Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Letnjikovac ili Kaštel Pece, ko kako voli...ali se u te ruševine obavezno zaljubiš na kraju

Možda sam preterao u naslovu, kada sam rekao da se zaljubiš na kraju u te ruševine, možda i nije baš tako. 

Jer, pre će biti da se zaljubljivanje desi odmah na početku, čim obuhvatiš pogledom ovo natprirodno zdanje u svojim šarmantnim ostacima usred ravnice, nekih njiva dounedogled opruženih pravo ka zalasku sunca.

Negde pročitah da se ovo nekadašnje remek delo arhitekture danas može prepoznati i kao umanjena verzija crkve u Arači.

No, nije iako izdaleka ima sličnosti danas.

Konačno, ova današnja ruševina u vidu velelepnog letnjikovca nastala je ipak početkom dvadesetog veka, negde potkraj prve četrvrtine, i oko godine gradnje se svi dostupni izvori slažu. To bi trebalo da je 1923. godina, ali neslaganja se pojavljuju oko mnogo čega drugog.

Ko je tačno gradio, ja danas nisam načisto. 

U pitanju je porodica Pece.

I, u pitanju je mesto ušuškano pod lesnim brdom na kome dominira upravo ovaj letnjikovac, a mesto je Mali Iđoš. Mesto istorijskih zagonetki od kojih nijedna nije bila naklonjena samom mestu. Otud u neku ruku možda i ne čudi da se i oko najvažnijeg objekta u mestu, stvaraju nepoznanice i zagonetke.

I dalje kreću nedoumice jer prema jednoj grupi dostupnih izvora koja se danas najčešće prihvata kao relevantna u gotovo svemu, ovo zdanje su podigla braća Pece, Ernest i Petar.

No druga grupa izvora govori o jednom drugom imenu, a to je Ferenc. Veleposednik i poljoprivrednik sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, podigao je radi što udobnijeg života ovo zdanje za svoju ćerku jedinicu, te ga okružio parkom sa negovanim rastinjem i cvećem. 

Ne dovodeći u sumnju nijedan od izbora, te ostavljajući mogućnost da ja nešto nisam dobro razumeo prilikom proučavanja istorije ovog letnjkovca, mogu samo da dodam da je druga grupa izvora dala nešto više detalja koji su možda protkani i nekim konkretnijim dokazima materijalnog tipa.

Naime, ubrzo po useljenju u tek sagrađenu za ono vreme velelepnu kuću, devojčica kojoj je i namenjena, dobija upalu pluća koja se u to doba izuzetno teško lečila. Nakon kratke borbe sa bolešću koja je odnela njen mladi život, otac od očajanja podiže kapelu na lokalnom groblju u položaju i veličini da je može uvek videti sa prozora zdanja koje je postalo podsetnik na tugu.

Kapela se i danas koristi, a groblje na kome je podignuta je danas poznato kao Zapadno groblje, i nekako ovu tragičnu priču više ne možemo zanemariti nauštrp autoriteta izvora koji je i ne spominju.

Nedoumice ostaju, baš kao i ostaci jedne nesvakidašnje građevine u pustoj ravnici, kojima se naprosto moramo diviti.

Mali Iđoš. Mala opština. Malo naselja, malo atara, a sve manje i stanovnika. Pored ovog, još samo su Feketić i Lovćenac u sastavu opštine.

Velikog Iđoša danas nema. Iako je nekada i Mali Iđoš bio - veliki.

I to ne tako davno čak, ali one istorijske zagonetke koje su ga pratile, dodeljivale su mu stalno nekakve klipove pod točkove u razvoju, a bilo je i vremena kada je Mali Iđoš nestao.

Da, u nekom petnaestom veku nastala su dva Iđoša, Veliki i Mali, negde na zemlji koju je ugarski kralj poklonio svojoj majci. Doseljavalo se, živelo i radilo uprkos ratovima koji su na ovoj zemlji smenjivali kase koje su se porezom morale puniti. Onu Ugarsku, ali i Tursku, zavisno od perioda.

I tako sve do potkraj sedamnaestog veka kada oba naselja nestaju. Nema ih više ni na turskom popisu sela koje plaćaju danak.

