Objektivom po Srbiji - Manastir Nova Pavlica, preko šest vekova star čuvar istorije, nasleđa i vere

 Kada je nešto novo nastalo u četnaestom veku, ako ga zovem novim makar i tokom petnaestog veka, može da zvuči čudno, u najmanju ruku. Ipak, reč čudno dobija na težini tek u dvadesetprvom veku, kada jedan manastir iz četrnaestog veka zovemo novim. 

Obzirom da deli ime sa nešto starijim hramom, Starom Pavlicom, verovatno je da se Nova Pavlica nije ni mogla drugačije nazvati. Dobar primer da nešto što je novije, ne mora biti nimalo novo uistinu...

Pa ipak, starost na stranu, godine..pardon, vekovi, kao da nisu ostavili traga na ovom manastiru.

Štaviše, kao što se i sa slika može videti, manastirska crkva deluje poprilično sveže i na neki način - novo.

Niko ne bi rekao da su njeni zadužbinari hrabro poginuli u Boju na Kosovu krajem četrnaestog veka...

A zadužbinari su braća Musić, Stefan i Lazar, potomci Čelnika Muse, te zajedno sa svojim najmlađim bratom Jovanom, poslednji od svoje loze.

U svoje vreme značajna loza, ukrštena ženidbenim vezama i sa samim Knezom Lazarom Hrebeljanovićem.

Naime, prema oskudnim dostupnim dokumentima, začetnik ove relativno kratke ali čuvene po hrabrosti srednjevekovne srpske vlastelinske loze, beše izvesni Musa, za koga ni danas ne može da se sa sigurnošću tvrdi da mu je to bilo i pravo ime. U doba pretećih osvajanja turskih jedinica, malo je verovatno da bi neko turskog porekla, a kako ime Musa nagoveštava, mogao dobiti položaj i titulu u srpskoj srednjevekovnoj državi. Stoga su danas istoričari skolniji verovati da je u pitanju nadimak nekakav pod kojim je, eto, priznat i u dokumentima koji su ostali za njim. Shodno misterijama oko porekla i imena, ni vreme rođenja, ali ni smrti ovog velikodostojnika nisu poznati, ali se veruje da je do smrti moralo doći pre nego što je najstariji sin preuzeo upravljanje porodicom. Dakle, ponovo dosta analogija i pretpostavki, a jedini pouzdan pisani dokument koji bi donekle objašnjavao ulogu i uticaj ovog velikaša, predstavlja povelja poslednjeg Nemanjića, cara Uroša, o zameni poseda između Čelnika Muse i Vojislava Vojinovića koji je u to doba važio za najvećeg velikaša na teritoriji takozvane Raške Srbije, i koji je tom zamenom dobio dosta, jer je objedinio svoje posede. Tom zamenom je umesto utvrđenog grada Zvečana, Musa dobio na upravu utvrđeni grad Brvenik, ali sa pripadajućim rudnicima, pretežno na Kopaoniku.

Danas gotovo da nema vidljivih ostataka ovog grada, dok je tvrđava u Zvečanu daleko bolje prošla u borbi sa vekovima koji su usledili, ali važno je prilikom pokušaja razumevanja tadašnjih prilika, uključiv i ovu dosta neuobičajenu zamenu koju je upravo poveljom potvrdio i sam Car, da se zna da su tadašnji utvrđeni gradovi imali svrhu vojničke misije čuvanja privrednih objekata poput pomenutih rudnika ili puteva.

Tek kasnije i velikaši sebe utvrđuju zidinama oko svojih dvoraca, i tada otprilike i niču utvrđenja sa zadatkom zaustavljanja turskih nadiranja, dakle sa do tada nepoznatom namenom. Iz toga proističe i činjenica da su i zamenjeni utvrđeni gradovi praktično bili objedinjeni privredni posedi, i tako je Čelnik Musa, i što je još važnije, njegova trojica sinova, zagospodario teritorijom oko Brvenice, na kojoj će jednog dana osvanuti i manastir Nova Pavlica, nedaleko od prednemanjićkog manastira istog imena, koji će time dobiti prefiks staroga.

Manastir danas zapravo krasi velika crkva, izdaleka vidljiva, jer svojim belim visokim zidovima, dominira u krajoliku koji se odlikuje brdovitom geografijom. Visoki zvonik takođe predstavlja želju da crkva bude istaknuta i dominantna, a manastirske karakteristike u vidu ostalih prostorija, kao da su se stopile i postale nevidljive oku, koje u potpunosti na prvi pogled opčinjava sama crkva.

