Objektivom po Srbiji - Jezero Pobeda, ili jezero Svetićevo, najveća vojvođanska akumulacija ili...jezero sa najzanimljivijim prilazima vodi kod nas

Najveće akumulaciono jezero u Vojvodini.

Nema tu šta, brojke su brojke.

Slično većini akumulacija ovde, ali ne i isto.

Možda nije najlepše, a možda ni najprimamljivije većini rekreativaca, ali je posebno zanimljivo pecarošima, i to onima kojima dan počinje uz osmeh na pomisao da će se danas pohvaliti dobrim ulovom štuke. 

Oni koji znaju o tome više, kažu da je razuđenost obala jezera, ali i ostrva u njemu zapravo odličan ambijent za opstanak krupnih primeraka štuke, a pretpostavljam da je reč i o većoj populaciji, jer se neretko hvale ne samo ulovom štuke u smislu količine, već i veličinom uhvaćenih primeraka.

Nisam ribolovac, ni pecaroš (iako će neki pomisliti da je to isto, jelte, ali u mojoj ličnoj percepciji nije), ali sam to slušao od pravih i upornih živopisnih likova ponosnih na svoje štapove i meredove, verovatno i prepunih kojekakvih interesantnih priča o borbi sa ribom ispod brojnih vodenih površina, a naišao sam na ovom jezeru i na neke - materijalne dokaze.

I baš to što zovem materijalnim dokazima dobre ribolovne priče, meni je prvi i najsnažniji utisak o ovom zanimljivom jezeru.

Radi se o nečemu što bi trebalo da bude svojevrstan pandan lovačkim čekama, odnosno, nekoj verziji individualnih ribolovnih mesta svuda po obali, koje je svako za sebe pravio, najčešće od dasaka, ali i nešto finijih, savremenijih materijala. 

Dakako, neke od njih nisu više samo platforme nad vodom povezane dugačkim pontonima za kopno, već su narasle i u prave ribolovačke kuće u kojima se verovatno drži pribor ali i potrepštine za višečasovni boravak na jezeru. Ko zna, možda poneko i noći u njima, naizgled deluje da je moguće i to. Ribolovci umeju biti veoma zagriženi i samopožrtvovani u svom odnosu prema ribolovu.

Naročito zanimljiv detalj kod gotovo svih ovih pecaroških platformi, jeste privatnost koja je rešena na mnoge domišljate načine.

Uglavnom se rešava kapijom pred sam izlazak na platformu koju je teško rešiti bez da se skvase noge, ili uklanjanjem završnog segmenta pontona koji se takođe obezbeđuje katancem, te je i tada teško suvih nogu popeti se na platformu.

Nekome ko nema takve pretenzije, nekome sa fotoaparatom u ruci i znatiželjom u očima, svako od tih rešenja koje je video, donelo je osmeh na usne.

Da li je vredno truda?

Da, bez sumnje. 

Ono što nekome može biti samo drvena podaščana platforma, nekome je možda smisao odmora vikendom, a možda i čitavog leta, pa i duže. A nekom možda i većeg dela života kada uživamo u penziji plodove svoga rada...

Ne znam zasigurno, ali prema posvećenosti odbrani ovih platformi od neželjenih gostiju, rekao bih da je zaista važno. Uz još jedan osmeh, naravno. Jer, ipak na kraju, sit gladnom ne veruje...

Ono što pouzdano znam, jeste da je meni upravo taj detalj ostao najsnažniji utisak i najbitnija karakteristika ovog jezera.

Stenovita Dalmacija ostala je pre otprilike jednog veka bez par desetina porodica koje su formirale ovde naselje, tokom prvog kolonizacionog perioda. Pretežno se radilo o nagradi za solunske dobrovoljce, iako je nejasno istorijski da li je postojao još neki osnov po kome su deljene parcele na kojima je tako nastalo malo i uredno ušoreno naselje.

Svakako, vremenom je taj broj stanovnika rastao, a potom i opadao.

Na današnjih stotinjak godina od nastanka, ovaj jubilej bi moglo proslaviti ovde na licu mesta, i nekih stotinjak meštana, taman ih je toliko danas. Kao i svuda, i ovo mesto ima svoju dijasporu, te je taj vek postojanja negde širom sveta obeležen, ali u samom mestu se vole pohvaliti da ga sigurno slavi i jedan od naših najboljih fudbalera današnjice, donedavni kapiten reprezentacije ali i poznatih klubova za koje nastupa, a čiji pradeda je jedan od osnivača mesta.

Sam naziv je, pretpostavlja se, dobilo prema takođe jednom od osnivača, izvesnom Svetiću, a izolovana lokacija na plodnoj, ali zabačenoj ravnici, verovatno je naročito u to doba zvučala tako da se grupa kuća koja se širila oko te, navodno prve kuće Svetića, i nazivala po okolnim mestima baš tako, Svetićevo.

Pobeda je drugi, docniji naziv, i odnosi se na medijski eksploatisanu pobedu u Drugom svetskom ratu.

I tako su jezero i mesto podelili naziv i neposredni komšiluk, negde na severu Bačke, gde nema nekih bližih orjentira i većih mesta, ali ima zanimljive prirode.

