U katastarskim knjigama nema šanse da saznamo čija je kula podno brda i tvrđave Hisar koja nadvisuje Prokuplje u jednoj interesantnoj krivini reke Toplice....naravno.
Šalu na stranu, mnoge novije stvari mi danas ne možemo, nažaost, da saznamo iz katastarskih knjiga koje bi trebale da su najvećim delom čak i digitalizovane, ali avaj. U praksi puno toga još nedostaje, no čak i da je na maksimalnom stepenu funkcionalnosti naš sistem zemljišnjih knjiga, teško da bismo i tada dobili jasan odgovor o ovoj srednjevekovnoj građevini.
Naravno, ako još uzmemo u obzir da se gradnja ove kule procenjuje na neki četrnaesti vek, a ima naznaka da je možda i starija, onda je priča još komplikovanija.
I analogno toj komplikovanosti, mi danas ne možemo sa sigurnošću tvrditi ko je sazidao i čija je zapravo ova kula bila na početku.
Kao i uvek, naći će se među nama i oni koji će sa sigurnošću reći da je reč o kuli starog Jug Bogdana iz koje je on sa svojih devet Jugovića, sinova u punoj snazi, krenuo u svoju poslednju i najslavniju bitku, u Boj na Kosovu. Da li je baš tako zaista i bilo, malo je verovatno, ali hajde da u ovom članku sklopimo malo oči i zamislimo da ipak jeste.
Jug Bogdana ne samo najbolje, već i jedino poznaju epske narodne pesme iz pretkosovskog ciklusa, kao jedinstven primer da je jedna žena izgubila devet sinova i muža, a ako su neki istorijski podaci dobro protumačeni, i zeta. Zapravo, najmoćnija i najpoznatija pesma o Jugovićima upravo i govori o smrti ove snažne žene, oličenja hrabrosti i patriotizma, i opeva njenu nepokolebljivost i u momentu spoznaje da je podnela najveću žrtvu koju jedna majka može podneti...pa još i devet puta odjednom.
Značaj ove poetske istorije za narod u celini svakako je neizmeran, ali zanimljivo je da i pored sveg tog značaja zapravo taj narod koji je i skovao te pesme i predanja, nije zabeležio jedan mali, ali suštinski važan detalj.
Mi ne znamo ni ime te žene, te heroine i tog otelotvorenja svih vrlina moralnog establišmenta kome se težilo u ova vremena. Valjda nije bilo važno...
No, hajdemo da se vratimo ipak na to doba generalno, te da pokušamo da rekonstruišemo atmosferu u kojoj je moguće ova kula i nastala. Vladarska dinastija Nemanjića koja je daleko najduže vladala srpskim prostorima, započela je svoj uspon sukobima sa Vizantijom, te su koristeći se njenim slabostima i buktećim građanskim ratovima, prigrabili popriličan deo teritorije i bogatstva države iz koje su praktično izdvojili svoju županiju, a potom i kraljevstvo, pa tako sve do carstva u svom zenitu pod Dušanom Silnim. Grabeći ove teritorije, preuzimali su i razna utvrđenja, očuvanija ili manje očuvana, i savremenoj arheologiji Nemanjići su poznati po upravo tendenciji da prerade, oprave ili adaptiraju već postojeće, nego da grade novo utvrđenje. Najnovija istraživanja upravo na ovom prostoru na vidikovcu na Hisaru pronalaze ostatke ranijih, najverovatnije kasnoantičkih fortifikacija na kojima su zidane nemanjićke tvrđave, prvenstveno ona na Hisaru, a sasvim lako moguće i upravo ova kula koja nam je tema trenutno. To dodatno usložava problematiku samog nastanka i neimara ove kule.
To je jedan od dva razloga zbog koga sam trenutno sklon da ovu kulu i dalje vidim kao kulu Jug Bogdana, deo Grada Jug Bogdana obzirom da se za njegovo ime vezuju i gradnja hrišćanske crkve ali i utvrđenja na Hisaru.
