Ideja mira, nekako zvuči kao da bi svaki grad trebao da nastane na takvoj ideji, ali, eto, Požarevac je izgleda zaista i nastao.
Naime, prvo pominjanje ovog grada datira bukvalno iz doba sklapanja mirovnog sporazuma evropskih sila pobednica i turske administracije koja je nizom neuspeha na bojnom polju naterana da ponovo sedne za pregovarački sto i pokuša da izvuče za stolom, sto se izvući može.
Požarevačkim mirom nastaje jedna nova epoha na ovom području, ali i jedan novi grad zapravo.
Istina, tri veka ranije pominje se i naselje bez većeg značaja ovde, te ga istorijski izvori datiraju na sredinu petnastog veka, ali pravu slavu to naselje koje se tako i počinje širiti, doživeće tek početkom osamnaestog veka nakon potpisivanja tog čuvenog primirja.
I taj čin otvoriće, pokazalo se, vrata razvoju u kome je otvorena prva lokalna, a danas jedna od najstarijih škola u Srbiji. Pa ipak, u tom periodu Požarevac postaje samo slavan, ili bar slavniji negoli ranije.
Svoj pravi procvat kao gradsko jezgro doživeće tek vek kasnije, kada odnašnji vladar Srbije, odnosno njenih do tada oslobođenih delova, okrene svoje oči ka ovom gradu.
Reč je o Milošu Obrenoviću koji tokom svoje dve vladavine uspeva da ovde podigne i značajnu pravoslavnu Sabornu crkvu, a potom i dvor, te šetalište koje je apostrofiralo gradsku perspektivu Požarevca, a doslednom razvojnom politikom, ovde će ponići pod Milošem, a razviti se pod Mihailom i ergela Ljubičevo, posle Zobnatice, najstarija ergela u Srbiji.
Teško je povezati Požarevac sa Engleskom ako ne znamo da je najčuveniji engleski pisac Šekspir upravo u Požarevcu upoznao Balkan, a i obrnuto.
Naime, u tek podignutom pozorištu u gradu, Romeo i Julija su se po prvi put na ovom prostoru zakleli jedno drugom na ljubav, na ponos Požarevljanima koji su, eto, bili domaćini balkanske premijere proslavljenog engleskog pisca.
Nekako u senci baš te premijere, statira i podatak da je baš ovde formiran i prvi nahijski sud u zemlji, baš kao i prva gardijska jedinica države koja se kao kneževina krupnim koracima nezaustavljivo uputila ka samostalnosti, ali uz stalnu opasnost oštrijih sukoba sa Portom koja nikako nije blakonaklono gledala na bilo kakav potez srpskih vlasti vezanih za vojnu moć. Formiranje vojne jedinice, pa još elitne, svakako je mogla biti rukavica bačena u lice Turcima.
Stoga je, izgleda, bilo lakše dovesti Šekspira ovde, nego formirati Gvardiju, kako se tada zvala ta prva gardijska četa. Paradoksalno, grad koji je nastao na ideji mira, ustanovio je upravo takvu vojnu elitnu jedinicu, ali teška vremena zahtevaju i teške odluke.
Požarevac je sve to bio ili...mogao biti.
No, Požarevac je danas ono što jeste, i manje ili više, to se razlikuje od svega što je mogao biti, naravno.
Period posleratnog razvoja pod komunističkom vladavinom, Požarevac je doživeo kao svoj industrijski polet, i tokom tog perioda, ovde je funkcionisalo dosta preduzeća koja su proizvodila od hrane pa do odeće, zaista mnogo toga. Simbol grada je postao, te u bledoj meri u vidu nekog asocijativnog momenta ostao, Bambi.
Kombinat konditorske industrije koji je odavno svoje glavne pogone iselio iz Požarevca, mnogima je i danas prva asocijacija na grad, a u neka davna i poprilično mračna vremena, imidž grada vezan za taj brend, dopunjen je i nekadašnjim zabavnim kompleksom Bambilend.
Danas industrije gotovo da nema ovde.
Osim najvećeg zagađivača, ali i proizvođača struje TE Kostolac, okolinu skoro ništa drugo i ne zagađuje na industrijskom nivou. Ipak, ta elektrana smeštena je poprilično van grada, a čak ni gradska opština Kostolac koja je najbliža Termoelektrani, kao da ne trpi očekivano zagađenje. Dakle, danas nema industrije, ali ni zagađenja. I možda baš zato ima parkova, recimo.
Gradski park, etno park, spomen park, arheo park...gotovo da ima svih vrsta parkova ovde i nimalo slučajno, svaki vredi posetiti.
Danas se Požarevac itekako može pohvaliti svojim parkovima.
Štaviše, jedan od najznačajnijih arheo parkova u zemlji, smešten je na teritoriji grada, u Viminacijumu, arheološkoj lokaciji koja gotovo svake godine donese iznenađenja i menja našu dotadašnju percepciju o tom lokalitetu dajući joj sve veći i veći značaj novim otkrićima.
Sa druge strane, grad je značajan i admisnistrativni centar čitavog kraja, ali i važna saobraćajnica koja vodi ka Srebrnom jezeru, te dalje ka Golupcu, Donjem Milanovcu i Kladovu, ali i drugim pravcem ka Petrovcu, čuvenoj Banji Ždrelo i dalje ka Gornjačkoj klisuri i nestvarnim lepotama kraja oko Mlave. Trećim pravcem vodi ka Smederevu, dok četvrtim možemo stići do Svilajnca i lepota resavskog kraja, a do kraja ove godine, kažu, povezaće se autoputem i sa Beogradom.
Naravno, sve su to razlozi da se prođe pored Požarevca, ali sam grad će nam ponuditi i mnogo razloga da ga obiđemo. Ako ništa, a ono makar zato što smo došli tu, u blizinu.
Prevariće nas da se zadržimo tako što ćemo možda na gradski hipodrom na tradicionalne Ljubičevske konjičke igre, a onda nas odvući da se divimo nekim od gradskih arhitektonskih remek dela, ili nas naprosto uputiti u Gradski muzej recimo.
Pre negoli nas odvede u Legat Milene Pavlović Barili, ili nakon toga...nema razlike kojim će nas redosledom zadržati Požarevac na svojim ulicama, parkovima i šetalištu.
Нема коментара:
Постави коментар