Utvrđeni Balkan - Tvrđava Slankamen

Tvrđava na tvrđavi.

Nimalo redak primer, makar kod nas.

Gotovo sve srednjevekovne tvrđave, a posebno one koje su Nemanjići gradili, pravljene su na ostacima nekih ranijih. Ima tu logike svakako, a obzirom da je to dominantan tip utvrđenja u Srbiji, nije za čuđenje što je i naspram ušća Tise u Dunav, iznad Starog Slankamena, danas u vidu ostataka opstala upravo takva jedna tvrđava. Srednjevekovni bedemi podignuti nad ostacima antičke tvrđave. Acumincum. Prema novijim istraživanjima koja još uvek nisu sprovedena u punom obimu, zaključeno je da su zidovi srednjevekovne tvrđave koja se pominje u drugoj polovini jedanaestog veka, oslonjeni i nadzidani na prethodne rimske zidine sedam vekova starije.

Dakle, tvrđava na tvrđavi, sa jednim od najlepših pogleda koji se danas može poželeti.

I, taman kada smo raščistili to, valja spomenuti da je ovim utvrdama gospodarilo više vladara koji su vili svoje državne zastave, ali da je ovde, u okolini njenih zidina, završen krajem sedamnaestog veka i Veliki Turski rat koji je ostatak Evrope vodio sa Turcima. Tačnije, nije završen odmah, ali je ovo bila ta ključna bitka u kojoj su, na danas teško objašnjiv način, združeni austrijsko nemački odredi porazili do kolena dvostruko brojniju tursku vojsku.

Da misterija bude veća, nije samo brojčana prednost bila na strani Turaka, već i taktičko lukavstvo, borbeno iskustvo i prednost prvog poteza, kao i sveobuhvatni napad putem flotile brodova sa Dunava....pa ipak, eto, pobednik bitke je porazio sve prognoze sa kladionica 😀

I zapravo baš tim završetkom rata sa Turcima, prestaje i taktička važnost tvrđave koja se suštinski prepušta zubu vremena koji ju je do današnjih dana gotovo u potpunosti pojeo.

I, sada bismo se mogli zapitati, zašto onda uopšte da posetimo ovu tvrđavu ovim putopisom, ali odgovor je jednostavan, kao i za većinu onoga što obiđemo slikom i slovom ovde. Očekujemo jednu lepšu budućnost tvrđave, možda i njenu obnovu čak, ali u turističke svrhe, a do tada uživamo u gotovo savršenom pogledu na Slankamen, Dunav i ušće Tise u njega.

Ono što je nama najvažnije, možda nije i drugima, naravno, te nekima ova tvrđava predstavlja još ponešto osim izleta, šetnje i pogleda. Radi se o tragačima za blagom, ili tačnije, za starim novčićima kojih ovde, iz nekog razloga, povremeno bude.

U principu, od vajkada kruže legende o blagu zakopanom zajedno sa najvećim hunskim osvajačem Atilom, negde na ušću Tise u Dunav. Tačnije rečeno, na nekadašnjem ušću tadašnje reke koja je gotovo izvesno promenila svoj tok na više mesta, pa tako i pred kraj svoga toka.

Da li je reč samo o toj legendi, pa se tragači za novčićima mogu videti sa svojim detektorima metala dosta često na i oko tvrđave, teško je biti siguran, ali raznih numizmatičkih dragulja očito ima. Moguće iz antičkog čak doba, obzirom da su istraživanja pokazala i antičke cigle u ostacima srednjevekovnog bedema.

A moguće i da je reč o nekim drugim novčićima, nekim koje je možda čak Atila ovde negde pohranio kao svoje silno blago, ili su možda krstaši koji su ovim krajevima u više navrata prolazili u pohodima u, i iz Svete Zemlje ostavili za sobom te deliće svog blaga, te danas tragačima zaigra srce čim čuju dovoljno glasan zvuk na svom detektoru, pa kopanje može da počne.

