Objektivom po Srbiji - Kuršumlijska banja, na putu ka svom novom životu i slavi

 Da bi neko mesto postala banja, neophodno je da poseduje ponešto lekovito.

Recimo, lekovito blato, vazduh, neku od mineralnih voda, pa čak i gas.

Naravno, da bi neko mesto postalo poznata i renomirana banja, potrebno je više od toga.

Pa ipak, da bi jedna renomirana banja postala opustela ruševina na teret države, treba svega nekoliko sastojaka, od kojih je najbitniji - nemar.

Kuršumlijska banja prošla je sve od navedenog. Dekretom Kralja Aleksandra II Karađorđevića, godine 1929. proglašena je banjskim lečilištem, a potom je postajala sve popularnija jer ima najumereniju klimu od svih banja u Srbiji, ali mineralne vode, i to više vrsta voda, kao i toplote pri izviranju. Danas znamo da se taj raspon temperatura kreće konstantno između 14 i čak 67 stepeni, što daje izuzetne mogućnosti za lečenje i tretiranje više vrsta oboljenja, ali svakako prija i običnom korisniku, željnom odmora u takvom ambijentu.

Da, ambijent zaokružuje još i veliki šumski kompleks koji je svuda oko banje, te apsolutni nedostatak bilo kakve bliske industrije kao potencijalnog zagađivača. Ukoliko svemu tome dodamo i Banjsku reku koja mirno protiče i žubori ugodno između staza i objekata u Banji, zaista se možemo zapitati kako je došlo do onog sledećeg...do oronulosti, zapustelosti i propadanja.

Istina, jedan od objekata pogođen je i tokom napada na zemlju 1999.godine ali moje lično mišljenje je da je to samo alibi za nastavak glavnog uzroka - nemara i nedostatka vizije.

Ne, nije prvi put da smo se sreli sa ovakvim slučajem zapuštanja resursa za kojima bi mnogi u svetu požalili, a mnogi i silan novac uložili da ih stvore.

Videli smo banje koje propadaju, boreći se za svaki dah koji im se može udahnuti, videli smo i privatizacije koje su banjama samo stvarale infuzioni koncept održavanja na aparatima, bez stvarne namere podizanja na svoje noge. Viđeno, da, i u tom smislu ništa novo.

No, nedavna privatizacija mogla bi zaista biti spas za ovu banju, a prema onome što sada može da se vidi, već sledeće sezone mogla bi se vratiti na staze starog sjaja uz nekakav dobar marketing. Obzirom da sve drugo već postoji, sa unekoliko izmenjenom strukturom. Jer, Kuršumlijska banja je naselje koje živi, a kada se završi u narednim mesecima kompletna rekonstrukcija lečilišnog kompleksa, ovde bi zaista mogli da se vrate dani nekadašnje slave uz sve što Banja nudi danas. To nešto predstavlja najpre renovirani hotelski kompleks koji se, sudeći prema nazivu na njemu, ne zove više Žubor već Planinka, ali i sadržaji poput kupatila Kralja Aleksandra, a od sada prema očekivanjima na osnovu najava nakon privatizacije, čak i muzejski sadržaji, obližnja izletišta, pešačke staze i restoran u sklopu kompleksa.

Banja je svakako prilično spremna da progleda nekim novim očima, a koliko te oči imaju danas imaju vedrine, lako je videti iz završnih radova u kompleksu.

Pa ipak, ako se vratimo ponekim korakom unazad, o samoj Banji bismo pronašli i poneku priču, jer ova banja zaista ima istoriju. Kažu da su i antički vladari ovih prostora koristili blagodeti ove Banje, tada još poznate i samo kao prostor, ili izvori, jer se zapravo tek kasnije organizovano i institucionalno pristupilo pogodnostima lečenja, što je Banju izvuklo van okvira lokalnog poznavanja.

No, ni sam naziv Kuršumlijska banja nije oduvek bio zvanični naziv.

Pre tog naziva, ovu banju su znali pod nazivom Košanička banja. 

I pod nazivom Čoban banja se znalo za nju, ali i pod imenom Prepolaška banja bila je neko vreme poznata.