Naredni vek doneće i vaskrsenje Malog, dok će o Velikom Iđošu ostati kao svedočanstvo samo ostaci mesne crkve. I u tom svom vaskrsenju, prema dokumentaciji ovde se naseljava nešto više od osamdeset katoličkih porodica koje ubrzo potom podižu i crkvu, a kao spomen na taj period slavi se i Dan sela posvećen upravo ovim masovnim doseljavanjem.

Vremenom će ta brojka da se popne čak do gotovo pet hiljada žitelja, a na mesnom groblju ostaće i obelisk sa zapisom da se upravo ovde odigrala poslednja pobednička bitka iz revolucije 1848.-1849.godine.

Dakako, novo doba donelo je i nove prilike, zemljoranja na plodnim oranicama podno lesnog brda naprosto je cvetala, a kao svojevrsno svedočanstvo tome danas služe i ostaci ovog letnjikovca koji meštani zovu i kaštelom, nastali ne samo kao produkt bogatih žetvi, već i na mestu na kome su se odvijale. Usred oranica.

Sudbina letnjikovca, slično sudbini zemljposedničke porodice Pece, u obrnutoj je proporciji sa sudbinom samog sela, i to pre svega u periodu posle Drugog svetskog rata.

Osnivanje zemljoradničkih zadruga i industrijalizacija tadašnje države razdrmale su ovo mesto u tolikoj meri da  u lokalnim industrijama građevinskog i metalnog materijala, pored zemljoradničke zadruge kao trećeg privrednog stuba, posao nije našao samo onaj ko nije hteo da radi.

Dosta posla, i život uglavnom nije često odvodio stanovnike van naselja.

U isto to doba, čuvena nacionalizacija i konfiskacija imovine, otela je vlasništvo nad plodnim oranicama, ali i letnjikovcem, od porodice Pece koja od tada nestaje, a letnjikovac čak i neku posebnu svrhu ne dobija.

Kažu da se neko vreme odvijala obuka za rad u Crvenom krstu, i to je sve. 

Jedine naredne aktivnosti su se svele na pljačkanje i devastiranje ovog zdanja.

Dok se mesto razvijalo, letnjikovac je propao, a da, ironično, čak nije ni žrtvovan tom razvoju. 

Ne, samo se desilo po inerciji, po direktivama, po volji nekih koji su došli...

Sadašnjost letnjikovca se može posmatrati na više načina, i svaki je podjednako i idealan i pogrešan.

Može se sagledati kao ruševina usred njiva. I, neće se pogrešiti, ali ja ga ne vidim tako.

Može da se vidi i kao prostor za nekakav restoran, neki otmen prostor smešten u taj rustikalni otmeni ambijent polusrušenog, a neki su ga i tako videli, kako sam saznao. No, ja ga ni tako ne vidim, iako možda ni to nije pogrešno već upravo naprotiv.

Ja sebi dozvoljavam da ga vidim kao jedan prelep biser arhitekture, osamljen gotovo na pučini čiji su talasi brazde ostale za plugovima traktora, i kao nekakav podsetnik kako nije moralo da bude. 

Upravo kao ni u većini dvoraca i letnjikovaca kod nas.

I volim kad pomislim na ovu sjajnu i neodoljivo šarmantnu ruinu usred ničega, da zamislim da će jednog dana da me ponovo dočeka takva kakva je i sada, jer zapravo i nije realno da neko uloži u nju i obnovi je.

A, i da je realno....mene je ovakva kakva je opčinila, i takvoj joj se divim.

I takvoj joj se nadam kada naredni put budem dolazio na mesto koje je tačno na pola puta između Subotice i Novog Sada, na putu koji je nekada bio glavni, u mesto na kome se on ukršta sa prugom, ali i rekom Krivajom...baš tu. 

I baš ovako....

Objektivom po Srbiji - Šalinačko jezero, ili jezero Bageri, sklonište od letnje žege nadomak najveće internacionalne i najveće nacionalne reke

Bageri, već je to jasna asocijacija o nastanku ovog jezera.

