Nedavno u prijatnom razgovoru sa porodicom koja prati moj blog, a neretko prati i trag mojih putovanja objavljenih ovde, dobih i jedno interesantno, a verovatno za većinu nas očekivano pitanje:
Koliko ima do tamo da se pešači, od kola...?
I, naravno, iako jesam ponegde napominjao takve uputnice, a naročito u svojim Srbijokazima, tog trenutka sam shvatio da mi u vrhu prioriteta kada želim da pokažem ponešto na ovim stranicama, nekako nije taj značajan deo našeg današnjeg komfora.
Koliko imam od kola....mogu li uopšte kolima...kakva mi kola trebaju, i, koliko je uopšte moguće ponekuda prići i peške, a da za to ne treba neka posebnija fizička sprema.
Da, sve su to pitanja koja nisam uzimao u obzir dovoljno precizno do sada, a svakako imaju veliki značaj u planiranju putovanja na mesta koja opisujem.
I, pod tim utiskom već nekoliko dana, odlučih da predstavim jedan vodopad do koga se može doći apsolutno kolima, pa čak i na uređenom parkingu ostaviti svog ljubimca, a do te padajuće i prskajuće lepote vode deliće nas dvadesetak koraka.
I još bolje, odmah uz parking je i uređeno odmaralište na kome se može i odmoriti, sesti u hladovini, pa čak i prezalogajiti kakav izletnički obrok koji smo poneli sa sobom, gotovo kao i u komforu naše kućne trpezarije.
Da, vodopad Bigar u Istočnoj Srbiji pruža upravo tako nešto!
Naime, kada se nađemo u ovoj regiji, namenski ili sasvim slučajno, pružiće nam se prilika da putem od Zaječara do Pirota ne skrećući sa asfalta, zastanemo i nadišemo se ove prekrasne prirode u kojoj je centralna figura vodopad visok 35 metara.
Praktično, čim prođemo Kalnu, i u blizini etno kompleksa Srna ne skrenemo ka Babinom Zubu na Staroj Planini, već njenim podnožjem nastavimo dalje, na svega pet kilometara od Kalne, naići ćemo na parking, omanje izletište, potočić ili rečicu, zavisno od godišnjeg doba u koje smo se za ovu posetu odlučili, i konačno vodopad Bigar.
Pravo mesto na kome se mogu u miru sumirati utisci o okolini u kojoj preovlađuje pitoma priroda, ali sa nekom šarmantnom dozom mistike pri svakom pogledu na nju, a kojom se krećemo tokom čitavog prolaska ovom regijom.
Sumiranje utisaka pred nove utiske koji će nas preplaviti kada se posle dvadesetak koraka od parkinga, približimo prskajućim kapljicama koje itekako osvežavaju.
Već na prvi pogled podno ovog vodopada kada stanemo, jasno je da nije reč o običnom vodopadu, već o spletu krečnjačkih kadica u koje upada voda, puni ih, a potom preliva formirajući u tom daljem padu nekoliko slapova koji, kada ima dovoljno vode, itekako mogu biti atrakcija za svakoga.
Sve te krečnjačke kadice nastale su od šupljeg kamena Bigra, po kome je i vodopad, ali i cela dolina ove rečice, ukjučiv i reku, dobio ime.
Bigarska reka, dolina i vodopad.
Zapravo, čitav omanji kompleks, koji se stručnije naziva geomorfološkom i hidrološkom celinom, i to ne uzalud jer je sam vodopad, recimo, onako kako ga vidimo kada stanemo pod njega, visok ipak nekih petnaestak metara, ali se kompleks sastavljen od kadica i drugih struktura koje je voda svojim erozivnim dejstvom formirala kroz vreme, konačno visok onih 35 metara.
Da, voda je čudo, iako je često uzimamo zdravo za gotovo, ona uvek nalazi načine da naš život obogati, a neretko i uopšte učini mogućim.
Ovaj vodopad je samo deo zbirke vodopada koji se nalaze na Staroj Planini, i to što se nalazi u njenom podnožju, neposredno uz asfaltni put, čini ga možda ne najlepšim u toj zbirci, ali najkomfornijim za posetiti, te najlakšim za doći i nauživati ga se...
Da, za pristupačnost mu ne mogu darivati manje od deset bodova...od mogućih deset.
Sve ostalo je takođe blizu te ocene, uz napomenu da valja doći najbolje u proleće kada buja vegetacija, ali i hidrotokovi koji će tek dati pravu čar ovom vodopadu i verovatno ispuniti tada sva očekivanja najveće većine nas koji zastanemo ovde na našem putu ka Južnoj Srbiji...
Нема коментара:
Постави коментар