Postoje neke priče koje se mogu ispričati redom, natenane, činjenicu po činjenicu, sa zarezima koji odvajaju reči, i pasusima koji odvajaju rečenice. Tačnije, sve se priče mogu ispričati tako. Redom, posloženih detalja kao da su na kakvoj smotri, i sve se mogu lako razumeti.
A, postoje i neke priče koje mogu tako, ali neće biti zabavne.
Mogu se i lako razumeti, naravno, ali ne bismo ih ponovo odslušali.
Natenane, redom, sa ispeglanim detaljima, sa gotovo uštirkanim velikim i malim slovima, salivenim između uskih i širokih linija. I opet da budu razumljive te priče, a ipak dosadne.
Bar nezanimljive. One kojih se više ne sećaš čak i pre nego što počneš da se ne sećaš zbog čega...
I sad, kada stanem na pustu plažu Gradskog jezera u Beloj crkvi, negde na odmoru između dve sezone, pred sobom imam apsolutno takvu jednu priču, u kojoj je sve pod konac. Nema nikoga da se prska, da trči, da viče i naglas se smeje, da nespretno pokušava da smesti nezgrapno preveliko telo na premali peškir, ili nekog ko pokušava da okrene dušek na plaži, a da pritom ne nagazi nečije stvari.
Nema nikog da smeta, da galami, da se nehotice, ili upravo hotimice, gura pred moj objektiv baš kada sam odabrao kadar i svetlo. Jednostavno, da nema nikoga da kvari...
No tada shvatam.
Ova priča ne može tako. Neće valjati da se ispriča redom, razumljivo, natenane.
Ako to valja za fotografije, za reči ne valja ama baš nimalo. Priča o jezeru na kome se jedri, roni, brčka, skače, prska, smeje, zaljubljuje, kampuje, pleše...to svakako nije uredna, mirna i pravolinijska priča sa jasnim početkom i krajem. Jer, bila bi iskuviše dosadna da bi iko poželeo da potegne toliki put na ovo jezero.
Priča o Gradskom jezeru mora biti zbrda-zdola ispričana, jer to je jedna od priča koje samo tako mogu biti zanimljive, privlačne, intrigantne...i to negde - iz sredine. Taman između dve sezone, u vreme kada se tiho, uz pomoć vetra i ponekog talasića, plaže međusobno domunđavaju, nekad hvale kako je na njima bilo dobro prošle sezone, a nekada tek maštaju kako će biti na nekoj od njih ove sledeće sezone.
Jer, da...plaža ima nekoliko.
Za komformiste beton, ležaljke i suncobrani, ali za decu šljunkovita plaža.
Za avanturiste poludivlja, za kampere polupitoma...
Ko bi jedrio, taj će takođe naći sebi svoj kutak, kao i onaj ko bi odigrao poneku vaterpolo utakmicu, ali i onaj ko bi tek da nauči da pliva. Jezero, najbliže od svih samoj Beloj Crkvi (mada ja lično nekako mislim da je i ono deo gradskog pejzaža, a ne samo oslonjeno na njega), zaista nudi nekoliko plaža, restorane, kamp i apartmansko naselje, te brojne sadržaje zbog kojih na trenutke zaboravite da niste na moru već na jezeru.
Da, Gradsko jezero zaista ima velike turističke ambicije koje podržava i lokalna vlast, i kao rezultat sve te podrške, nameće se činjenica da se svake godine povećava broj turista ponajpre zahvaljujući konceptu oslonca turističke ponude na Gradsko, ali Vračevgajsko jezero.
Ko se nije stigao zaljubiti od silnog skakanja i kočoperenja tokom dana na jezeru, uveče će dobiti novu šansu koja se uglavnom ne propušta. Jer, uređene, ali i osvetljene pešaćke staze pored jezera čine šetnju lakom i sigurnom, tako da se tokom nje noću može mirno skoncentrisati na brojanje zvezda na nebu, lov na mesečev odraz u vodi, ali i priliku za tobož slučajan dodir ruke, kao i uzdahe i lupanje srca čiji eho ova velika i mirna voda zaverenički krije, uglavnom za oboje...jer, teško je zamisliti da samo jedno srce izdajnički udara kada se prođe četvrta svetiljka i staza neprimetno postane onaj čuveni Put od žute cigle koji sad valja slediti...