I najverovatnije to nije slučajno, ne.

Unutrašnjost crkve je oslikana, ali je ikonostas, kao i freske, dohvatio veoma surovo zub vremena, i očito je da ga čeka jedna ozbiljna restauracija u donjem delu, pri podu.

Sa druge strane, vrlo neuobičajeno za naše prilike, u predvorju su izloženi arheološki artefakti u stilu jedne otvorene postavke. Utisak koji ova ideja ostavlja, jeste da je dizajner takve ideje, kao i pokrovitelj u vidu manastirskog starešine ukoliko nije reč o istoj ličnosti, imao na umu potrebu da ovaj hram čuva i kulturno i duhovno nasleđe. Iskorak koji je time načinjen je možda i dobar primer prakse kako u manjim mestima verski objekat može preuzeti na sebe odgovornost za šire obrazovanje i vaspitavanje u zajednici, od onog verskog koje mu je primarno.

Konačno, kao bitan događaj u prošlosti manastira, navodi se i noć koju je u njemu provelo telo Kneza Lazara Hrebeljanovića na putu ka svom konačnom počinku u manastiru Ravanica.

Dakle, i vera i istorijsko nasleđe su se dovoljno upleli u ovom manastiru, da je danas na neki način i veoma primerena ta diskretno izražena nota šireg značaja za zajednicu koji uključuje i očuvanje ne samo verskog, već i kulturnog i istorijskog nasleđa.

Pomenuti Knez koji je stradao u istom boju kao i zadužbinari ovog manastira, verovatno nije slučajno donešen u ovaj manastir, već se tu radilo o jednoj uočenoj, iako do kraja nerazjašnjenoj vezi i lojalnosti porodice Musića sa Knezom Lazarom. Čudan deo je taj što je pominjanje u dokumentima Čelnika Muse hronološki posmatrano intrigantno, jer u to doba sam Lazar Hrebeljanović nosi nižu titulu od njega, ali bi se njihova veza koja je stvorena docnije, mogla objasniti i ženidbom, u kojoj je Musa uzeo za suprugu Lazarevu sestru Draginju, ili Draganu, te je takav odnos možda postavljen ispred odnosa kakav bi sugerisale same titule koje su nosili.

No, bilo kako da je došlo do odnosa u kome su Musići pokazali veliku lojalnost Lazaru, ta lojalnost se naročito pokazala na sledećoj generaciji u kojoj su sinovi nasledili oca Musu. Naime, u obračunu među velikašima koji je usledio nakon što je izuzetno ojačao župan Nikola Altomanović, koji je pretio da uzme posede ne samo od svoje strine i njene dece, već i od drugih velikaša u raškoj Srbiji. Pobunjeni vlastelin je pre svega zahvaljujući ličnoj hrabrosti i angažovanosti, stekao resurse zahvaljujući kojima je postao vojno najsnažniji velikaš na ovom području, i koalicija krupne vlastele na čelu sa Lazarom Hrebeljanovićem kreće u vojni pohod na njega, da bi obuzdala jedno za svagda njegove aspiracije i pretnju koja je dolazila sa time.

Nakon opsade tvrđave u Užicu, Nikolu zarobljavaju i predaju na brigu upravo Stefanu Musiću koji ga, nakon godinu dana zatočeništva, oslepi, a istoričari smatraju da to nije moglo da se desi bez direktnog blagoslova ili čak naređenja Lazara Hrebeljanovića. Zanimljivo je da je upravo taj veliki župan Nikola, potomak loze Vojinović, sa čijim je stricem njihov otac musa zamenio utvrđene gradove.

U svakom slučaju, lojalnost braće Musića Knezu Lazaru bila je jasno vidljiva, a u boju na Kosovu sa Turcima, poginuće sa istim tim svojim knezom.

Treći od braće Musić, koji nije zadužbinar ovog manastira Nova Pavlica, Jovan, zapravo je svešteno lice, upravo tako i školovan, i dosegao je čin mitropolita, ali se i o njegovom životu veoma malo zna iz dokumentovanih izvora. Nije neobično što su dva starija brata pripremani za naslednike loze, obučavani za borbu i komandovanje, jer tako se u to doba i radilo. Treći po redu, prema tom nepisanom pravilu, školovan je za svešteno lice, ali je zanimljivo da su zadužbinu podigla ipak samo dva brata koji su život posvetili vojevanju i tako ga i završili, dok treći, koji ih je i nadživeo, ali i bio svešteno lice sa visokim rangom, nije učestvovao u podizanju manastira.

