I to Panonsko more, koje niko od nas nije video...stalno nas nekako okružuje ta priča o pradavnom moru, i kao da nas zapljuskuje nekim nevidljivim talasima kuda god da se okrenemo.
Na samom početku prošlog veka, neko je u blizini Bele Crkve odlučio da kopa nešto iz tog Panonskog mora.
Šljunak. Taj morski šljunak, kanda je negde bio poprilično cenjen, jer su ga kopali ručnim alatom, a prevozili zapregama. Nije lako, ne.
A još manje je isplativo, sem ako nije bilo baš cenjeno to dno nekadašnjeg mora.
Vremenom, kopanje su preuzeli bageri, a transport železnica, i uglavnom su se onda tim šljunkom gradili nasipi, ali i putevi.
Putevi su se pravili da traju, i najveća većina tada gradjenih puteva traje i dalje....koliko u tom trajanju učestvuje i taj šljunak sa dna nekadašnjeg mora, ne znam, ali ono što znam je da su vremenom od šljunka, napravljene i obale.
Plaže.
Skakaonice.
Tobogani....
Ne, nije u pitanju more...ali bismo možda mogli popričati o nekoj rivijeri, o nečemu što pruža ugođaj mora do neke mere, ali nalazi se tu, na svega sat ipo od Beograda ili Novog Sada.
Nema čekanja na granicama, nema čekanja na naplatnim rampama, nema ni sati i sati provedenih u putu, ali nečega i ima.
Ima malo traženja parkinga, da, i ima i malo čekanja na konobara ako je velika gužva, i ponekada je možda i hladnija voda od morske jer se prosečno kreće negde između dvadesetprvog i dvadesetšestog podeoka. Da, bude i toga da kojih pola minuta duže stojimo u plićaku, pre nego što se spustimo dublje i zaplivamo.
No, svakako je mnogo više toga što ima nego onoga što nema.
Tu, na obali belocrkvanske Rivijere, na Vračevgajskom jezeru, nedavno uređenom tako da ga se ne postide ni daleko poznatije letnje destinacije.
Prvo na šta naiđemo jeste parking.
Onaj parking uz put.
Tačnije, uz obe strane puta.
Uglavnom je puno već u ranim popodnevnim satima, ali valja uzeti u obzir i činjenicu da unutar samog kompleksa jezera postoje uređeni parkinzi koji su napola popunjeni, iako ne sumnjam da ima i dana kada je sve puno.
I, kada parkiramo, ulazeći na ulaz ka Novoj plaži, pred nama je jedan zavidan avantura park, zaista nešto na šta može biti ponosan svaki posetilac, makar ga samo i pogledao, umesto da odmeri svoju snagu i veštinu u njemu.
Potom nas put vodi ka očigledno sveže uređenoj plaži koje se sećam i u nekim ranijim izdanjima, zapuštenijim i asketskijim, ali sa dovoljno šarma da me uvek privlačila više od glavne, na Gradskom jezeru.
Nekada se kao posebna atrakcija na Vračevgajskom jezeru, recimo na moto skupu koji je tu organizovan, smatralo da kroz vodu prođemo do ostrvca na kome je bio mali bar, nekada je radio, a nekada nije...ili se raznim veštinama zaobilazila ograda koja je tu, pretpostavljam zbog kampova, postojala.
Danas ograde nema, a samo mostići kojima se prelazi, govore da je reč o ostrvu.
Onom ostrvu...
I, konačno, sadržaji poput tuševa, svlačionica, sportskih terena, ali i pedalina, daski za jedrenje ili veslanje koje se danas po skraćenici naziva sup, pa čak i tobogana, splava, ležaljki, suncobrana i drugog, današnja su obeležja ovog jezera.
Nisam siguran koliko su se trupovi nekih američkih helikoptera baš uklopili ovde, no ne sumnjam da im se deca raduju te da se igraju po njihovim unutrašnjostima.
Ručak ili samo piće, zakuska ili dezert, najprivlačniji su mnogima, te je najčešće puno za stolovima svih objekata na jezeru koji to nude, a ima ih nekoliko.
Nekome privlačno baš to, nekome samo neizbežan dekor, ali svakako sam siguran da je atmosfera veoma slična onoj morskoj, u priličnoj meri, upravo iz tih razloga.
Na dosta mesta postoje i divlje uvalice, useci, spustovi do vode, te je na suprotnoj, neuređenoj obali jezera koje je gotovo pun kilometar dugačko, moguće videti mnoštvo kupača, a sve to čini scenografiju privlačnom, za tih stotinjak kilometara koje sa zadovoljstvom svaki put pređem po obodu moje omiljene
Peščare.
Kome ne bude tih kilometara previše, eto i predloga...za dan, vikend, a možda i manji odmor...
Нема коментара:
Постави коментар