Da, jedno srce možda snažnije bije na trenutke, a drugo, iskusnije, nekako to lakše sakrije...no uglavnom oba tuku sa svakim korakom, sa svakom svetiljkom koja ostane iza tih koraka, sa svakim pitanjem hoće li biti dovoljno svetiljki na stazi, da steknem to malo hrabrosti koja mi treba.
A jezero ume da čuva tajnu, da je zakopa negde u svoje silne dubine od preko šest metara kad je voda naročito visoka...pa dobro, Žak Kusto ne bi ovde baš mnogo toga snimio, ali akcenat je ipak na površini ove vode, kao i njenim obalama. Da budemo načisto, pored drugih, na jezeru postoji i škola ronjenja, iako je poznato da na dnu jezera nema nikakvih kovčega prepunih legendi, blaga ili boca sa duhovima, ali se, eto, može i naučiti roniti.
Ovde se ne režiraju samo nikada snimljeni filnovi, već se ovde ponekad i trasiraju sudbine, ali ako bi se pravio film o osmehu, na ovom jezeru bi svi koji se zateknu, mogli biti statisti, ili čak glavne uloge...
I, budimo realni, ima u tom osmehu i malo jezera.
Ili puno, ne znam.
Znam da meni izmami osmeh i svako sećanje na njega, a kamoli odlazak.
I ko bi se usudio uopšte da kaže kako samo pretpostavlja koje i kakve sve priče kriju bungalovi, ili kamp prikolice i šatori, i tako redom, sve do apartmana u koje se decenijama već smeštaju raznorazni zaljubljenici u prirodu u kojoj se mogu bućnuti u vodu, ali u određenom komforu i urbanom okruženju. Kakve li su priče ostale ovde na Gradskom jezeru, a tek kakve li su otišle odavde svuda po zemli, pa i po svetu. I kakve li tek priče očekuju da budu ispričane ili prećutane, jer ponekad tek prećutana priča ima onu specifičnu gustinu u kojoj njena kalorična vrednost biva dovoljna da život promeni nabolje, onako, istinski.
Naravno, obzirom da je ovo zbrda-zdola priča, tek ću sada, pre negoli definitivno prepustim dalji obilazak Gradskog jezera fotografijama, spomenuti da se do ovog jezera stiže normalnim asfaltom, te da i pored kapacitivnosti jezera koja itekako bude testirana tokom leta, uvek ima mesta za parkiranje.
I, uvek ima šta da se radi između dva kupanja, dva sunčanja, dva zaljubljivanja...od sportskih terena, preko ponuđenih sadržaja u obliku ronjenja, veslanja, vaterpola, skakanja sa skakaonice ili jedrenja, pa sve do zabavnog parka za najmlađe. Čak i uveče je tu provod uz muziku iz restorana ili sa splava, iako je istovremeno i dovoljno mirno za šetnju po osvetljenoj stazi uz plaže, i nekako je u svoj toj zbrkanoj priči na kraju, čini mi se, leglo na svoje mesto.
Verujem da je sada moguće na praznim i pustim plažama videti veliki broj kupača pod nadzorom spasilačke službe, ili tek istuširane devojke i dečake kako stresajući kapljice sa sebe, na vrhovima tabana savladavaju vrelinu šljunka i betona na putu ka frižideru sa sladoledom, i čuti onaj zarazni smeh kome često povod ne uspemo ni da dokučimo, ali nama iscrta osmeh na licu.
I na koncu, možda neko i uspe da vidi samo puste obale jezera na slikama, i to bi onda značilo da ova priča nije uspela da oživi jezero...ili možda samo nije dovoljno zbrda-zdola ispričana...
Нема коментара:
Постави коментар