A Nova Pavlica sve to, eto, vekovima posmatra bez komentara, nema za dešavanja, ali spremna da podeli muku vernika koji je pohode u želji da se uzdignu makar na tren do svog Stvoritelja.

I spremna da još ko-zna-koliko dugo čini, ušuškana u brdima nad Ibrom, obavijena svojim tajnama i zapečaćena lepotom prizora koji je okružuju...

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Tragovi slavne prošlosti u Novom Kneževcu, čuvena grobnica, stari hotel i tepihara, Deo Drugi

Kao što sam i najavio u Prvom delu ovog članka o zaboravljenim i zapuštenim biserima arhitekture ali i slavne prošlosti Novog Kneževca, u ovom delu bih se okrenuo ka nasleđu porodice Talijan.

To nasleđe je zapravo ogromno, i daleko dalje dobacuje van zidina dvoraca i vila koje su za sobom ostavili, a ponešto se i danas može videti najdirektnije moguće, jer na najneposredniji način utiče na današnji izgled mesta, ali i njegovu kulturu življenja.

No, kako to i nalaže red, zaostavštinu ćemo sagledati i kroz materijalnu, i nematerijalnu, a zajedničko za obe je ideja dobročinstva i brige za opšte dobro, i nadasve određeno vizionarstvo.

Da, vizionarstvo je zaista neophodno ako želite da od nečeg što je donedavno bilo ništa, pustara, napravite nešto, i to nešto što će trajati, i o čemu će se pripovedati.

U svakom slučaju, dolaskom Andora kao prvog iz porodice u tadašnju Tursku Kanjižu, te njegovom ženidbom sa najstarijom ćerkom sa titulom i prezimenom Servijski - Šulpe, zapravo se samo još snažnije afirmisalo mesto kao svojevrsno okupljalište plemstva.

No, već njihova deca, kojih je bilo više, preuzeli su na sebe odgovornost za dalji razvoj i afirmaciju samog mesta, prevashodno blagodareći položajima do kojih su stigli u svojim državničkim karijerama.

I baš ta deca koja su potekla sa salaša koji su podigli njihovi roditelji na zemljišnom posedu, te nazvali Talijan Majur, će doseći neke visine do kojih su ih vodili vizionarstvo i osobine kojima su se isticali od drugih.

Bela će postati ministar poljoprivrede, a za vanredne zasluge biće od strane Carske administracije nagrađen titulom barona, čime je i svoju suprugu Mariju, znanu i kao praunuku Kneza Miloša Obrenovića, učiniti još plemenitijom, nadogradivši joj plemićku stalešku titulu sa kojom je stupila u brak.

Marija se, kao ni njen suprug, nije zadržala na činu sticanja titule baronice, već je uspela da osvoji brojna priznanja i nagrade izlažući po sajmovima kontinentalnog karaktera sadnice iz svog rasadnika prosto nazvanim Marijina voćna Plantaža.

Neko je nagrađen prirodnim darom da sve što u životu napravi, zapravo postane spomenikom njegovoj veličini, a u Turskoj Kanjiži nicalo je sve više i više spomenika koji su nastajali na opšte dobro, pod dirigentskom palicom, ali pre svega zalaganjem i inicijativama čudesne plemićke porodice.

Stoga nije ni za čuditi se da su u to vreme nastali i kapitalni objekti poput zgrada opštinske uprave ili sreskog suda, ali i bolnica, zabavišta, železnička stanica i druge. Poseban primer vizionarskog načina gledanja na svoje mesto, očitavala se u činjenici da su i fabriku svile doveli u svoje mesto, a uz to i osnovali i štedionicu i vodnu zadrugu, ne bi li zaokružili privredna kretanja u budućem Novom Kneževcu.

Da, malo je reći da su ovo bile zlatne godine za razvoj mesta, godine u kojima se osim plemstva po kome je već bilo poodavno prepoznato, malo i relativno mlado mesto na levoj obali Tise, počelo prepoznavati i po izvanrednom napretku i razvoju koji je počivao na plećima pre svega dvojice potomaka porodice Talijan.

I, da se ne bismo pitali previše, drugo ime osim Bele, jeste Emil.

