Objektivom po Srbiji - Etno kompleks Nišavska dolina, trud kome se moraš diviti

I kako nekada beše jedan logo obeležio možda i čitavu jednu deceniju, a logo je glasio Svetski - a naše, tako je  i danas to ostala misao koja nam se često javlja, u daleko šarolikijem spektru korišćenja od pukog piva, uz koji je logo promovisan.

Zbog čega?

Pa, zato što tu ima nečega, nečega suštinskog. Zato što takva pomisao sintetiše u sebi prepoznatljivu ambijentalnu i etnološku komponentu, obogaćenu za one detalje koji danas čine zonu komfora u kojoj bi nam radoznalost za onom prvom komponentom, apsolutno prijala.

Zato, eto...

A najbolje se ovakva sinteza tradicionalnog, što sugeriše to nešto naše, i savremenog na šta nas asocira pridev svetskog, primeti u ugostiteljskim, a možda i više turističkim mini pričama, koje gotovo u pravilu nude prefiks etno ili salaš u današnje vreme.

Tradicionalni izgled, a iznutra komfor dostojan savremenih veoma visokih standarda.

I, ako krenemo od Pirota ka državnoj granici sa Bugarskom, na svega par kilometa sa desne strane upravo jedna takva priča nas očekuje u svojevrsnoj mešavini stilova u kojoj čak na prvi pogled nećemo ni raspoznati za baš sve što vidimo, da li je poniklo kao element tradicionalnog, ili savremeno luksuznog.

A, te dileme se nižu od samog ulaza...

Ulazak u kompleks je kroz tradicionalnu, moćno ozidanu kapiju sa krovićem bez koga to u ovim krajevima ne ide, ali ubrzo dalje putem od kaldrme dolazimo do zastave sa oznakama kompleksa. Koliko je sama zastava nešto tradicionalno, jasno je, ali ona je svojim dizajnom tako lepo stopljena u tradicionalni ambijent u kome je, da je teško razumeti da je zastava jedan od savremenih simbola identifikacije nekog brenda.

I tako redom, gotovo neprimetni prelazi između kaldrmisanog puta, na površine obložene skupim kamenom, koji se smenjuju sa detaljima poput česme kakve su uglavnom nekada imale javne površine poput trgova ili mesta okupljanja, sa detaljima kakvi su parkinzi velikog kapaciteta bez kojih je danas teško zamisliv turizam, i tako dalje....

Deset apartmana sa terasama okrenutim ka unutra, ali svaki sa samostalnim prostorom za lično uživanje zaklonjenim od očiju drugih, zaista su metaforički prikaz jednog starog srpskog naselja varoškog tipa sa početka devetnaestog veka pa nadalje.

Elegancija koju svakako nisu mogle posedovati ondašnje kuće i čardaci, perfektno je prikrivena do nivoa onog drugog, a nikako prvog pogleda, i nimalo ne odudara od orjentalnog stila gradnje u ovim krajevima koji dominira onim prvim pogledom.

Naravno, visoki standardi smeštaja unutra, davno su postali uobičajeni, pa nema nimalo razloga da sumnjamo u komfor koji kriju navučene zavese iza kojih bi nas mogla komotna posmatrati i neka Zona Zamfirova.

Pa ipak, kompleks se diči i rečnim ambijentom koji pelazimo sa dva uobičajena kolska, i jednim vanredno lepim pešačkim mostićem koji nas inspiriše na uživanje, ali i podseća na naziv celog kompleksa.

Tu je i restoranska ponuda koja nije samo u jednom restoranu izlistana, već je razasuta na par mesta u različitim oblicima, uključiv i jedan objekat u stilu stare mehane, i svi oblici ugostiteljske ponude, dizajnirani su uz neizostavne detalje etno miljea ovog podneblja, a pre svega asocijacija na čuvene ćilime koji su nastajali vekovima baš ovde, spretnim i upornim čvorovanjem konaca.

Nekadašnji kompleks skrivenih bunkera u vojne svrhe, koje okružuje rov sa vodom, danas je iznikao u nešto što izaziva uzdahe, ali i trenutni osećaj velikog poštovanja za uloženi trud.

Nišavska dolina je mesto na kome danas možemo uživati koketirajući sa onim nekadašnjim, ali je svakako i mesto koje korača i u svoju budućnost, a ta budućnost bi trebala biti, razume se, naklonjenija onoj savremenoj komponenti. Spa centar i otvoreni bazen, danas su se već pozicionirali kao osnova turizma na ovako visokom nivou, a čak i hotel koji je takođe u planu, najverovatnije će ambijentalno slediti ovaj prelep arhitektonski manir u kome je i sadašnji kompleks nikao. Prema očekivanjima, hotel će ozbiljnije pojačati kapacitet od sadašnjih tridesetak ležajeva, a verovatno je da su dosadašnje finansijske analize pokazale zeleno svetlo za takvo ulaganje pre svega na osnovu ambijenta i ponude kojoj je teško odoleti.

Odlazeći iz Nišavske doline, sa sobom sam poneo toliko utisaka, da sam ih, čini mi se, bezbroj puta sublimirao, a potom i analizirao, pa te analitike reciklirao, i tako sve ukrug. Možda bi jednostavnije bilo reći da sam ostao prožet utiskom gotovo jednakog intenziteta već godinama, ali...postoje utisci koji se ne mogu i ne smeju pojednostavljivati. To su oni utisci koji, evo, opstaju godinama negde u nama...

