Objektivom po Srbiji - Požarevac, grad nastao na ideji mira i prosperiteta

Ideja mira, nekako zvuči kao da bi svaki grad trebao da nastane na takvoj ideji, ali, eto, Požarevac je izgleda zaista i nastao.

Naime, prvo pominjanje ovog grada datira bukvalno iz doba sklapanja mirovnog sporazuma evropskih sila pobednica i turske administracije koja je nizom neuspeha na bojnom polju naterana da ponovo sedne za pregovarački sto i pokuša da izvuče za stolom, sto se izvući može.

Požarevačkim mirom nastaje jedna nova epoha na ovom području, ali i jedan novi grad zapravo.

Istina, tri veka ranije pominje se i naselje bez većeg značaja ovde, te ga istorijski izvori datiraju na sredinu petnastog veka, ali pravu slavu to naselje koje se tako i počinje širiti, doživeće tek početkom osamnaestog veka nakon potpisivanja tog čuvenog primirja.

I taj čin otvoriće, pokazalo se, vrata razvoju u kome je otvorena prva lokalna, a danas jedna od najstarijih škola u Srbiji. Pa ipak, u tom periodu Požarevac postaje samo slavan, ili bar slavniji negoli ranije.

Svoj pravi procvat kao gradsko jezgro doživeće tek vek kasnije, kada odnašnji vladar Srbije, odnosno njenih do tada oslobođenih delova, okrene svoje oči ka ovom gradu.

Reč je o Milošu Obrenoviću koji tokom svoje dve vladavine uspeva da ovde podigne i značajnu pravoslavnu Sabornu crkvu, a potom i dvor, te šetalište koje je apostrofiralo gradsku perspektivu Požarevca, a doslednom razvojnom politikom, ovde će ponići pod Milošem, a razviti se pod Mihailom i ergela Ljubičevo, posle Zobnatice, najstarija ergela u Srbiji.

Teško je povezati Požarevac sa Engleskom ako ne znamo da je najčuveniji engleski pisac Šekspir upravo u Požarevcu upoznao Balkan, a i obrnuto.

Naime, u tek podignutom pozorištu u gradu, Romeo i Julija su se po prvi put na ovom prostoru zakleli jedno drugom na ljubav, na ponos Požarevljanima koji su, eto, bili domaćini balkanske premijere proslavljenog engleskog pisca.

Nekako u senci baš te premijere, statira i podatak da je baš ovde formiran i prvi nahijski sud u zemlji, baš kao i prva gardijska jedinica države koja se kao kneževina krupnim koracima nezaustavljivo uputila ka samostalnosti, ali uz stalnu opasnost oštrijih sukoba sa Portom koja nikako nije blakonaklono gledala na bilo kakav potez srpskih vlasti vezanih za vojnu moć. Formiranje vojne jedinice, pa još elitne, svakako je mogla biti rukavica bačena u lice Turcima.

Stoga je, izgleda, bilo lakše dovesti Šekspira ovde, nego formirati Gvardiju, kako se tada zvala ta prva gardijska četa. Paradoksalno, grad koji je nastao na ideji mira, ustanovio je upravo takvu vojnu elitnu jedinicu, ali teška vremena zahtevaju i teške odluke.

Požarevac je sve to bio ili...mogao biti.

No, Požarevac je danas ono što jeste, i manje ili više, to se razlikuje od svega što je mogao biti, naravno.

Period posleratnog razvoja pod komunističkom vladavinom, Požarevac je doživeo kao svoj industrijski polet, i tokom tog perioda, ovde je funkcionisalo dosta preduzeća koja su proizvodila od hrane pa do odeće, zaista mnogo toga. Simbol grada je postao, te u bledoj meri u vidu nekog asocijativnog momenta ostao, Bambi.

Kombinat konditorske industrije koji je odavno svoje glavne pogone iselio iz Požarevca, mnogima je i danas prva asocijacija na grad, a u neka davna i poprilično mračna vremena, imidž grada vezan za taj brend, dopunjen je i nekadašnjim zabavnim kompleksom Bambilend.

Danas industrije gotovo da nema ovde.

