Čudo neviđeno u Beogradu...i to ne bi most, već ogroman odziv Beograđana da u dva navrata, jednom letnjem, a jednom novogodišnjem, izađu masovno na most i prošetaju se njime. To je za mene čudo neviđeno...
Naravno, imalo se po čemu prošetati, a imalo se i šta videti, ali ja sam to saznao ipak tek koji dan, odnosno veče kasnije, kada sam procenio da su splasnule euforične gužve u kojima se slabo i teško snalazim. Prošetao sam mostom koristeći se stranom okrenutom ka Adi Ciganliji za prelazak ka Novom Beogradu, a zatim za povratak promenio stranu, te se vratio stranom mosta koja gleda ka Ušću i Sajmu, ne bih li zabeležio sve utiske, sa svih strana pristigle do mene. Gotovo kilometar dugačak most, sa sve svojim fantastičnim dvestametarskim pilonom, pao je pod mojim nogama bez obzira na kišicu koja je po prvi put u ovoj godini odlučila da pokvari raspoloženje šetačima. Most je veličanstven, i pred takvim utiskom, zaista je teško primetiti i kišicu i vetar, jer ono što pleni i oduzima dah zapravo najviše vredi upravo kada se pođe - pešice.
Kretati se upravo onakvom rutom kakvu sam izabrao i opisao, znači iskusiti sve prednosti novog mosta za poduhvat kakav je parkilometarska šetnja iznad vode, ali i pomalo se razočarati nedoslednošću prethodnog utiska u povratku. Naime, prvi šamar sledi na silaznom delu na Novom Beogradu gde još nije urađena nikakva varijanta za prelazak sa jedne na drugu stranu mosta, posebno za pešake. Brankov most ovo ima sjajno rešeno...recimo. Drugi šamar je asihrona širina gazišta za pešake na uzlaznoj i silaznoj pasareli strane mosta koja gleda ka Sajmu i Ušću, gde se po pasarelama zaista teško kreće, dok je mimoilaženje svojevrstan hepening na kome se čovek sasvim intuitivno može i upoznati sa nepoznatim u mimohodu, zbliženi zajedničkom mukom. Ipak, na ravnom delu mosta širina pešačke staze je kao i na drugoj strani, pa se može uživati u pogledu...a pogled je u najmanju ruku zadivljujuć.
Iako gornje slike deluju isto, a u suštini i jesu slične, one verovatno dovoljno jasno govore kako svaki korak kojim se penje na most izaziva novu tihu euforiju i traži novi pogled na most...pogled ili fotku, uglavnom je kod mene to sve jedna stvar.
I Novi Beograd kao da nemo prihvata dominaciju ovog sjajnog obeležja, šćućurio se u laganoj izmaglici prve noćne kišice po levoj obali Save i svetli skromno kroz nju. Da, Beograd je dobio još jedan svoj simbol, i to simbol protkan modernističkim duhom i savremenim stilom, simbol koji u sebi nosi sve ono što je nekada podiglo Novi Beograd nasuprot starogradskoj kaldrmi i prošlovekovnim fasadama i ornamentima. Sada je stigao novi moderni simbol, i Novi Beograd kao da se tiho pokorava pred njim.
Ili je to samo još jedan moj subjektivni utisak...?
Drugom stranom nazad, ka starom delu grada. Malo iznenađenja, poneki kiseli izraz lica, neshvatanje da smo do penjanja na most ipak morali kroz nekakvo blato, i jedno prijatno mimoilaženje u obostranom šaljivom tonu, a zatim i prvi gradski autobus koji vidimo. Sjajno. Utisak?
Oh, da...
Nekih dvoje odlučiše da se ubace pred objektiv, valjda da razbiju monotoniju slika gotovo praznog mosta po kišici :)
Pa, pogled na most smo, mislim, apsolvirali poprilično, ali zato je pogled sa mosta novi fenomenalan utisak. Koji je tačno ono most?
