Kao i obično, posle malo nezadovoljnog gunđanja i zaključaka da je ipak neka hladna zima ovog leta, odlučujemo da krenemo pa kakogod...cilj je Vršac, i to što interesantnijim putevima jer je putovanje kroz ravnu Vojvodinu, pa još u verziji hladnog i kišnog dana, jedna prava mala mora za motocikliste. Ruta je odabrana, kafica i čaj su završeni, rezervoari napunjeni i ko god oblači kišna odela, obukao ih je...inače, to svi rade osim mene, ja sam, eto, ne baš prirodno zaptiven ali ne osećam previše određene uticaje na motoru, ako se tako može reći. Polazimo, a oblaci nam se samo smeškaju i spuštaju kišu odozgo, taman toliko da ne odustanemo a da ipak pokisnemo. No, kao što već rekoh, tako je, kako je.
Negde ispred Vršca kiša posustaje pa se zadnjih dvadesetak kilometara vozimo bez kiše, što nam otvara nadu da ćemo ipak videti sve lepote Vršca. Prvo što nam se otvara kroz maglu, jeste najzapadniji obronak Karpata, čuveni Vršački breg. Ovo brdo ponudilo je smeštaj ne samo repetitorima raznih potreba, već i skakačima sa paraglajderima, ali i jedinstvenoj arhitekturi u ovom delu Srbije, čuvenoj Vršačkoj kuli. Poput prizora iz filma King-Kong, pred nama se sve jasnije ocrtavala silueta Kule na bregu, podno koga su stražarili dosta gusti oblaci magle ne dozvoljavajući pogledu da prodre ka nepreglednim i nadaleko čuvenim vinogradima u podnožju Brega. Od takvog prizora, putnika može da otrgne samo prizor samog Vršca koji se pružio pred nama u svoj svojoj raskoši koju ni tmuran dan nije uspeo da pokvari. Nekome u oku, nekome na kartici, tek slike su se velikom brzinom urezivale svakome od nas, a bile su - prelepe.
U samom gradu, teško je razaznati šta je od čega lepše, raskošnije, otmenije, suptilnije...a sve to upakovano u neka jednostavnija izdanja, sa nekom pritajenom elegancijom koja se ne vidi na prvi pogled, već se samo može osetiti. Proći gradom sigurno nije isto što i šetati njime, čovek u vožnji, ma kako ona bila spora, nedeljna i neobavezna, može itekako mnogo toga da propusti. Sme li se propustiti nešto?
Uh, verovatno sme, ali posle sledi kajanje koje traje onoliko dugo koliko smo spremni puta da otvorimo folder sa 'uhvaćenim' detaljima iz kojih ćemo se najlakše setiti svega onoga što smo propustili u vožnji, umesto da smo to uhvatili u šetnji.
Kompromis je tu - voziš i fotkaš. Evo baš jedne takve:
Mada...nema previše vajde od kompromisa, upravo ova katedrala me naterala da se zaustavim i da je čitavu uslikam, relativno mirno, sedeći na motoru koji trenutno ne ide...:)
Ipak, pored svih kompromisa, čoveku brzo postane jasno šta će propustiti, pa je i krajnje vreme da se siđe sa motora i odvrne blenda onoliko koliko je potrebno da neke slike zauvek ostanu u nama.
Tako je to kada je na jednom mestu koncentrisan Dvor, Saborna i Uspenska Crkva, prosto čovek ne može da se odluči kuda bi pre...ipak, koliko god bilo lepo u samom gradu, verujem da u Vršcu nije bio onaj ko se nije popeo na Breg da baci pogled na grad, izletište, aerodrom i vinograde, a naravno, i na brojne paraglajdiste koji se rezignirano ljuljuškaju na oblačnom nebu i - kuliraju.
Нема коментара:
Постави коментар