Četiri naziva mogu čudno zvučati, ali čudno ili ne, tek to je još jedan zanimljivi deo njene istorije.

Izvori mineralne vode su izuzetno bogati, pa iako u Srbiji zapravo postoji više od sedam stotina izvora mineralne vode iz kojih pijemo najčešće flaširanu vodu, upravo ovi izvori svojim mineralnim bogatstvom svrstavaju ovu banju čak u Evropi prema atraktivnosti na osnovu mineralnog bogatstva.

Koliko poređenja radi, naučni aršini za proglašavanje neke vode minelarnom, zahtevaju prisustvo najmanje jednog grama nekog minerala rastvorenom u litru te izvorske vode. Stoga asortiman mineralnih materija u izvorskoj vodi Kuršumlijske banje i čini atraktivnim ovo podneblje u tolikoj meri. Dakako, svoju ulogu u tome ima i brojnost samih izvora, od kojih su trenutno iskorišćenih svega deset njih, ali dovoljnih za ovakvo obilje.

Novi sjaj banje u velikoj meri zasniva se i na očekivanjima da će ove pogodnosti biti prepoznate i dovesti turiste iz zemlje i inostranstva, a u prilog tim očekivanjima ide i rad na putnoj infrastrukturi kraja, pri čemu se užurbano radi na novom Autoputu mira, ali i proširenju magistralnog puta koji vodi preko Prokuplja ka Nišu i Leskovcu, ali i puta koji vodi ponajpre u najveću atrakciju kraja, Đavolju varoš. Sve u svemu, iako postoje određene glasno izrečene nedoumice oko same privatizacije, utisak je da je put povratka Banje na turističku kartu ipak najbolje trasiran upravo privatizacijom.

Vreme će pokazati rezultate, a ja bih da pokažem Kuršumlijsku banju, u njenim pripremama za svoj novi život.

Objektivom po Srbiji - Krstovgrad - kultura, religija, istorija i tradicija u jedinstvenom vanvremenskom kompleksu

Vredan, istrajan, nepokolebljiv i stručan.

Prosto ne mogu da drugačije počnem, koliko god puta da pokušam.

I, onda dalje...

Kultura, istorija, religija i tradicija.

Sve u po četiri reči sadržano.

Četiri, taman poput četiri kraka velikog krsta u dvorištu sa kojim je počelo sve...

I, ne baš počelo, već se na neki način materijalizovala jedna ideja, jedna vizija, a potom i jedna misija i jedna jedinstvena stvarnost. I, ponovo sam u četiri stavke nekako dolutao, ali u Krstovgradu to, izgleda, baš tako i ide. U četiri reči.

Ipak, jedno je ime pokretač svega. Jedan kolekcionar, jedan vizionar koji ume sa čvrsto oslonjenim nogama na zemlju, da odluta iznad oblaka svojom glavom i idejama koje ona stvara.

To ime je Željko. Neko ko duže od tri decenije prikuplja razne predmete i artefakte koji bi ilustrovali našu istoriju, dočarali je vizuelno na način koji bi nam je približio, onako kako to tradicionalno najviše volimo - da pogledamo, dodirnemo, prokomentarišemo na licu mesta.

Pa, ako nam iko može pomoći da vidimo i dodirnemo istoriju, to je Željko.

I, to su njegove replike, njegove zamisli,  njegove slike, freske, bodeži, krune, pehari, skulpture i brojni drugi detalji kojih na svom imanju ovaj vredni zanesenjak, i jedan od najiskrenijih poštovalaca i prenosilaca istorije i tradicije, poseduje u broju većem od pet hiljada!

Zbunjujuća brojka od koje se zanemi u momentu.

Imanje je neobično, atraktivno, sadržajno i raznoliko.

Epohe i stilovi, umetnost i tradicija.

I sve to na mestu koje je sam Željko opisao i nazvao kao Kapija doline vekova.

Kapija sa čijeg se platoa vide na trenutke ti vekovi koji su definisali srednjevekovnu srpsku državu upravo u dolinama ispod Krstovgrada. Dolinama Mataruške banje i naročito Manastira Žiča, Dolini Jorgovana nad kojom dominira tvrđava Maglič, i svim onim dolinama i visovima koje su svedočile nekadašnjem oklopu, mačevima, čašću i bezuslovnom verom.