Ah, da, ali u suštini nema veze koji je, odavde izgleda prelepo, ma nek' je i stari železnički baš...
Eh, opet oni...ma ne, ovaj put namerno slikani, koliko da nekome bude putokaz gde bi mogli da provedu sjajnih sat vremena...ili više, zavisno od kreativnosti i sposobnosti da se uživa u ovako nečemu.
A dole, prelepo. Kažu oni sa gornje slike: Ma vidi to, kao da smo negde u inostranstvu, ili čak na moru...
Možda, ne znam, ipak je to samo utisak...za nas makar, jer za sve strance koji budu sebi priuštili ovo fantastično iskustvo pešačenja po ovom mostu, zaista će i biti - kao u inostranstvu.
Naravno, još uvek se radi...kranovi ali i drugi građevinski rekviziti neumoljivo podsećaju na to, ali što se mene lično tiče, utisak mi je da su i do sada odradili izuzetan posao angažovani građevinci.
Silazak ka Sajmu nosi još jednu neugodnu pričicu. Staza, ionako sužena kao i na penjanju, naglo završava bez ikakvog znaka upozorenja, odsečena, prekinuta, kao racija neka....staneš i gledaš gde dalje - dole ima nekoliko metara do zemlje, a desno je kolovoz, po njemu automobili voze i trube na svaki znak dvoumljenja oko prelaska na njihovu teritoriju, što je ustvari jedino rešenje.
Dalje gotovo krišom preko pruge, pa između skela i gradilišta prilaznih rampi, konačno do prekinute biciklističke staze. Utisak je da ove nedoslednosti ipak ne mogu da pokvare zadovoljstvo koje pružaju prethodni utisci. Ipak, i ako se spremi u čoveku nekakav bes zbog ovakve molske, tužne kadence na kraju pesme, uvek može da baci još jedan pogled na most i - popravi utisak.
Naravno, imalo se po čemu prošetati, a imalo se i šta videti, ali ja sam to saznao ipak tek koji dan, odnosno veče kasnije, kada sam procenio da su splasnule euforične gužve u kojima se slabo i teško snalazim. Prošetao sam mostom koristeći se stranom okrenutom ka Adi Ciganliji za prelazak ka Novom Beogradu, a zatim za povratak promenio stranu, te se vratio stranom mosta koja gleda ka Ušću i Sajmu, ne bih li zabeležio sve utiske, sa svih strana pristigle do mene. Gotovo kilometar dugačak most, sa sve svojim fantastičnim dvestametarskim pilonom, pao je pod mojim nogama bez obzira na kišicu koja je po prvi put u ovoj godini odlučila da pokvari raspoloženje šetačima. Most je veličanstven, i pred takvim utiskom, zaista je teško primetiti i kišicu i vetar, jer ono što pleni i oduzima dah zapravo najviše vredi upravo kada se pođe - pešice.
Kretati se upravo onakvom rutom kakvu sam izabrao i opisao, znači iskusiti sve prednosti novog mosta za poduhvat kakav je parkilometarska šetnja iznad vode, ali i pomalo se razočarati nedoslednošću prethodnog utiska u povratku. Naime, prvi šamar sledi na silaznom delu na Novom Beogradu gde još nije urađena nikakva varijanta za prelazak sa jedne na drugu stranu mosta, posebno za pešake. Brankov most ovo ima sjajno rešeno...recimo. Drugi šamar je asihrona širina gazišta za pešake na uzlaznoj i silaznoj pasareli strane mosta koja gleda ka Sajmu i Ušću, gde se po pasarelama zaista teško kreće, dok je mimoilaženje svojevrstan hepening na kome se čovek sasvim intuitivno može i upoznati sa nepoznatim u mimohodu, zbliženi zajedničkom mukom. Ipak, na ravnom delu mosta širina pešačke staze je kao i na drugoj strani, pa se može uživati u pogledu...a pogled je u najmanju ruku zadivljujuć.