No, ovim predelima je vladala i Ugarska i Turska sila, pa čak su i čuveni srpski nasadisti, odnosno šajkaši ovde imali jednu od komandnih luka svojih flotila šajki, a da ne spominjemo i kraće periode u kojima je ovim područjem vladala i Despotovina Srbija, i zaista je moguće da ovaj predeo krije razna još nepronađena blaga.

Prilikom prodora u kome su potučene turske snage u Slankamenačkoj bici, prema istoričarima zaplenjena je i veća količina gotovine koja je služila turskoj komandi za potrebe ratovanja, tako da se dijapazon mogućih moneta koje bi se dale otkriti, zaista širok.

Pa ipak....ovako veličanstvenu terasu, sa obnovljenim niskim bedemima i možda ponekom kulom, ali sa klupama, diskretnim svetlima, stazama i travnjacima u parkovskom maniru, ja mogu da vidim kada zažmurim baš na ovom mestu, i pustim pogled širom zatvorenih očiju kroz istoriju struganu sa ostataka tvrđave, prema nekom budućem, ne toliko dalekom vremenu u kome nekadašnje fortifikacije koje su uglavnom značile smrt za nekoga, postaju nešto sasvim suprotno.

Gde tvrđava ne služi više nikome da bi sačuvala ili oduzela život, već da bi ga nekom podarila.

Nekom paru koji je svoj prvi poljubac baš ovde doživeo, a put do nekog života proisteklog iz tog poljupca u početku, vodio je bezbroj puta baš kroz tu tvrđavu.

Ispočetka krišom i polustidljivo po mraku, a potom sve hrabrije i po danu, sa ponosno stisnutom rukom u ruci.

I tako sve dok jednog dana kočoperni tata pogura uzbrdo kolica ispred mame, da pokažu detetu onaj prelepi pogled sa tvrđave u koji...pa, i uz koji su se zaljubili....i kada stignu na taj vrh, shvate da je pogled postao neuporedivo lepši....pogled na osmeh koji se iskrada iz kolica.

Da, tvrđava bi tada zaista dočekala svoje najslavnije dane.

Objektivom po Srbiji - Lukovska banja, najviša banja i banja sa najviše termalnih izvora u Srbiji

Prava banja!

U dve reči rečeno.

No, nećemo baš tako da u par reči sažmemo svu raskoš i lepotu ove banje koja zapravo budi nadu u ideju oporavka banjskog potencijala u Srbiji. Ipak ćemo ponešto i detaljnije o ovoj banji reći, pogotovu što je već prebogato fotografijama. Kako bi rekao narod, ne ide se da se takva banja u dve reči opisuje...

I zaista, kako u nekoliko reči opisati mesto koje ima vodopad, virove, topla kupatila, vodenicu, etno restorane, čak tri savremena hotela sa otvorenim i zatvorenim bazenima sa mineralnom vodom, dva fantastična vidikovca, nekoliko crkava i sabora kojima su te crkve domaćini, dve reke koje grade treću, omanju ski stazu sa liftom, sportske kapacitete, te nebrojeno zanimljivosti smeštenih na južnim padinama Kopaonika, na najvećoj nadmorskoj visini za domaće banje, na gotovo sedam stotina metara...

Baš tako, ne ide u par reči nikako.

Zaista, na ovako velikoj visini, ova banja je i vazdušna banja, a čak i da nije, ima sve odlike jedne prave banje. Istina, planinske banje, jer definitivno nema urbanizovanog šetališta kakvo se može sresti u, recimo, Niškoj ili Kuršumlijskoj banji, i nema parkovsku formu kakva dominira u Bukovičkoj ili Banji Koviljači, tako da su šetnje drugačije organizovane, i to je jedan od retkih segmenata na kome bi se možda trebalo poraditi, ali ja zaista nemam ideju kako bi to bilo, obzirom da se kuće nalaze toliko na putu, da se pitam kako li otvaraju prozore, obzirom na teretni saobraćaj koji ovuda prolazi.

No, ipak je to jedna od retkih stvari koje pomalo narušavaju kompletnu sliku i donekle kvare boravak, iako ne preterano bitno.

Daleko su brojnije one druge stvari, one koje vuku na povratak prvom sledećom prilikom.

