Početak septembra se svakako vezje za školsku godinu, grožđe i slično, ali u Požarevcu se tada održava jedna od najstarijih konjičkih manifestacija kod nas. Danas to nije više samo jedna od najstarijih, već i jedina koja još uvek odoleva vremenu i teškoćama. Naravno, došle su i neke nove konjičke manifestacije, neka druga vremena ali duh starog požarevačkog hipodroma i ljubičevski brend, nešto je što se ne može zameniti ničim novim.
Usred jurnjave sa batajničkog aerodroma, naprosto nije ostalo vremena da se jede, ali nisam se sekirao previše. Roštilj na požarevačkom hipodromu je onaj neodvojivi deo folklora kojim odišu sva moja sećanja na Ljubičevske konjičke igre. Da, pojesti pljeskavicu ovde, za mene je kao otvaranje vrata nekakvog ličnog vremeplova i zato se nisam sekirao.
Ipak, kao i sve u životu, makar što je sve gotovo netaknuto kao kada sam ga ostavio pre gotovo četvrt veka, dosta toga se izmenilo. Sitno, da, ali - bitno. Red na jedinom roštiljskom mestu koje radi, velika prašina, objašnjavanje da ćemo pojesti sada ipak piletinu jer je pljeskavica potpuno neprivlačna u zatečenom ambijentu i poznat glas koji me dovikuje. Srećem prijatelja sa kojim sam zadnji put bio ovde, s tim što smo obojica sada posmatrači. Zajahali smo drvene klupe, zarili zube u lepinje i prepustili se uspomenama. Zajahivanje klupe umesto sedla prošlo je dobro, iako sam se plašio da nije to baš to, ali nekako se ispostavilo da - jeste. Sada je klupa bila sasvim po meri, dovoljno je vremena prošlo.
Zakasnili smo na preponske trke, šta da se radi, ali smo ispratili par galopskih i kasačkih trka i veći deo najveće atrakcije Ljubičevskih konjičkih igara, Višeboj.
I još mu viču: Beži, pomeri se, sad će da izađu iz krivine... Gledam i ne verujem, ali nekako je ipak uspeo da se skloni sa ciljne ravnine...
Kasačima start trke daje vozilo sa elastičnom korpom, zanimljivo je videti to...
Višebojci se pripremaju za svoje nadmetanje, znaju da su oni glavna atrakcija ove manifestacije i daće sve od sebe. Ipak, više o ovom jedinstvenom takmičenju kod nas u zasebnoj temi.
Sva tri osvojena poena:
A on trenira....i sudije ga opominju da to ne radi dok lete strele...:)
Malo neobično mesto i vreme za razgovor, ali koga briga?
Joj, što je sladak onaj džokej...ili je možda o nekoj drugoj tajni reč? :)
Kasači su oduvek posebni u ovom sportu. Nisu jahači već vozači, ne voze kola, već sulke, ali kako god, uvek oni nešto nisu, ali ono drugo jesu :)
Kasači su uvek bili jedini koji razumeju kasače...osim ponekad, kada ni oni sami ne razumeju, jelte :)
Tako smo se uvek šalili na njihov račun...
I tako, dok se polako sunce spušta iznad Dunava, i požarevački hipodrom se sprema za pauzu i prepune tribine se lagano prazne dok se ne napune ponovo sutra u finalu, a onda tek početkom narednog septembra.
Usred jurnjave sa batajničkog aerodroma, naprosto nije ostalo vremena da se jede, ali nisam se sekirao previše. Roštilj na požarevačkom hipodromu je onaj neodvojivi deo folklora kojim odišu sva moja sećanja na Ljubičevske konjičke igre. Da, pojesti pljeskavicu ovde, za mene je kao otvaranje vrata nekakvog ličnog vremeplova i zato se nisam sekirao.
Ipak, kao i sve u životu, makar što je sve gotovo netaknuto kao kada sam ga ostavio pre gotovo četvrt veka, dosta toga se izmenilo. Sitno, da, ali - bitno. Red na jedinom roštiljskom mestu koje radi, velika prašina, objašnjavanje da ćemo pojesti sada ipak piletinu jer je pljeskavica potpuno neprivlačna u zatečenom ambijentu i poznat glas koji me dovikuje. Srećem prijatelja sa kojim sam zadnji put bio ovde, s tim što smo obojica sada posmatrači. Zajahali smo drvene klupe, zarili zube u lepinje i prepustili se uspomenama. Zajahivanje klupe umesto sedla prošlo je dobro, iako sam se plašio da nije to baš to, ali nekako se ispostavilo da - jeste. Sada je klupa bila sasvim po meri, dovoljno je vremena prošlo.
Zakasnili smo na preponske trke, šta da se radi, ali smo ispratili par galopskih i kasačkih trka i veći deo najveće atrakcije Ljubičevskih konjičkih igara, Višeboj.
I još mu viču: Beži, pomeri se, sad će da izađu iz krivine... Gledam i ne verujem, ali nekako je ipak uspeo da se skloni sa ciljne ravnine...
Kasačima start trke daje vozilo sa elastičnom korpom, zanimljivo je videti to...
Višebojci se pripremaju za svoje nadmetanje, znaju da su oni glavna atrakcija ove manifestacije i daće sve od sebe. Ipak, više o ovom jedinstvenom takmičenju kod nas u zasebnoj temi.
Sva tri osvojena poena:
A on trenira....i sudije ga opominju da to ne radi dok lete strele...:)
Malo neobično mesto i vreme za razgovor, ali koga briga?
Joj, što je sladak onaj džokej...ili je možda o nekoj drugoj tajni reč? :)
Kasači su oduvek posebni u ovom sportu. Nisu jahači već vozači, ne voze kola, već sulke, ali kako god, uvek oni nešto nisu, ali ono drugo jesu :)
Kasači su uvek bili jedini koji razumeju kasače...osim ponekad, kada ni oni sami ne razumeju, jelte :)
Tako smo se uvek šalili na njihov račun...
I tako, dok se polako sunce spušta iznad Dunava, i požarevački hipodrom se sprema za pauzu i prepune tribine se lagano prazne dok se ne napune ponovo sutra u finalu, a onda tek početkom narednog septembra.
Нема коментара:
Постави коментар