Ribolovcima, ali i ljubiteljima jezera do pre neku godinu dosta je smetalo zagađenje jezera otpadnim vodama iz obližnje farme svinja, ali se navodno, inspekcijskom intervencijom konačno stalo tome na put. Otpadnih voda ima, naravno, ali sada je tu i postrojenje za preradu, a i redovan režim pražnjenja tih bazena sa otpadnim vodama, i ne čuju se više buntovni glasovi korisnika jezera.

Na jednom delu obale, povezan šumarkom koji pripada njegovom dvorskom parku, nalazi se i dvorac Engelman, što čini posetu jezeru još interesantnijom. 

I konačno, jezero je toliko dugačko, da preko njega na severnom delu prolazi regionalna putna poveznica od Bačke Topole do Sente, a da se taj prelaz nikako ne da videti sa najšireg dela jezera, i obrnuto.

I čik da pogodimo pregradnjom koje reke je nastalo najveće akumulaciono jezero u Vojvodini?

Reč je o reci Čik, baš tako. Najdužoj vojvođanskoj reci prema nekim shvatanjima, a diskutabilno je samo to da li se izvor reke nalazi tik sa naše, ili sa mađarske strane granice. U svakom slučaju, ova rečica posle stotinu godina samog mesta, te stotinu stanovnika kakva je danas okvirna brojka u selu, čini treću stotinu, tačnije, gotovo stotinu kilometara kroz koje ova reka prolazi do Bačkog Petrovog sela gde se uliva u moćnu Tisu.

Nekom će biti dosta te tri stotine i ovde, u ovom članku, baš kao što je to nekada ispalo dosta i na čuvenim Termopilima u odbrani Sparte. Stoga bih sada završio sa tekstom i ostatak doživljaja bih nadalje oslonio samo na fotografije.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Gomboš, zaostavština porodice koja datira iz četrnaestog veka, zarasla u bršljan i zaborav

Za većinu ljudi istorija počinje od one tačke, od koje se počne posmatrati ili pričati.

Sve što prethodi tome, najčešće jeste važno, ali kako pronaći onu tačku krećući se unazad, od koje možemo reći da je suštinska polazna tačka za nešto?

To je veoma teško, najčešće proguta poentu jer se raspline priča bez mnogo direktne veze sa tematikom, i teško je tada ispratiti sve to.

A, sa druge strane, mnogo toga ostane nejasno jer ne postoji kontekst koji je najčešće presudan da jedna priča bude shvaćena na pravi način. 

Kontekst jedne priče koja se na izmaku prvog kvartala dvadesetprvog veka uvila u bršljan, prašinu i zaborav, vratiće nas negde na početak četrnaestog veka, makar za trenutak, kada u dostupnim, rastumačenim i verodostojnim spisima, prvi put nailazimo na pominjanje porodice Gomboš.

Da li bi se nešto promenilo i da je to pominjanje par vekova kasnije?

Verujem da ne bi, jer naš kontekst zapravo pokušava da opiše situaciju u kojoj su sredinom prošlog veka, poslednji iz ove porodice, napustili i letnjikovac, ali i svoju kuću i imanje, kao i velelepnu zbirku knjiga na čak pet jezika, i u tišini se preselili dalje na sever u Budimpeštu, gde će u jednakoj tišini polako napustiti svet bez potomstva za sobom. Direktna linija porodice Gomboš time se ugasila.

A, u međuvremenu nam ostaje kontekst, odnosno ona šira društvena, ali i geopolitička i ekonomska priča koja bi nam pomogla da razumemo kako se sve to dogodilo.

I stoga, prvi deo tog konteksta preskočiće vekove, i zaustaviće se negde na samom početku dvadesetog veka, kada je prema objektivnim pretpostavkama, nastao i ovaj dvorac, kroz ideju letnjikovca porodici koja je živela nedaleko odatle, u Bečeju, i štaviše, bila veoma važan učesnik društvenog života, iako detalji toga nisu poznati.

Njihova društvena uloga se nazire kroz sačuvane fotografije tadašnje gradske elite i dešavanja, ali je i pomenuta zbirka knjiga označavala u to doba ne samo društveni status, već i definisala delom i značaj samog grada u širim okvirima.

I, baš ti ondašnji okviri čine drugi deo konteksta o kome je reč.

Naime, ako je porodica vekovima živela relativno daleko od burnih dešavanja i previranja, a pre svega u ratovima sa Turcima, te formiranjima brojnih pojaseva vojnih krajina kao izvesnih tampona u skladu sa aktuelnom vojno političkom situacijom, kraj devetnaestog veka zapravo je definisao jednu novu stvarnost u tom smislu.

Formirana je nova tampon zona, obnovljena država Srbija, koja je sa svojim jačanjem i prolaskom kroz faze kneževske, a potom i kraljevske državne definicije, i sada je sam jug tadašnjeg velikog Austrougarskog carstva, postao ne samo bezbedno, već i krajnje zanimljivo mesto za život, a na to ni plemstvo nije ostalo imuno. Gomboši su sa pravom pronašli svoje parče Raja ovde kraj Bečeja, smatrajući ga bezbednim i verovatno savršenim za budući život.