Iako gornje slike deluju isto, a u suštini i jesu slične, one verovatno dovoljno jasno govore kako svaki korak kojim se penje na most izaziva novu tihu euforiju i traži novi pogled na most...pogled ili fotku, uglavnom je kod mene to sve jedna stvar.
Eh, a pilon...da, kako neko negde na televiziji jednom reče, pilon je priča za sebe. Ne samo da je priča koja treba zasebno da se ispriča, već je priča koja se obaška doživljava na svakom koraku. Pogled naviše, prepun svojevrsnog prikrivenog strahopoštovanja prema grandioznom masivnom stubu koji drži moćne sajle, jedan je od najupečatlivijih utisaka.
I Novi Beograd kao da nemo prihvata dominaciju ovog sjajnog obeležja, šćućurio se u laganoj izmaglici prve noćne kišice po levoj obali Save i svetli skromno kroz nju. Da, Beograd je dobio još jedan svoj simbol, i to simbol protkan modernističkim duhom i savremenim stilom, simbol koji u sebi nosi sve ono što je nekada podiglo Novi Beograd nasuprot starogradskoj kaldrmi i prošlovekovnim fasadama i ornamentima. Sada je stigao novi moderni simbol, i Novi Beograd kao da se tiho pokorava pred njim.
Ili je to samo još jedan moj subjektivni utisak...?
Drugom stranom nazad, ka starom delu grada. Malo iznenađenja, poneki kiseli izraz lica, neshvatanje da smo do penjanja na most ipak morali kroz nekakvo blato, i jedno prijatno mimoilaženje u obostranom šaljivom tonu, a zatim i prvi gradski autobus koji vidimo. Sjajno. Utisak?
Oh, da...
Nekih dvoje odlučiše da se ubace pred objektiv, valjda da razbiju monotoniju slika gotovo praznog mosta po kišici :)
Pa, pogled na most smo, mislim, apsolvirali poprilično, ali zato je pogled sa mosta novi fenomenalan utisak. Koji je tačno ono most?
Ah, da, ali u suštini nema veze koji je, odavde izgleda prelepo, ma nek' je i stari železnički baš...
Eh, opet oni...ma ne, ovaj put namerno slikani, koliko da nekome bude putokaz gde bi mogli da provedu sjajnih sat vremena...ili više, zavisno od kreativnosti i sposobnosti da se uživa u ovako nečemu.
A dole, prelepo. Kažu oni sa gornje slike: Ma vidi to, kao da smo negde u inostranstvu, ili čak na moru...
Možda, ne znam, ipak je to samo utisak...za nas makar, jer za sve strance koji budu sebi priuštili ovo fantastično iskustvo pešačenja po ovom mostu, zaista će i biti - kao u inostranstvu.
Naravno, još uvek se radi...kranovi ali i drugi građevinski rekviziti neumoljivo podsećaju na to, ali što se mene lično tiče, utisak mi je da su i do sada odradili izuzetan posao angažovani građevinci.
Silazak ka Sajmu nosi još jednu neugodnu pričicu. Staza, ionako sužena kao i na penjanju, naglo završava bez ikakvog znaka upozorenja, odsečena, prekinuta, kao racija neka....staneš i gledaš gde dalje - dole ima nekoliko metara do zemlje, a desno je kolovoz, po njemu automobili voze i trube na svaki znak dvoumljenja oko prelaska na njihovu teritoriju, što je ustvari jedino rešenje.
Dalje gotovo krišom preko pruge, pa između skela i gradilišta prilaznih rampi, konačno do prekinute biciklističke staze. Utisak je da ove nedoslednosti ipak ne mogu da pokvare zadovoljstvo koje pružaju prethodni utisci. Ipak, i ako se spremi u čoveku nekakav bes zbog ovakve molske, tužne kadence na kraju pesme, uvek može da baci još jedan pogled na most i - popravi utisak.
Нема коментара:
Постави коментар