verujem, ali čudu tu nije bio kraj. Naime, majka, kojoj je nasuprot svim očekivanjima, mladi vladar posvetio ovu palatu, bila je paganka, što se kosilo sa zvaničnom politikom Rima u to doba, a košenja sa zvaničnom politikom Rima definitivno su surovo kažnjavanja. Znaju to Hrišćani itekako. Ipak, mladi vladar ne samo da je posvetio majci palatu, već joj je sagradio i njen paganski hram u njoj sa sve žrtvenikom da može da izvodi na njemu svoje paganske obrede. Sahranjen je, prema vlastitoj želji, upravo pored svoje majke, i tamo danas dva mauzolejska groba podsećaju na danas teško shvatljivu priču.
Koliko je nama moguće razumeti ovakav tok dešavanja, zavisi od nas samih, ali intriga je ustvari daleko šira od ovoga što smo do sada izneli. Car Galerije zaista je bio zanimljiva i intrigantna ličnost. Palata Felix Romuliana u neposrednoj blizini Zaječara, zapravo je spomenik intrigantnoj prirodi ovog cara i onog vremena.
Car Galerije nije slučajno postao Dioklecijanov zet, jer upravo je Dioklecijan bio onaj koji ga je postavio ovako visoko u hijerarhiji. Prethodno je Dioklecijan posinio mladića koji je u mladosti čuvao stoku u Dunavskom priobalju, na teritorijama nekadašnje Dunavske Dakije. Uspon njegovog posinka permanentno se odigravao pod samom Dioklecijanovom kontrolom sve do, izgleda, tačke u kojoj je Galerije našao svoj put kojim je na samom početku četvrtog veka postao najmoćnija ličnost u carstvu. Negde tokom tog uspona, Galerije je odlučio da će svoju lojalnost posvetiti narodu iz koga je potekao, i to je pokazao ne samo imenovanjem svog naslednika, već i izgradnjom palate u rodnoj zemlji i njenim posvećivanjem svojoj majci.
Do sredine prošlog veka pretpostavljalo se da je u pitanju samo ostatak nekog Rimskog vojnog logora, te čitavom kompleksu nije pridavana velika važnost, ali novija otkrića počela su da polako pričaju priču zatrpanu ispod livada na kojima su meštani napasali stoku. Zavesa je lagano počela da se diže i prvi čin je kretao a publike je bilo sve više. Danas je ta publika zapravo čitav svet, jer je odnedavno ova kulturna baština zaštićena i od strane UNESCO-a čime joj se obezbeđuje dug i prosperitetan vek.
Jedna od rekonstrukcija kakva se može videti na maketi Zaječarskog muzeja koji upravlja danas Felix Romulianom, pokazuje kako je mogla i trebala izgledati nekadašnja Carska palata, koja je, pretpostavlja se, funkcionisala od IV do XI veka.
Ipak, ukoliko u nekom od prethodnih života nisam mogao upoznati ličnost koja je sagradila ovo velelepno zdanje, ovaj život sam iskoristio da upoznam najznamenitiju ličnost današnje Felix Romuliane - upravnika muzeja, Boru. Bora je za ovaj kulturno-istorijski kompleks učinio toliko da se to na izvestan može meriti i sa neimarstvom iz četvrtog veka. Upravo je Bora predstavljao onu motornu snagu koja je na najrazličitije načine učinila da od jednog praktično otpisanog mesta, danas imamo ovako značajan spomenik istorije i kulture, a ta energija kojom je doneo Romuliani današnje stanje, kao da još uvek nije presušila. Bora je i dalje nezadovoljan jer smatra da se može i više, on je i danas spreman da mobiliše svaki ukazani potencijal da lobira, da napravi, da popravi, da iskopa, da premeri i da pojača ovaj nesvakidašnji i svakako jedinstveni brend domaće kulturne baštine. Svake godine mi je veliko zadovoljstvo da mu stegnem ruku od srca i provedem neko vreme u razgovoru a istoriji, onoj davnoj ali i skorašnjoj, a sa posebnim zadovoljstvom u budućoj...istoriji, jer svaki njegov potez vezan za Felix Romulianu deo je neke buduće istorije.
Deo sjajnog mozaika iz pojedinih prostorija čuva se konzervacijski tako da je preko njega stavljen najlon a zatim pesak i to jeste dobar način da se nešto sačuva, ali...za šta se čuva ono što se ne može videti baš zbog tog čuvanja?
Nadležni iz Zavoda za zaštitu spomenika nisu o tome razmišljali pa mi tako sada morate verovati na reč o tim mozaicima jer ih više ne možemo i videti. Možda jednog dana neko razmisli o ovome pa odluči da otvori barem jednu traku koju bi mogao zaštiti tako da bude pogledu otkrivena, ali do tada, meni ostaju samo sećanja, a onima koji ovo čitaju ostaje samo da mi veruju na reč.
Нема коментара:
Постави коментар