Dakle, pre svega tri hotela. Prvi od njih, Kopaonik, zapravo je svojevrsna prekretnica u redizajnu ove banje, inače jednog od najstarijih banjskih lečilišta u Srbiji.

Pa ipak, ono što su još rimski legionari i turski janičari prepoznali, za ostale je bilo marginalizovano sve do pred kraj prošlog veka, i, dakako, pomenutog hotela Kopaonik.

Tek, obilje mineralnih izvora, pa čak i legende o kralju Milutinu kao korisniku kupatila na mestu na kome danas daleko savremenije kupatilo nosi baš njegovo ime, nisu bili dovoljno zanimljivi za veća ulaganja, a samim tim i promociju ovog prostora na način koji zaslužuje.

Pre par godina otvoren i treći, svakako najimpozantniji hotel, označio je i velike i slavne godine za ovu banju koje su započele, i obećavaju.

Svi hoteli su smešteni na izvorima, a samih izvora ima, reći će nam lukavi marketing sa interneta, preko trideset. Ili tačnije - tridesetjedan. Istina, i to je preko trideset, zar ne...

Oni izvori koje hoteli nisu zauzeli, delimično su slobodni za neke zanimljive aktivnosti, od kojih svaka nosi u sebi značajnu komponentu druženja. Sedeti sa nogama u toploj vodi u bazenčiću, i družiti se, upoznavati...

Ili samo sedeti pored izvora na klupicama, prelivati povremeno vrelom vodom šake i zglobove, i ponovo isto - pričati, upoznavati se, družiti se.

Ili se inhalirati. To je jedina aktivnost ovde u kojoj izostaje sve ostalo maločas  navedeno 😀

Smeštaj, pored hotelskog koji pogotovu  u dva novija hotela pruža unekoliko veći komfor i savremeni duh turizma, je i privatni. Mogu se naći i dalje sobe sa upotrebom kupatila i dnevnoboravišnih prostora, ali je to sve ređe. Sobe sa kupatilom postaju minimum standarda za smeštaj u privatnim kapacitetima, a apartmanski oblik ugošćavanja postaje i dominantan oblik. Značajan deo privrednika koji se bave izdavanjem uložio je vidljivo u svoje objekte, tako da se i u privatnom smeštaju, uz nešto niže troškove, zaista može provesti jedan prelep odmor.

Naravno, i dalje postoji dosta kapaciteta koji čekaju na svoje ulaganje, i nosilac turističkog zamaha su hoteli, dok dosta meštana kibicuje taj razvoj turizma, lagano vagajući isplati li im se da osavremene vlastite kapacitete za izdavanje. I, sve to nekako ide svojim tokom, obzirom da pravi turistički razvoj Lukovske banje traje taman koliko i ovaj vek koji nezaustavljivo krckamo, i koji smo do skoro četvrtine potrošili.

Dakle, vremena za puni razvoj još ima, ali ako umemo da cenimo vlastito preostalo nam vreme, Lukovska banja će svakako biti destinacija o kojoj nećemo samo čitati...već ona koju ćemo posetiti obavezno.

Putevi koji vode u Lukovsku banju su solidni ali prepuni krivina, i sasvim sigurno ne spadaju u privlačne detalje koji odlikuju Banju, ali blizina Kuršumlije, a time i Kuršumlijske banje, a posebno Kopaonika, i generalno čitavog Topličkog kraja, zaista su više nego topla pozivnica i preporuka za odabir ove banje za jedan godišnji odmor. 

Upravo je u toku planiranje razvoja Banje sa dodatnim, pre svega sportskim i rekreativnim sadržajima, i prema onome što se može videti, ozbiljan posao je u pitanju, pre svega urbanistički. Konkretno, sve što bi se ovde radilo, zahteva zaista impozantne urbanističke veštine, jer je relativno malo slobodnog prostora ostalo za bilo šta, pa se stiče utisak da bi, kao i kod najnovijeg hotela, trebalo nešto srušiti da  bi se nešto podiglo. To se najbolje vidi gotovo savršenim pogledom sa vidikovca kod crkve Svetog Đorđa. No, stručnjaci su tu da projektuju, na nama će posle biti samo da uživamo.