Osim najvećeg zagađivača, ali i proizvođača struje TE Kostolac, okolinu skoro ništa drugo i ne zagađuje na industrijskom nivou. Ipak, ta elektrana smeštena je poprilično van grada, a čak ni gradska opština Kostolac koja je najbliža Termoelektrani, kao da ne trpi očekivano zagađenje. Dakle, danas nema industrije, ali ni zagađenja. I možda baš zato ima parkova, recimo. 

Gradski park, etno park, spomen park, arheo park...gotovo da ima svih vrsta parkova ovde i nimalo slučajno, svaki vredi posetiti.

Danas se Požarevac itekako može pohvaliti svojim parkovima.

Štaviše, jedan od najznačajnijih arheo parkova u zemlji, smešten je na teritoriji grada, u Viminacijumu, arheološkoj lokaciji koja gotovo svake godine donese iznenađenja i menja našu dotadašnju percepciju o tom lokalitetu dajući joj sve veći i veći značaj novim otkrićima.

Sa druge strane, grad je značajan i admisnistrativni centar čitavog kraja, ali i važna saobraćajnica koja vodi ka Srebrnom jezeru, te dalje ka Golupcu, Donjem Milanovcu i Kladovu, ali i drugim pravcem ka Petrovcu, čuvenoj Banji Ždrelo i dalje ka Gornjačkoj klisuri i nestvarnim lepotama kraja oko Mlave. Trećim pravcem vodi ka Smederevu, dok četvrtim možemo stići do Svilajnca i lepota resavskog kraja, a do kraja ove godine, kažu, povezaće se autoputem i sa Beogradom.

Naravno, sve su to razlozi da se prođe pored Požarevca, ali sam grad će nam ponuditi i mnogo razloga da ga obiđemo. Ako ništa, a ono makar zato što smo došli tu, u blizinu.

Prevariće nas da se zadržimo tako što ćemo možda na gradski hipodrom na tradicionalne Ljubičevske konjičke igre, a onda nas odvući da se divimo nekim od gradskih arhitektonskih remek dela, ili nas naprosto uputiti u Gradski muzej recimo.

Pre negoli nas odvede u Legat Milene Pavlović Barili, ili nakon toga...nema razlike kojim će nas redosledom zadržati Požarevac na svojim ulicama, parkovima i šetalištu.

Objektivom po Srbiji - Vršačko panonsko more u Gradskom jezeru

Panonsko ili vršačko more?

Šta više zbunjuje od to dvoje...ili, možda najviše zbunjuje što stoje u istoj rečenici.

Da može da zbuni, može. 

Sa druge strane, i ne može drugačije da stoji, nego u istoj rečenici, jer im je takva veza.

Ona neka...tajna veza, gotovo nevidljiva.

I kao i svaka dobra misterijica ili intriga, kada se dovoljno zainteresujemo, ona nam se sama razotkrije.

U ovom slučaju, merilo dovoljne zaiteresovanosti leži u pretrazi interneta, recimo.

Već u vrlo malo truda, spoznaćemo da hemijski i biološki sastav vode u Gradskom jezeru na obodu Vršca, sugerišu da je reč o vodi koja bi trebalo da ima određena lekovita svojstva, ali i deli karakteristike sa morskim vodama i njihovim strukturama i sadržajima.

Nešto više truda otkrilo bi nam i kako je dalje naučna zajednica povezala te činjenice sa jedinim objektivnim morem na ovim meridijanima, Panonskim morem, ali i bez preteranog truda, nije to teško zamisliti. Analogno, bez mnogo dokazivanja, eto...laički čak, bez preterane brige o dokazima koji ionako ne moraju biti baš tačni, jer takva je ta materija.

U svakom slučaju, dva subarteška bunara koji napajaju jezero vodom sa pomenutim sastavom u kome se uvek naglašava procenat joda i magnezijuma, pored ostalih elemenata, te koje je konstante temperature oko dvadesetpet stepeni, izgleda da su glavni krivci što se lokalno stanovništvo sa svojim gostima već sedam decenija kupa u vodi koju makar uz mali osmeh mogu smatrati Panonskim morem.

Naime, ovi bunari vuku sa dubine od oko dvesta metara konstantno vodu kojom se dopunjuje jezero, a dalje preuzimaju stručne službe koje tu vodu kasnije održavaju i uređuju.

Naravno, ne uređuju samu vodu, ali zato uređuju sve ono što podrazumevamo kada pričamo o Gradskom jezeru. Ispod površine, i oko površine.