Kopano i kopano, pa kad je iskopano, ostavljeno da kiše napune rupu i danas to zovemo jezerom.

Pojednostavljena verzija koja u principu možda i nije netačna, ali je u dovoljnoj meri nepotpuna, da uopše ne oslikava ovo jezero. Makar korisnici ove lepote kojih je najviše iz obližnjeg Smedereva, ne misle tako. Njihovi opisi bi bili zasigurno slikovitiji.

I, da budemo precizni, nije reč o jezeru, već o - jezerima.

Tri para jezera, ako sam dobro izbrojao. I svako od tih jezera naziva se Šalinačkim jezerom.

Istina, jedno je ono glavno, što bi rekli, multifunkcionalno.

Na jednom samo je uređena plaža, ugostiteljski kopleks, tuševi, dok su ostala ipak za pecaroše.

Relativno mala i nepredvidiva populacija kupača odredila je, nažalost, i nestalnost tog ugostiteljskog kompleksa, kao i sveukupno održavanje jezera jer se komercijalni momenat ne može predvideti. Zarada je uvek upitna na početku sezone, tako da sve izgrađeno ponekad i zvrji prazno, ali tako je, kako je.

Postoje i neki gospodari jezera kojima to ne smeta.

Naprotiv, daleko im je mirnije.

Porodica labudova mirno se šepuri i seče jedva primetne talasiće, neometana od strane bilo koga.

Teško ih je zamisliti uz gomilu kupača, uz vrisku i ciku koja se tada ori...ne, nije to njihova priča.

Ovi labudovi će biti tu samo dok ne dođu kupači.

Za sada su dekor koji bi mogao privući svakoga već na prvi pogled, no čim neko dođe privučen tip prizorom, porodica otplovi na drugu stranu. Dok i tamo ne dođe neko. I, dok ima drugih strana, a onda odoše na drugo jezero.

Ima ih šest. Pronaći će oni već ono svoje, čim dođu ti kupači.

Jezero ima i svoju tamnu stranu.

Odnosi živote, a prema medijima koji objavljuju takve vesti, poprilično je redovna ta crna hronika jezera, i nikako da se to istraži, da se učini bezbednijim.

Štaviše, danas se ne može ni tačno ustanoviti čija je odgovornost jezero, da li preduzeća koje njime gazduje još od iskopavanja, ili administracije Grada Smedereva na čijoj se teritoriji kao javno dobro nalazi, pa čak ni privatnika koji je na svojoj parceli koja čini deo obale jezera, uredio plažu.

Kada se spomenu spasioci ili kontrolisanje dna ili čišćenje jezera, jednoobrazno se okreću glave uz izbegavanje odgovora, navodno. Jedino onaj privatnik odgovara kako je on uredio samo plažu, a ne i kupanje.

Sa druge strane, ribolovci prenose i prepričavaju priče o kapitalcima izuzetnih veličina i težina koji po dnu navodno veoma interesantne konfiguracije, muljaju vodu izazivajući strastvene ribolovce na okršaj.

Za sada, neka tri aduta zvuče kao svojevrstan poziv da se baci pogled nekim izletom i na ovo jezero, odnosno, skup jezera.

Ipak, ono što je zanimljivije je možda upravo geografska lokacija na kojoj su jezera smeštena.

Naziv Šalinačko potiče od obližnjeg sela Šalinci u kome se jezero ne nalazi, već u njegovoj neposrednoj blizini.

To selo se oslanja na sledeće, nazivom Kulič, u čijoj se blizini nalaze i ostaci nekadašnje srednjevekovne utvrde istog naziva. I, zašto utvrda baš ovde, kada i najbliži putevi potiču iz vremena više vekova udaljenim od srednjevekovne utvrde...

Razlog je ušće dveju reka.

Najveće internacionalne u Srbiji, i najveće nacionalne u Srbiji. Dunava i Morave.

A pritom, baš na ovom mestu Morava nije jedini vodotok koji nastavlja ka Crnom moru utapajući se u masu Dunava. Ovde ih ima više, pa čak i ako Morava nema nikakvu razuđenu deltu, ali je industrija sebi napravila neke od tih vodotokova. Nekadašnja železara i Termoelektrana u blizini ušća Morave, nahranile su svoje potrebe za vodom inustrijskim kanalima. Štaviše, u Kostolcu je na jednom od njih čak i gradska plaža.