I, pošto smo ostali pri Jug Bogdanu kao makar nosiocu stanarskog prava, ako ne i onog koji je podigao ovu kulu koja bi formacijski, posmatrano u sklopu utvrđene celine Hisara verovatno mogli smatrati i vodenom kulom jer svojim niskim položajem pri reci moguće ima upravo ulogu zaštite vodoizvorišta za gornje slojeve utvrđenja, onda možemo zaključiti nekoliko stvari sa priličnom verovatnoćom.
Čak i prema srednjevekovnim standardima, i čak i ako je tačna pretpostavka da je sama kula imala zaista spratnu strukturu sa platformom uz koju bi ona bila možda i nekoliko metara viša u izvornom obliku, teško je videti ovde kako jedan par odgaja desetoro dece. Onih devet potonjih kosovskih junaka i njihovu sestru, knjeginju Milicu koju ista ta epska poezija prepoznaje kao Caricu Milicu, udovicu Cara Lazara, takođe stradalog u najčuvenijem boju. Jer ukoliko su istorijske poveznice pojedinih istoričara tačne, Jug Bogdan je zapravo direktan potomak loze Nemanjića, imenom Vratko Nemanjić koji jeste u ovo vreme živeo na ovim prostorima, i jeste bio tast Kneza Lazara Hrebeljanovića.
Pa ipak, uprkos svemu...koliko god da smo spremni da romanizujemo celu priču, teško je da se kod ove kule mogao spremiti čak i ispraćaj deset vitezova sa kojima i opremom, a kamoli da su ovde i živeli. Štaviše, nerealno je pretpostaviti da se ovakva građevina čak i mogla koristiti za život jedne porodice, čak i daleko malobrojnije. Jednostavno, ipak je reč o odbrambenoj fortifikaciji koja čak nije posedovala ni osobine tadašnjih donžon kula, predviđenih za odsudnu odbranu civila, odnosno gospodara i njihovih porodica i svite.
Stoga je daleko izvesnije da je reč o pomenutom delu fortifikacije u koje je čitavo brdo Hisar bilo uključeno, a ova kula je imala ulogu zaštite prilaska pijaćoj vodi, a možda i odbrane od napada preko reke.
Vezu sa utvrđenjem na vrhu brda nema direktnu, već se strmim putem dolazi do kote sa koje je uspon nešto blaži, ali traje predugo da bi se moglo brzo reagovati u slučaju napada kakvog.
I ako je tako vidimo, ponovo je na svoj način impozantna.
Pronađeni predmeti i artefakti, kao i stil gradnje i materijali, sugerišu da je možda i starija od četrnaestog veka koji joj se većinski usvojenim stavom smatra kao vek nastanka, ali čak i da nije starija, deluje veoma solidno i stabilno. Gradnja kakvoj se danas zapravo može pozavideti.
Došetati stazom do kule na svoj način predstavlja izazov za deo ljudi koji nisu baš u fizičkoj spremi da iskorače sa asfalta, ali daleko od toga da je neophodna alpinistička forma. Ipak, nagrada je značajna, nije uopšte mala. Što je leto više na izmaku, staza je kudikamo teža jer postaje i klizava od jesenjeg otpalog lišća koje prekriva mestimično blato, ali su zato boje krošanja nešto fantastično, dekor koji će ovaj mali izlet začiniti do veoma visokog nivoa na kome uživaju sva naša čula.
Šetnja od kule do reke je kratka i prelepa.
Baš kao što to i ume biti i sama reka Toplica na ovom mestu.
Povratak je obrnut od svega ovoga.
Sve je uzbrdo, a i dalje klizavo. Nagrada se smanjuje do nivoa parkinga na kome smo ostavili vozilo, ali i pored toga utisak i dalje opstaje, gotovo nesmanjenom snagom.
Utisak da smo iskoračili u nesumnjivu viševekovnu prošlost, mitsku pozornicu zagrnutu legendama, i prožetu misterijama koje izbijaju iz svake šupljine na kuli. Utisak predivne i sakrivene prirode u koju se danas sklanjamo od sveta i buke jer želimo, a nekada se u tim vremenima možda sklanjalo jer se moralo...
Utisak je složen baš kao i ova priča, istorijska i arheološka nedoumica, nesumnjivo...
Нема коментара:
Постави коментар