Pomenuti hemijski i biološki sastav vode, pored očekivanih lekovitih svojstava jer je blizak banjskim vodama, te temperature koja naprosto privlači, a naročito u vrelim letnjim danima, dizajnirao je ispod vode i jedan bujan i specifičan svet mikroflore koja zahteva redovno i uporno čišćenje i održavanje, ponajpre radi komoditeta kupača. Pored tog redovnog čišćenja i održavanja, godinama se u kontinuitetu uređuje i ambijent u kome se nalazi jezero. Iako se ulaz ne naplaćuje, opasati jezero zaštitnom i dekorativnom ogradom, recimo, jedan je od zadataka koji se u više etapa sprovodi, sa ciljem da boravak na jezeru bude što prijatniji.

I, naravno, ne samo to. Važan je i sam utisak koji jezero ostavlja već pri prvom pogledu, možemo li odmah sebe zamisliti kako tu uživamo ili nam za to treba umesto malo mašte, zapravo puno nekih kompromisa.

Da, to ume da bude ključno...

Utisak, možda i najvažnija stvar u današnje vreme.

Ozbiljna priča, kad se malo zadere ispod površine.

Marketing je, na određeni način, zapravo nauka o komercijalizaciji utiska.

Budimo pošteni i realni, danas se sve manje udubljujemo u nešto, ne želimo da posvetimo previše svog vremena istraživanju onoga što želimo, predajemo se upravo utiscima i verovanju u brend koji nam ih sugeriše. Verujemo utisku, onako kako nam ga predstave oni o kojima smo već stekli utisak da znaju...šta je dobro za nas. A, sve češće i znaju, tako ispada, jer sve češće i ne znamo šta želimo da obučemo, gledamo, jedemo ili gde da odemo. Potreban nam je taj prvi utisak, sledimo ga.

Gradsko jezero u Vršcu je tu negde ostalo na pola puta.

Sjajno odrađena ambijentalna celina. Solidan kapacitet parkinga, relativno lako za naći, uređene pešačke staze, drvoredi sa preko potrebnim hladom, klupice i stolovi, betonske tribine, izdvojena dečija plaža za postepeni ulazak u vodu, organizovana spasilačka služba, dodatni sadržaji poput teretane na otvorenom ili terena za sportove koji se baš u ovakvim ambijentima igraju....i, sve to zadržano samo za sebe.

Utisak?

Ah, utisak je tu, itekako.

Svega stotinjak kilometara od Beograda udaljen. Kao i od Zrenjanina. Ili oko stotinu i pedeset kilometara od Novog Sada, ali ma koliko odakle bilo udaljeno, ovo jezero će priliku da ostavi svoj utisak morati da sačeka da pređete baš te kilometre.

Da, u doba interneta, televizije, telefoniranja sa ručnih satova i koječega drugog, utisak o tome kako izgleda ovaj, reći ćemo ilustrativno, izdanak Panonskog mora, steći ćemo ipak tek kada stignemo tamo.

I jedina sreća je što taj utisak neće razočarati, nikako.

Zaista prelep ambijent sa pogledom na čuveni Vršački breg i kulu na njemu, postao je dom i manifestacijama koje se tokom leta organizuju ovde, jer Grožđebal nije jedina manifestacija koja drži osmeh i pažnju posetiocima u ovom gradu.

Škola plivanja nekako je gotovo podrazumevana na ovako uređenom kupalištu, iako je to trud koji nikako nije pao s neba, naprotiv, ali kad smo kod utiska, eto...meni je utisak bio da je i to očekivano na ovakvom mestu.

Teretana je trenutno najnoviji sadržaj, sportski tereni su nešto stariji, ali svakako je najzanimljivije što je pored samog jezera izgrađen i savremen bazen, pa ko šta voli, naravno.

Vrščani imaju izbor, mogu na pločice i tribine, a mogu i na rustičniju ali nikako divljiju plažu tik pored.

Oni sa najprefinjenijim ukusom svakako mogu da skoknu i do Jasenova, ali i da produže taj korak do Gradskog jezera u Beloj crkvi i onog najsličnijeg morskom ambijentu, Vračevgajskog jezera.

Zapravo, u Vršcu je na svoj način umetnost ne uživati u vodi, kada bolje ramislim....no, o takvoj vrsti umetnosti najradije - ne bih. 😀