Sreski načelnik svoga doba, ona snažna ličnost koja je videla gde su mogući dometi svog mesta, te videla i preko međe dvorca na obali reke koji su kao prvi napravili njegovi roditelji sredinom devetnaestog veka, a koji je danas u lokalnom žargonu poznat kao Tepihara.

Nažalost, talas konfiskacija, eksproprijacija, revolucionarnih ideja o socijalnoj pravdi i drugih izgovora pod čijim su okriljem nestajali rezultati rada i truda generacija uspešnih, nije zaobišla ni dvorac porodice Talijan, ali i druge njihove zgrade i zemljišne posede. U prvom talasu po završetku Prvog, a u sledećem talasu nakon preuzimanja vlasti u državi po završetku Drugog svetskog rata.

Sila je sa jedne strane stola sedela i čistila sve sa talona čvrstom i surovom, a pre svega naoružanom rukom. Od stola su polako odlazili igrači shvatajući da su svi štihovi u tim naoružanim rukama, i da se prazne karte koje su držali u rukama, mogu samo tiho spustiti na sto i što nečujnije napustiti prostoriju...

Istina, ako bismo zanemarili individualne pljačke inventara, kapitalni objekti poput dvoraca dobijali su neku namenu, pa ako je neka uteha stvaraocima kakvi su bili Bela i Emil Talijan, u njihovoj nekadašnjoj porodičnoj kući profunkcionisala je i fabrika tepiha Banaćanka donoseći platu brojnim zaposlenima i njihovim porodicama.

Preciznije rečeno, bilo je reč o industriji ručno čvorovanih tepiha, dakle, radilo se o svojevrsnoj avangardi u ovoj industrijskoj grani.

Prizemlje sa delimično povišenim potkrovljem, zapravo je taj najkraći opis na osnovu koga bismo mogli prepoznati danas napuštenu poveću građevinu na samoj obali Tise, u parku dvoraca.

Zub vremena jeste učinio svoje, ali kvalitetno građena zgrada odoleva uprkos činjenici da je industrijska proizvodnja, a sa njom i kakvo - takvo održavanje koje ju je pratilo, iščezlo odavno.

No, već prvi pogled na objekat dovodi nam u maštu kako je to bilo živeti pored keja, sa žućkastim kandelabrima, u parku u kome su sve sami dvorci...

I baš ta slika koja nam se stvori pred očima, vratiće nas na doprinos braće Talijan svom mestu, jer zapravo baš u njihovo doba su nastali i kej, ali i gasno osvetljenje, te je započeta i elektrifikacija.

Štaviše, to je samo početak nabrajanja zaveštanja koje su ostavili za sobom, zaloga koji nijedna naoružana nasilna revolucionarna ruka nije uspela da makne sa talona istorije.

Na tom talonu su osim keja i osvetljenja, i kaldrma u glavnoj ulici koja je značajno doprinela kvalitetu života u mestu, možda podjednako dobro kao i dom za stare i nemoćne, kao i pontonski most kojim je premošćena moćna reka, te je time i Turska Kanjiža dovela ovde mnogobrojne putnike i trgovce.

Čak i taj park sa dvorcima, kao i brojni zeleni drvoredi koji danas oplemenjuju sliku Novog Kneževca, zapravo su delo izuzetne želje i entuzijazma pre svega Emila Talijana, poznatog lovca, ali i svetskog putnika koji je inspiraciju za uređenje svog mesta nalazio u najegzotičnijim biljnim vrstama na svojim putovanjima, kojima je docnije obogaćivao ulice i park u mestu.

Iako njegova, kao i priča njegovog doma, ne završava ni blizu poletno i srećno kako je nastajala, to je priča o zaveštanju braće Talijan koje je ostalo na talonu istorije, zaveštanje koje ni najjači štihovi u nasilnim rukama pobednika rata, nisu uspele da uklone. 

A, eto, verovatno je bilo dovoljno da se tom zaveštanju poklone, i oduže mu se očuvanjem.

Ne, ni to nisu uspele, ruke su bile grube, otimačke, i bez sposobnosti da razumeju.

Raznele su i odnele sve što su mogle da shvate a park i drvored, eto, nisu razumele, tu vrsta zaveštanja zato i nisu upropastile. Lepota im se provukla ispod radara, srećom, i u njoj ipak uživaju i pokoljenja gotovo dva veka docnije...