Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

среда, 20. октобар 2010.

Objektivom po Srbiji - Kladovo, kada dođeš do kraja i shvatiš da je vredelo

Ima li baš punih 250 kilometara od Beograda, ili se koji kilometar potkrao toj brojci ili je naprosto koji kilometar zagubljen negde u brojanju?

Nisam siguran, iako sam ko-zna-koliko puta putovao u ovu sjajnu varoš, negde na kraju Đerdapske magistrale. Nekako volim da ocenjujem tu udaljenost kao neke od najlepših 250 kilometara kojima sam se ikada vozio. U svakom slučaju, kako god da pobrojimo te kilometre, negde na zadnjem kilometru sve računice se raspršuju. Sjajan pogled na samu ravnicu u kojoj se smestilo Kladovo, samo je šlag na torti koja nam se servira najvećim delom putovanja. Naime, još od izlaska na Golubački zaliv i prekrasan pogled na Dunav na jednom od njegovih najširih mesta, postaje jasno da putnik ulazi upravo na najinteresantniju deonicu puta, gotovo čitavo vreme prateći Dunav. Ipak, ta torta sastavljena od prelepih pejzaža i vidikovaca sa obe strane puta, počinje da se fino oblikuje na nekih desetak kilometara od Kladova, tamo gde se pred očima namernika ukazuje velelepna i moćna brana sistema hidrocentrala Đerdap I. Prizor je više nego nadmoćan, osećaji koje budi sigurno su različiti zavisno od osobe u kojoj se bude, ali je sasvim sigurno da ih ovaj prizor budi. Neposredno iza hidrocentrale i graničnog prelaza ka i iz Rumunije, na samoj obali Dunava pogledu se pruža ne manje fascinantan kompleks daleko stariji od ove moćne hidrocentrale. To je stara rimljanska tvrđava Diana. Oba ova prizora fino oblikuju onaj šlag na torti i kroz koji kilometar vožnje u istom prevcu, u jednom momentu puca pogled na samo Kladovo na čijem ulasku kao da i dalje stražari stari stražar, tvrđava Festislam sa jedne, i mladi stražar, sportski centar Jezero, sa druge strane puta.

E, to je već višnja na šlag...na onaj šlag u kome smo uživali još od hidrocentrale, na onoj torti koju merkamo još od Golupca.



Prvo, znači, ide Diana. Rimljani su pod carem Trajanom, dobro utvrdili desnu obalu Dunava prilikom pohoda na Dakiju, odnosno, tadašnja divlja plemena koja su naseljavala krajeve sa leve obale Dunava i severno od njega, uglavnom na području današnje Rumunije. Za potrebe održavanja granice, a kasnije i daljih osvajanja, sagrađen je na Karatašu i vojni logor Diana koji je funkcionisao sve do dolaska Slovena i Avara na ove prostore, koji su mu konačno presudili slično kao i ostalim utvrđenjima na Dunavu.








Ona spomenuta dva stražara na ulasku u Kladovo, stari stražar, tvrđava Fetislam, i mladi stražar, SC Jezero, dva su gotovo antagonistička primera arhitekture koji u čudnoj simbiozi praktično simbolizuju Kladovo na neki način, te je danas već nezamisliv gradić bez jednog od ta dva stražara. Oba objekta danas imaju uglavnom sportsku namenu, SC Jezero relativno skromnog ali savremenog kapaciteta u svim vremenskim uslovima, dok Fetislam ima podosta prostora ali upotrebljivog u zavisnosti od vremenskih prilika.



Fetislam je zapravo Turska neimarska ostavština i svedoči o usponu i padu turske moći na ovim prostorima. U tom smislu istoričari i arheolozi razlikuju najmanje dva glavna stepena gradnje pri čemu je prvo izgrađena topovska baza, takozvani Mali grad, u doba kada su Turci preuzeli u potpunosti srpske krajeve i krenuli u pohode ka centralnoj Evropi, dok je u drugoj fazi, nakon iznurivanja neuspešnim ili sve manje uspešnim ofanzivnim pohodima, turska vojna siva eminencija osetila potrebu da se utvrđuje i na defanzivnoj osnovi. Tako je oko Malog grada, podignut Veliki grad koji je imao za zadatak olakšavanje odbrane proširenom manevarskom osnovicom. Danas je ovo omiljeno izletište Kladovčana, ali i poprište najlepših kulturnih ali i sportskih dešavanja u ovom gradu.








Na drugom kraju grada, neposredno po izlasku iz njega, nalazi se i najčuveniji kladovski zaštitini znak - Trajanov most. Nažalost, samo još ostaci jednog stuba danas svedoče o mostu koji je tokom drugog i delom trećeg veka bio osnova za rimljanska osvajanja u Dakiji.

Danas se sa mesta gde je most počinjao na desnoj obali Dunava, može videti ovakav prizor, što ostataka stuba, a što pogleda na Dunav koji se odatle pruža:







Eto, prošetasmo se oko Kladova, malo napred, malo nazad, a zatim bi valjalo sesti u sam grad i nešto pojesti i popiti. Za takav plan neophodan je i ugođaj, a on je najbolji upravo u glavnoj ulici koja je istovremeno i svojim najvećim delom pešačka zona.







Posle dobrog ručka, valja i jedna solidna šetnja, po mogućstvu do Dunava a tamo nas tek očekuju lepa iznenađenja. Prvo od njih je svakako gradska plaža, jedna sjajna plaža koja je privukla i druge, a ne samo meštane, pa je odnedavno na njoj nikao i novi hotel, tik pored starog, koji pretenduje na celih per zvezdica u iščekivanju kategorizacije. Uz oba hotela vodi izuzetno lepo i prijatno šetalište, koje nastavlja duž čitave plaže, a najlepše je rano izjutra i u sumrak.






Na plaži je uvek zanimljivo, iako nije prepuna.



Šetnja je ono što nikako ne može da bude promašaj. Lagano, uz poneki krik galeba i sveži dah vetrića, Kladovo baš tu pruža svoj najleši ugođaj.






Ipak, kako već rekoh, najlepše je u sumrak, na samom šetalištu ili uz plažu, skoro da je svejedno.









Zalazak sunca je predivan u Kladovu, uvek ga je šteta propustiti. Izgleda kao da baš tamo sunce i zalazi a da se sa ostalih mesta to možda samo vidi...sa terase iz moje sobe gde odsedam svaki put kada dođem u Kladovo, taj zalazak sunca izgleda ovako i uvek mi je najteže da se upravo od toga oprostim, zakačim kaiš od kacige i krenem nazad:

Нема коментара:

Постави коментар