Avaj.

Nije to predugo potrajalo, i nova sila sa juga preuzela je ove krajeve, uključiv i potisje, kao i Bačku u celini, pa iako se to nije desilo na onako divlji način kakav je bio karakterističan za turska nadiranja u pređašnjim vekovima, ipak je veliko carstvo nestalo u ratu, i to najkrvavijem do tada, a nova vlast je donela i nove izazove, pre svega očitovane kroz agrarne reforme i oduzimanje ili umanjivanje velikoposedničkih bogatstava pojedinca.

Nema jasnih podataka da li je, i u kolikoj meri, porodica Gomboš materijalno postradala u ovim merama Kraljevine Jugoslavije, ali je zato jasno da ih je preživela zadržavši svoju kuću, imanje i letnjikovac, te aktivno učestvujući u društvenom životu grada na Tisi.

Pa ipak, kako poslednji Gomboši, pravnik Deže i njegova supruga Žužana nisu imali dece u to doba, a stvarali su toliki imetak, ostaje uvek otvoreno pitanje da li su se zaista osećali dovoljno sigurno za decu u novonastalim uslovima, uveliko lošijim za bogate pojedince, negoli u velikom carstvu koje je nestalo.

No, iako su ovo samo nagađanja, u ovom delu konteksta može biti dosta shvatljivije sve ono što su tada, ali i kasnije učinili. Naime, nimalo ne uspevajući da se oporavi od posledica prethodnog rata, Evropa je uplovila u novi, još razorniji i dugotrajniji rat koji će na ove prostore vratiti nemački jezik, ali i neke nove podele koje su prevazišle nacionalne. Bile su to ideološke podele.

Jedan deo gotovo svih naroda koje je vihor rata obuhvatio, opredelio se za neku od njih, a sa početkom rata fašistička ideologija je prednjačila, te za sobom ostavila stravičnu, i do tada neviđenu pustoš.

Ratna sreća će okrenuti leđa ovoj ideologiji tokom rata, i nakon 1943. godine postaje jasno da je na ovim prostorima vrlo verovatno pobednik jedna druga ideologija, komunistička. Ideologija koja se na svoj način pokazala jednako surovom, pre svega u revanšizmu, ali i pogledu na kapital i bogatstvo pojedinaca.

I, upravo sa time je moguće zatvoriti priču o kontekstu koji bi pojasnio odlazak porodice Gomboš u Budimpeštu već 1944. godine, i njihovu očitu rešenost da makar ne gledaju kako će pod idejom nacionalizacije biti oduzeto onima koji imaju, da bi se koristilo za one koji nemaju, oteti neki novi ljudi silom sve što su oni gradili. U tom delu konteksta, možda je i jasno zašto se sve dalje za njih dešavalo u tišini, nisko ispod radara pobedničkih ideologa i osvetnika.

Poslednji deo konteksta pripašće dvorcu.

Letnjikovcu koji ima park sa izuzetno lepom fontanom u svom centru, sa figurom devojke u sredini, ali i kupolu na vrhu, te korinskim stubovima na suprotnom ulazu od onog koji vodi u vrt.

Dom za stare, a potom administrativna zgrada poljoprivrednog kombinata, i danas jedna ekonomski neopravdana investicija koju obuzima bršnjan, kratka je slika tog bezidejnog posleratnog upravljanja u kome se samo otimačina smatrala uspehom, a šta posle sa tim...neka smisli neko drugi.

Istini za volju, zdanja ovakvog tipa najčešće su dosta lošije prošla, dok je ta neka funkcija koja je makar i tako pogrešno dodeljivana ovom dvorcu, uspela da delimično i sačuva zgradu od zuba vremena, ali svako pomišljanje na ideju nekakvog obnavljanja da bi se povratio izvorni izgled, nema ama baš nikakvu realnu osnovu. Svega dva kilometra odatle možda i najpoznatiji i najatraktivniji naš dvorac Fantast jedva da je uspeo da se do sada održi u boljoj formi, ali ni njemu se ne piše dobro u ovom momentu.

A ipak, tri druga dvorca u blizini, pre svega Rohonci usred ravnice Bisernog ostrva, zatim i Sokoloac koji je takođe bio pod upravom jednog poljoprivrednog kombinata, nedaleko od Novog Bečeja, ili dvorac Karačonji u Novom Miloševu sa sličnim istorijskim putem nakon nacionalizacije, takođe su loše prošli, i sve to nas dovodi u kontekst savremenog pogleda na ovo pitanje. Da li ćemo sada smoći snage da zaštitimo vlastitu baštinu, sačuvamo je za potomstva ili ćemo samo da se pravimo mrtvi nad ovim problemom.

Istina je da nema ekonomske računice za bilo kakvo ulaganje, i ako se ne uspemo dovoljno glasno pozvati na kulturu, sve će to progutati bršljan, prašina i zaborav jednog dana.

Ne ruzmarin, snjegovi i šaš...ne tako poetski, već daleko vulgarnije i surovije....