Objektivom po Srbiji - Tisa u krivini pored Bačkog Petrovog sela

Moćna reka na svom putu ka konačnom moru u čijoj blizini je i nastala na početku, krivi granicu između Bačke i Banata, taman gde što će se pojačati za čitav tok nevelike bačke reke Čik. Reka od nepunih stotinu kilometara ne može dati previše vode, da, ali i ona je tu, da nadalje, posle Bačkog Petrovog sela, pa putem preko Bečeja, pa Novog Bečeja i sve do Titela, ispuni svoju misiju kretanja ka Crnom moru, koju je započela u blizini Subotice, gde je i nastala.

Tisa baš nekako na tom mestu, izgleda pitomo ali i moćno, sa onim impulsom koji od prvog pogleda provocira strahopoštovanje. Verovatno je baš zbog toga, na ovom mestu i nastalo privezište čamaca, plaža, ali i izletište stanovnika mesta koje je nekada, u jednoj davnoj i velikoj državi u kojoj je deo nas i rođen, važilo za najveće selo. Bačko Petrovo selo.

Samo selo je pijedastal u ligi najvećih sela, zaslužilo brojnošću, što stanovnika, a što porodica i kuća, kada je ovde obitavalo preko trinaest hiljada duša, a današnji poražavajući podaci koji govore o svakoj trećoj praznoj kući, poprilično se podudaraju i sa statistikama u kojima ovo mesto danas broji manje od pet hiljada stanovnika.

Smešteno na dve reke, od vajkada je ovo naselje bilo privlačno za poljoprivredu, a burna istorija ovih krajeva, smestiće i prva pominjanja u dokumentima u srednjevekovno doba i vetrometinu dešavanja na relaciji srpske, ugarske i turske srednjevekovne države.

Dakako, nisu jedine pošasti koje su snašle mesto u ovoj tadašnjoj vojnoj granici kako se administrativno obeležavala ova oblast, bile pljačkaške i ratne prirode. Život to tako uredi da nekako taman kada se mesto počelo razvijati, a uslov za to je bilo potpuno povlačenje Turaka sa ovog područja, desio se i veliki požar koji je progutao, kažu knjige, stotine kuća. Veličina zgarišta već govori o veličini mesta, a ona i o razvoju koji je usledio odlaskom turskog terora. 

I tako je ovo mesto gradilo svoju istoriju u krivini moćne Tise, a danas gradi i uređuje tu obalu, čineći od nje prelepo kupalište, izletište, privezište za čamce...

Bačko Petrovo selo duguje svoj naziv izvesnom Petru Tašinu, koji je bio vlasnik tamošnje skele preko Tise.

Koliko je to bilo važno, može da ilustruje i podatak da je u neko doba druge polovine srednjeg veka, na ovako velikoj reci postojao prelaz skelom još samo u Segedinu i Titelu. Dakle, osim poljoprivrede uslovljene dvema rekama, mesto je dobilo i na tranzitnom značaju zbog postojanja skele.

Upravo taj Petar, vlasnik skele po kome je i naselje dobilo naziv, smatra se i osnivačem savremenog mesta, pre svega zbog širenja privredne aktivnosti na tranzit skelom, koja i danas funkcioniše.

No, danas ta skela nema ni izbliza takav značaj, i danas njome sem ponekog radoznalca, prelaze samo poljoprivrednici traktorima do svojih poseda u Banatu. U jeku sezone pređe do pedesetak ljudi njome, ali to je pik, a ne podatak koji ilustruje značaj skele, jer se najčešće prevozi dosta manje putnika.

Danas se skela plaća paušalno, uglavnom spram veličine poseda koji se obrađuju, a pokreće se natezanjem drvenih kuka uz razapetu sajlu, te u tome ponekad pomažu i putnici. Neki iz radoznalosti, neki...što im se žuri.

No, kakogod, skela i danas funkcioniše, eto...

Jedva kilometar uzvodno od skele, doprećemo i do kupališta, odnosno izletišta...odnosno privezišta za čamce.

Živopisno, veoma.

Dakako, u skladu sa sporim ritmom ovog bačkog sela, jer osim samog centra naspram dominirajuće i prelepe crkve u kom skoro uvek ima živosti, najviše aktivnosti se može sresti baš ovde.

Neko će poterati čamac u krivini, a neko će ga tek spuštati u vodu. 

Neko će paziti na decu dok se igraju na šarenom mobilijaru, dok će neko zabaciti štapove i sa onom smirenošću kakvu valjda samo ribolovci mogu imati, posmatrati površinu velike reke nagađajući koja će riba prva da zatrese plovak.

Naravno, neko će i roštilj potpaliti, a neko će se i zaleteti da atraktivnim skokom u vodu privuče poglede skrivene ispod trepavica koje samo čekaju da zadrhte...

I zbog toga, u tom usporenom laloškom ambijentu, ova krivina, jedna od najlepših na Tisi, može da se opiše samo jednom rečju.

Živopisno.

I nepun kilometar uzvodno uz obalu počev od skele, ukazuje se ona krivina.

Krivina u kojoj se u mimohodu nalaze i prepoznaju sve one najlepše misli koje stanovnici ovog mesta donesu sa sobom u tu krivinu.

I tu počinje priča o jednom drugačijem Bačkom Petrovom selu.

Lepšem, usudim se reći, ali nemojte mi zbog tog' šta zameriti, jer ko me poznaje, zna šta meni Tisa znači, i ja sam uvek subjektivan kada je reč o njoj...