Vrela?
Pa, hajde sad da vidimo šta su uopšste vrela, i onda da se zapitamo. Zašto vrela?
Jer, vrela su izvori najčešće.
Mesta gde voda izbija, a ne da pada u njih...
Mesta gde sve nekako ključa, vri....
...i, sad smo več bliži rešenju zagonetke...
Jer, vrela su verovatno po tome i dobila naziv.
Bezbroj malih slapova uzburkava vodu konstantno, i voda...vri.
Vrela....da, u ovom slučaju, narod je upotrebio ponovo reč onako kako ju je doživeo.
I moguće da je baš ta činjenica jedna od temeljnih stvari lepote našeg jezika sveukupno posmatranog, i kao književnog i kao narodnog.
U svakom slučaju, postoji, eto, to mesto koje je dobilo narodni naziv po tim vrelima, a ne po vodenicama kojih je nekada bilo čak dvanaest, kažu.
Istina, jedan naziv kazuje i o tim vodenicama, i upravo ovde ćemo se i sresti sa tim nazivom, Pepića vodenica, ali lepota samih slapova i prirode okolo, neće dozvoliti našim mislima da se zadržavaju predugo na samim vodenicama, odnosno, uglavnom njihovim tragovima koji se mogu pronaći.
Nekada davno, ova lepota koju samo priroda ume da napravi, bila je dom i životni ambijent ljudima koji su svoju golu egzistenciju branili između ostalog, i vodeničarskim zanatom.
Obuzdali su ovu pritoku reke Skrapež koja čak i nema jasan naziv, i geografija ih vidi samo kao vodne agregate ove reke, a ne kao neki samostalan, makar i kratak vodotok.
Nekada, do osamdesetih godina prošlog veka, ovo je zaista bilo upitno, jer je količina vode i razuđenost samih tokova, slapova i jezerca bila tolika da je na neki način morao postojati baš naziv za taj vodotok.
Danas je situacija drugačija, značajno drugačija.
Sve se promenilo baš tada, kada je zbog vodosnabdevanja Kosjerića preusmereno glavno vodoizvorište, i Taorska vrela, do tada veoma poznata i popularna turističko izletnička destinacija, polako pada u neopravdani zaborav sve do današnjih dana kada se rezultat tog zaborava može videti kod većine odgovora na pitanje: znaš li za Taorska vrela?
Taorska vrela na turističkoj karti Srbije, definitivno pripadaju Valjevu, iako se do njih dolazi praktično ulaskom i prolaskom kroz Kosjerić.
Pomalo čudno, ali eto...
Istina je da postoji i put od Valjeva direktno, ali taj put nije u funkciji za najveću većinu vozila i treba se ponašati kao da ga nema.
Dakle, žrtva koju podnosimo za ovu lepotu je tolika kolika je u kilometrima i satima, bez prava na prečicu.
I to je neupitno.
Nadalje, na taj tas vage kojom vagamo uloženi trud, valja dodati i relativno slabu obeleženost putnih pravaca i putokaze generalno, a potom i zadnjih dva do tri kilometra koji se uglavnom pešače, za vozače većine gradskih automobila, a celokupna trasa ima samo mali deo puta koji nije uzbrdo ili nizbrdo. U metrima posmatrano nije tako, ali kada krene uspon....čini se da to ipak mali deo puta, taj ravan deo.
U odbranu ovog pešačenja valja reći da je toliko živopisno, a posebno susret sa rekom Skrapež, da je jednostavno greška ići vozilom umesto peške, no za one kojima je pešačenje napor, ili to polako postaje, treba to jasno napomenuti.
Na onaj drugi tas, kada vagamo, krenuti ili ne, treba staviti sve ostalo.
Pre svega prirodu.
Da, neka forma ugostiteljskog objekta postoji, ali je ambijent toliko uklopljen u samu prirodu, da je teško prema gradskim standardima definisati tu formu baš kao restoran.
I baš to čini spektakularnim obrok koji se pojede ili kafu koja se popije ovde.
Tu je i suvenirnica u sklopu bivše vodenice, ali time se završava uticaj ljudske ruke i prelazi se na ono što je priroda darovala ovom kraju.
Potpunu lepotu, bez trunke kompromisa!
Mostić koji nas neuverljivo hrabri da preko njega pređemo dalje, a nešto iznad i ostaci jedne od vodenica, jasni su znaci da je nekada ovaj kaskadni prizor imao i svoju dublju svrhu od pukog izazivanja osmeha nagrade onom ko ga ugleda.
No pećinski prostor, upravo te kaskade u kojima najviše vode ipak ima samo u proleće, te ambijent relativno mlade ali visoke i ne preterano guste šume, definitivno su ono zbog čega će kod većine nas da ipak prevagne taj tas na koji slažemo sve one razloge da se uputimo na malo izazovnije putovanje koje uzima čitav dan, ako se ide iz, recimo, Beograda, a o daljim destinacijama da i ne pričam.
I sada smo stigli do onog dela teksta na kome se naprosto tastatura mora zaustaviti, a sve dalje što treba da se zna, upije se sa fotografija nastalih u relativno okasnelom periodu za vodeni fond koji u nekom junu više nije tako impresivno bogat, ali ga i dalje ima.
Uživajmo onda dalje u prizorima Taorskih vrela bez reči, samo slike i mašta...
