Ustvari - veliki.
Ne treba imati sumnje u to, fotografije sve govore čak i za one najnevernije...ali zaplet je uistinu trivijalan ako znamo da je zahvalan narod kraja iz koga je potekao slavni srpski vojvoda podigao spomenik u Svilajncu bez obzira što se događaj odigrao na drugom mestu.
Zašto baš taj događaj koji ne možemo povezati sa mestom spomenika kada je mogla biti samo figura vojvode?
Zato što je zahvaljujući baš tom detalju, figura dobila i svoju četvrtu dimenziju - dobila je dušu. Taj čin je zapravo bez mnogo reči opisao karakter samog velikog Vojvode, to je čin koji je uvek govorio sam za sebe dovoljno, nikada nisam čuo da se naširoko priča i raspreda o tom događaju. Naprosto, postoje događaji koji sami o sebi pričaju sve, bez reči, bez nepotrebne dramatizacije i scenografije. Istorija se sama postarala da ovaj čin dobije i svoj večni epilog u čuvenoj Ćele-kuli, Nišlije su sačuvale i uredile veličanstvenu spomen-kosturnicu sa istaknutom lobanjom za koju se bez dokaza smatra da je pripadala Stevanu Sinđeliću, a Svilajnčani su vratili besmrtnog vojvodu među sebe.
Tu priča o Svilajncu niti počinje, niti završava. Na tom mestu priča o Svilajncu dobija samo svoj epski deo...
Svilajnac je vrlo rano postao jedan od srpskih centara trgovine, ali i administrativni i vojni centar. Štaviše, sredinom devetnaestog veka iz popisa stanovništva moglo se razabrati da jedva polovinu stanovništva čine poljoprivrednici, što je redak slučaj u to doba, posebno za izrazito poljoprivrednu zemlju kakva je bila Obrenovićevska Srbija. Drugu polovinu stanovništva činili su trgovci, zanatlije, ali i finansijski stručnjaci, lekari, pa i apotekari recimo. Ovakva struktura najčešće je bila rezervisana samo za velike gradove, a ne i za varošice sa jedva par hiljada stanovnika. Kažu da je sam Miloš Obrenović jako mnogo učinio za razvoj varoši, ponešto čak i svojim vlastitim novcem.
Danas Svilajnčani neguju arhitektonsku baštinu davnih slavnih vremena Svilajnca i uklapaju je vešto sa savremenim arhitektonskim i građevinskim stilom. Naprosto nisam mogao odoleti da uslikam tipičan prelaz sa starog na novo, ali bez diranja istinske starogradske baštine:
Naravno, u samom gradu i dalje postoji kultura života u kućama a ne u stanovima u zgradama, iako je sasvim jasno kako se arhitektura samih kuća uklapa nepovratno u modernije, pa čak i prekomorske trendove:
Dalja šetnja po Svilancu donosi obilje prelepih arhitektnoski rešenja, ali i sjajne primere odličnog održavanja vlastite 'avlije' koje se vidi bukvalno na svakom koraku kroz Svilajnac. Fotografije predstavljene u ovoj temi Bloga nastale su usred pijačnog dana, subote, kada je verovatno najteže održati grad čistim...ali, kod nekoga ko to od srca radi, red se ne održava subotom, već svakoga dana, čitavog života.
Hmm, da...kada smo već šetajući se stigli do Crkve, možda je vredno napomenuti da je jedan od najzaslužnijih za njen nastanak upravo Miloš Obrenović. Sedište duhovnog mira i kulture Svilajnca, u malom odslikava sve ono što u ostatku gradića možemo videti - mir, red, čistoći, život poluužurbanog ali odmerenog tempa...
Ko ne veruje, može slobodno dalje u šetnju - uveriće se a i prijaće mu.
I...taman kada se čovek oseća kao da treba da se nešto pojavi usred šetnje, a pred njim se otvori pešačka zona. Ako je neko do sada mislio da je video centar dešavanja u Svilajncu, ovde se prevario...ali mislim da se niko zbog toga neće ljutiti već upravo naptoriv. Dalja šetnja samo je još veći ugođaj od dotadašnjeg.
Laganom šetnjom stignemo polako do spomenika koji pokazuje da na Čegru nije zamrlo junaštvo ljudi svilajnačkog kraja. Na omanjem prelepom trgu, dominantan je spomenik Mari Resavkinji, spomenik svim onim junacima koji su od prvog balkanskog pa sve do kraja prvog svetskog rata ostavili na bojnim poljima najviše što su mogli - svoje živote. Mara simbolično drži baklju i venac lovora, simbolišući time taj herojski ali strašan period Srbije.
Danas je Svilajnac uspeo da pomiri nekadašnji neočekivani odnos između poljoprivrednog i ostalog dela privrede. Uspeo je to kroz izuzetno snažnu prerađivačko-prehrambenu industriju pa su danas proizvodnja mesa i trgovina u savršenom balansu karakterističnom pre svih, upravo za Svilajnac. Verovatno da je baš taj balans zaslužan za utisak koji Svilajnac ostavlja na posetioca.
I tako, kao što ja volim da kažem, sve što je počelo, negde mora i da završi...foto-priča o Svilajncu ima svoj prirodni završetak na istom mestu gde leži i njen prirodni početak - na uskom višenamenskom mostu po kome uvek pamtim Svilajnac. Most zasigurno predstavlja usko grlo razvoju Svilajnca ali ja nekako teško da bih mogao da zamislim ovaj prelepi gradić bez tog mosta, eto...
Нема коментара:
Постави коментар