Na neki način i sam prilaz do ovog jedinstvenog kompleksa, odražava tu težnju za autentičnim prikazom svega, a to podrazumeva nenametljiv, čak gotovo neprimetan putokaz za odvajanje sa Ibarske magistrale, nakon čega skrećemo na put bez standardnog asfalta, tačnije, uzbrdicu sa betonskim stazama na kojoj putokazi i nestaju usput...rustično, ali i mistično na svoj način. Nenametljivo, ali i gotovo skriveno.

U smislu današnjeg komfora na koji smo navikli sa našim turističkim apetitima, zahtevno je pronaći ovaj jedinstveni mozaik želje za što boljim prikazom istorije. Navigacija pomaže poprilično, ali da je moglo i bolje da nas se uputi ili privuče, moglo je. A nagrada koja nas čeka vredna je svakog truda, bez sumnje. Otud i moja nedoumica oko toga da li je zarad onolikog truda uloženog u sve izloženo, vredelo dodati još malo gasa....na polju marketinga pre svega.

No, tu smo gde smo, nema sad nazad.

A to gde smo, zaista je fantastično.

Ne, nismo u Srednjem veku, ali nismo ni u ovom našem više. No, nismo ni u antičkom vremenu iako možemo sesti u amfiteatar iz upravo tog vremena. I, jednog momenta se prestanemo pitati gde smo i u kom vremenu, i naprosto se prepustimo, i vremeplovna priča krene da se prepričava oko nas. 

Na svakom koraku. Na svemu gde se oko zadrži.

Svuda oko nas...

Prostor koji Željko vidi kao prostor kroz koji želi da opiše svoju viziju istorije i tradicije, i koji je svesno odabrao kada je odlučio da svoje prikupljene eksponate na jednom neobičnom muzejski orjentisanom imanju i pokaže, zapravo je prosto na kome je krunisano čak sedam srpskih kraljeva.

Inspirativna činjenica, koja ga je i nadahnula da baš ovde napravi svoj grad. 

Krstovgrad.

I da se pokloni na sebi svojstven način tim kraljevima, posvetivši im značajan deo svog izložbenog prostora, u kome su najznačajniji velika kraljevska trpeza za kojom su se i vitezovi gostili, ali i replika prestola Stefana Prvovenčanog. 

Možda zvuči nadobudno, ali sesti na taj presto...izazove nekakav lep osećaj.

Verovatno za taj osećaj znaju svi oni koji su seli za neki presto. Samo...koliko ljudi dobije svoju priliku da sedne i za repliku prestola, a kamoli za pravi presto. I stoga, jedini način da sami shvatimo kakav je osećaj sedeti na prestolu, to učinimo tako što ćemo sesti za njega.

Ja sam, eto, uspeo da sednem na presto pre sadašnjeg kralja Engleske...i, ta dva osećaja u zbiru, dali su jedan sasvim ugodan trenutak, i smešak na kraju mojih usana.

No, šalu na stranu, ambijent u koji je smeštena čitava plejada sjajnih eksponata, sam je po sebi autentičan. Čak su i grede koje čine osnovu prostora u kome su postavke smeštene, autentične u smislu da su dopremljene sa starih srpskih kuća, čime je dodatno osnažena atmosfera tradicije, istorije, religije i kulture, kako to naši kustosi ove postavke vole da definišu.

Ogroman trud uložen u izradu eksponata koje ovde vidimo, inspirisan je idejom da o srednjevekovnoj slici života, rada i ratovanja zapravo veoma malo pouzdano znamo. Tek nešto fresaka nam govori o tome, te je stoga celokupan prikaz izloženog, zajedno sa ambijentalnom celinom muzejskog tipa Krstovgrada, pre vizija kako je sve to moglo izgledati, i u faktografskom smislu možda nema onu snagu koju ima kao ideja odlične vizuelizacije.

Neobična i jedinstvena postavka nadomak Kraljeva do koje se stigne kolima, ali uz malo volje i truda, nagrada je za svaki pređeni kilometar do tamo, i svaki minut uložen u planiranje i putovanje u ovaj vanvremenski kompleks.