Dakle, veoma interesantan kraj, zanimljiv čak i za šetnju bez nekih posebnih hobija poput ribolova, posmatranja ptica i drugih.

I, sve u svemu, Šalinačko jezero, odnosno jezera, zaokružena su i prirodnom celinom znanom kao Šalinački lug, koji je država statusom zaštitila. Taj lug na gotovo 20 hektara domaćin je za jednu od poslednjih šuma tog lužnikovog tipa sa nešto preko trista stabala starih nešto preko trista godina.

Priroda opstala i to veoma raskošno razgranata u više svojih pojavnih oblika, između tolikih visokih peći u okolini...ta priroda meni vredi posete, zaista. A usred svega - jezero sa plažom. I porodicom labudova.

U šetnji po Beogradu - Barutana na Kalemegdanu, čuveno mesto na kome prošlost skriva budućnost

I, bila jednom...jedna priča, koja je počinjala drugom pričom, zapravo.

I posle je nastavljala kroz neke treće priče, prepričavane dovoljno puta da se može već na prvi pogled shvatiti da u suštini nisu nikada ispričane.

Jer, kako drugačije razumeti da je srpska srednjevekovna država nestala sredinom petnaestog veka, a savremeniji oblik, ponovo osamostaljen od Turaka, poprima sredinom devetnaestog veka, dok se u narodu prepričava stalno nekih pet vekova pod Turcima.

To su, eto, te priče, prepričavane, a neispričane.

Negde je čitav jedan vek devalvirao malo, kanda, ali priča se i dalje prepričava.

I negde u tom prepričavanju, odnekud ispadne i Beograd.

I još preciznije, Kalemegdanska tvrđava.

Nepresušan izvor priča za prepričavanje, legendi za slušanje, i misterija za proživljavanje u intimi vlastite mašte.

Nastao na tekovinama nekih pređašnjih utvrđenja, sadašnji oblik i dizajn poprimao je vekovima, i sa svakom od promena, u svoje vezivno tkivo utkao je i nove priče i legende. Složeni unakrst naizmenično vekovi, opeka, uz red legendi i maltera, sa tek ponekom rupom koja krije misterije, bedemi koji su odolevali i pucali pred raznim napadačima, postali su u cik zore petnaestog veka konačno prestonica srpske države.

Stefan Lazarević, u narodu poznat i kao Visoki Stevan, i još više kao Despot Stefan, dobio je diplomatijom podržanom oreolom neustrašivog ratnika, ali i partnera od reči, od jednog carstva titulu, a od drugog grad u kome će stolovati, i koji će mu biti prestonica.

Vizantija, carstvo u svojim poslednjim trzajima, dodelila je ovom plemiću titulu Despota, zvanje koje se rangiralo kao najviše posle carskog, a Ugarska mu je podarila Beograd, grad koji je toj državi bio važan kao odbrana od nadirućih turskih prodora ka samom srcu njihove države.

Prepričane a neispričane priče o vremenu kada je Beograd postao prestonica, najčešće će nas povesti sa Despotom Stefanom u lov koji je vrlo rado kombinovao sa obilaskom teritorija u okolini Beograda, poput svih državnika onog vremena. Za to vreme unutar bedema Kalemegdanskog Gornjeg grada, nicao je dvor u pričama poznat kao Despotov grad. Na najvišoj tački Dunavske padine na kojoj je počivao niz bedema tada već velike i snažne tvrđave.

No, jednoga dana iz lova se nije vratio. Neispričane a prepričavane priče štošta pričaju, pa čak i o strašnom nevremenu i crnim oblacima nad Beogradom u tom trenu kada se, gotovo stotinjak kilometara južnije, sa konja srušio Despot Stefan Lazarević, prvi srpski vladar koji je Beograd pretvorio u prestonicu.

Bilo kako bilo, za njim je ostao Despotov grad, spreman na odbranu opasan snažnim bedemima za ono doba.