Nije pravo šetalište, a nije ni prava pijaca sa suvenirima.

Zapravo je zgodno mesto samo...za oboje.

Nema previše ni jednog, ni drugog. 

Nije šetnja urbanim ambijentom poput onog u Vrnjačkoj ili Soko banji, ali jeste šetnja.

I, ima suvenira za kupiti, a ima i domišljatih rešenja za prodaju, neobičnih tezgi, uklopljenih u ambijent.

Svakako, ovde je kao i u svakoj pravoj banji, sve u znaku šetnje, ako nije u pitanju namensko lečenje. 

Kapacitet za šetnju, a možda i prodaju suvenira može se proširiti, ukoliko se nađe takvo rešenje, a dotle je na raspolaganju ovako, pomalo nespretno ali funkcionalno improvizovanje na tu temu.

Šume, reke i kiseonik na sve strane.

Jesenja verzija donosi boje neponovljive u druga godišnja doba, raskoš prirode u koju se ova odeva tek u oktobru mesecu. I tada je sve nekako ponajbolje, ako zanemarimo kratak i relativno hladan dan.

Sav taj dekor krase i rečice koje nimalo naivno bujaju svojim koritima, a retki drveni mostići koji im prespajaju obale, još više naglašavaju autentičnost prirodnog ambijenta, ma na koju se stranu zaputili u šetnju.

Označene pešačke staze zaista su jedan od najvažnijih aduta Lukovske banje, ponajviše zbog ambijenta kroz koji se njima hoda.

Ugostiteljska ponuda je raznovrsna, a ponegde se insistira i na autentičnoj hrani ovoga kraja, iako ja lično ne mogu da potvrdim te navode. Ipak, ono što je sigurno jeste da se ovde lepo jede, i da ako smo ovde namerili sprovesti neku dijetu, stavljamo se pred baš veliki izazov.

No, svakako je da se uz dobru gastronomsku ponudu i šetnje i druge rekreativne sadržaje, provod u Banji podiže na zaista zavidan nivo.

Dobre hrane neće nedostajati u svakom slučaju.

Prateći reku, stići ćemo i do vodenice.

Vodenica je u svojoj novoj funkciji, ne pretvara žito u brašno, već ugođaje u sećanja. I to kakva sećanja.

Zapravo, vodenica je postala omanje izletište, pripremljeno i za roštiljanje, i za gozbicu, ali i za usamljene parove koji traže svoju sreću u tobož slučajnom dodiru ruke, ispružene da pripomogne pri spuštanju sa glavnog puta, sa čvrstom namerom da nakon toga tu ruku više ne ispusti...a, sve strepeći da glasno lupanje napola uzbuđenog, a napola uplašenog srca, ne otkrije kakva strepnja se krije iza tog odvažnog predloga da malo pogledaju vodenicu...

I, vodopad.

Nije od onih Ginisovih, ne...ali je tu. 

Pružiš malo korak, i eto vodopada.

Još jedan mali dekor koji krasi prirodu Banje.

I onda putem koji se uspinje ka ski stazi i jednom od dva vidikovca.

Onom nižem.

No, niži znači samo to, da je niži. Ništa manje lep pogled ne otkriva od onog višeg, koji se baš sa njega vidi iz neke nove perspektive.

Zaista, još detalja koji su obogatili Lukovsku banju, nameće se na gotovo svakom koraku, bio on uzbrdo, nizbrdo ili po ravnom.

I, noć u Lukovskoj banji definitivno nije u domenu klabinga i žurki.

Ne. Svakako je ovde i noću reč o jednoj mirnoj atmosferi, sa tom razlikom što i noć ima nekih svojih specifičnosti, a naročito ukoliko noću, kada zarezi planinski noćni vazduh, odšetamo do Virova gde voda koja ide i do šezdesetpet stepeni, deluje veoma privlačno, čak i samo sesti na klupu pored nje.

Noć ima svoj šarm ponajviše na ovom mestu, i ukoliko delić tog šarma uspem da prenesem ovim fotografijama, neću se stideti što ih je ovoliko mnogo...