Njegov naslednik, nećak, Despot Đurađ Branković, nije video Beograd kao centar svoje vladavine, već je pritisnut političkim i vojnim prilikama, konac samostalnosti srpske srednjevekovne države video iz Smederevske tvrđave, dok je njemu nesuđeni Beograd, prelazio iz ruke u ruku u vekovima koji su nastupali.

I, u jednoj od opsada, bombardovan snažnom topovskom vatrom, nestao je u ogromnoj eksploziji i gotovo čitav Despotov grad, jer je projektil pogodio tadašnju barutanu smeštenu nerazborito na mesto gde ju je bilo moguće pogoditi.

I, otprilike ovde negde počinje i priča o današnjoj barutani, odnosno Velikom barutnom magacinu...

Brze smene zastava na bedemima tvrđave nisu dozvoljavali previše planskog utvrđivanja, a svakako je vredno pomenuti i poneke zanimljive detalje koji su se u mirovnim pregovorima pojavljivali, te dodatno obesmišljavali ozbiljniju fortifikaciju veoma izložene neretko granične utvrde nad Beogradom.

Naime, prema odredbama jednog od mirovnih dogovora, Austrijska strana je imala predati tvrđavu turskoj, ali uz rokove od tri, odnosno šest meseci da u potpunosti ukloni i onesposobi za namenu utvrđene šance i bedeme kako ih turska strana ne bi mogla koristiti. Zvuči pomalo paradoksalno, ali i to je jedan od razloga zbog kojih se tek pod Princom Eugenom pristupilo ozbiljnoj rekonstrukciji i utvrđivanju po principu savremenih rešenja i estetike čak, i tu je nastala i odluka da se nova barutana ukopa sa nivoa Donjeg grada u stenu u vidu dve sale i hodnika koji ih povezuju.

Tako utvrđena, barutana je mogla da odoli iskušenjima bombardovanja iz daljine sredstvima onog vremena, da se ne bi ponovila sudbina prethodne barutane.

Mesto na kome je ukopana zapravo je svetilište monoteističke vere koja je umnogome doprinela da se u antičkom Rimskom carstvu prihvati Hrišćanstvo. Reč je o obožavanju boga Mitre, te se i svetilište označava kao Mitreum, a danas nam može kompletirati sliku o značaju ovih prostora kroz istoriju.

I, upravo kada pomenemo istoriju, stižemo i do još važnijih karakteristika Velikog barutnog magacina, a reč je o sadašnjosti koja je sačuvala istorijsko nasleđe ne samog ovog prostora, već i značajnog dela podneblja koje je danas izdeljeno raznim državnim granicama.

Da, reč je o muzejskoj izložbenoj postavci koja kao stalna scenografija ovog prostora, udomljava i brojne naučne i kulturne događaje. Upravo zbog takve vizije nove namene barutnog magacina, danas na svojevrsnom međuspratu između Donjeg i Gornjeg grada, imamo Lapidarijum koji baštini u svojim kolekcijama dokaze značaja ovih prostora, počev od antičkih vojnih utvrda i kretanja njihovih jedinica. Pod pokroviteljstvom Narodnog muzeja Srbije, kolekcije koje se ovde mogu videti su impresivne i savršeno dekorišu prostor koji danas jednostavno zovemo Barutana.

U tom prostoru održavaju se muzički i drugi događaji, i kada se pogleda sadašnji život ovog dela Kalemegdanske tvrđave, nazire se i još lepša budućnost u kojoj će, ne sumnjam, svoj identitete pronaći i potvrditi veliki broj kulturnih i naučnih entuzijasta, umetnika iz raznih disciplina, ali i utažiti svoju potrebu za duhovnom komponentom veliki broj posetilaca kojima je, pre svega, i namenjen ovaj prostor i danas, i u budućnosti.

A do tada...eto male šetnje fotografijama poput svojevrsnog izloga u ono što se treba doživeti uživo, uz angažman svih čula kojima se može osetiti lagani miris memle stotinama godina stare, čuti nesvakidašnja gotovo sveta tišina u kojoj i najtiši koraci odjekuju poput plotuna, i videti jedna od najlepših podzemnih postavki kod nas.