Sećanja na jedno mirno i, mogu reći slavno doba, bude se pri svakom koraku kroz kompleks Zobnatice.
Smenjuju se slike,
Zobnatičke konjičke igre, potom i Zobnatička noć, gotovo vašarska atmosfera na Hipodromu, zvona starta na preponskim takmičenjima, auto start na kasačkim trkama, i možda najupečatljiviji izlazak iz start mašine na trkama galopera.
Klađenje, uz obavezno piće, ali i roštilj.
Dim sjajno pečenog mesa i kobasica, zvuci razne muzike, što sa štandova sa roštiljima, što iz improvizovanog kafića...
Manjež pod stalnom maglom od uskovitlanog peska pod kopitama nestrpljivih konja.
Tribine na kojima tek poneko ima svečaniju garderobu, ali uglavnom svi imaju vesela lica.
Kamera, mikrofon, ekipa se pomera prema rasporedu trka.
Odnekud se čuje i dečija vriska, smeh i galama.
Improvizovane ugostiteljske bašte se prazne, gosti se vraćaju na tribine.
Počinje sledeća trka.
Uskoro i voditelj preko razglasa predstavlja sudijsku ekipu u njihovoj loži, i poziva publiku da zauzme svoja mesta.
Graja se polako stišava.
Seda se na svoja mesta, još samo poneko polusagnut protrčava tražeći slobodno mesto.
Pred sam start trke sve je neobično tiho.
I mirno.
Samo na stolu pred tribinama sijaju pehari čekajući svoje buduće vlasnike.
I, krećemo...
Osamdesete su bile dobre prema ovoj ergeli.
Mnogo ljudi, ponekad kažu, za vikend u oba trkačka dana, bude i deset hiljada posetilaca.
Sredina septembra, tradicionalno.
Skoro odmah po najpoznatijim, Ljubičevskim konjičkim igrama.
Konji i jahači, ali i veterinari, pomoćno osoblje, konjušari i potkivači. Jezgro jedne legende.
Legende znane kao Zobnatica.
Jer, i tada je neposredno pored bilo i jezero, kao i Bačka Topola, ali pojam Zobnatica zapravo je nosio samo jednu asocijaciju.
Ergela. Hipodrom. Konji.
Naravno, uzgoj konja je ipak tradicija ovde.
Na ovim prostorima se odvija već gotovo pet vekova, a polovina tog vremena pripada centralizovanom uzgoju na ergeli Zobnatica. Toliko je i stara ova ergele, gotovo dva ipo veka.
Zobnatički polukrvnjak je sorta upravo ovde razvijena, a neka od grla ponikla na upravo ovim pašnjacima osvajala su lovorike i pehare širom države, nezaustavljivo obarajući rekorde.
Svakako je najuspešniji Jadran II koji je dobio i svoju statuu ispred Muzeja Zobnatičke ergele, ali i druga grla poput Generala Žitka, Armanda i najčuvenijeg Kazanove, te, sa ponosom ću ispisati - Ajvanha, često su činila Programe takmičenja nezanimljivim, jer se unapred znalo ko ulazi u plasman, ukoliko se neko od tih imena pojavi na programu.
Da, neka slavna vremena za ergelu Zobnatica koja je u svojim najboljim danima brojala i preko dve stotine grla.
Fijakere, čeze, pa i saonične zaprege, polako je oduvao dah prohujalih vremena, životinjski fond se prepolovio, pa čak i na trećinu spustio.
Pauza u takmičenju, nedostatak novca, i jedna gotovo savršena dekadentna smena sistema vrednosti društva sa jakim naznakama potrošačkog društva, učinili su da od svega ovoga ostane uglavnom sećanje.
Da, gotovo je samo sećanje i ostalo, u trenutku kada koračam poznatim stazama, između nepoznatih ali prelepih konja, kobila i njihove ždrebadi, srećući usput tek poneko poznato lice sa kojim se može evocirati jedno vreme.
No, uprkos svemu, čak i ako je zaista danas ostalo samo sećanje, tim pre je to sećanje draže.
Tim pre je bitnije.
Tim pre je snažnije.
Sećanje na slavno doba Zobnatice.
Na topot konjskih kopita, škripu sulki u zapregama, kačenje kopita o preponu pri skoku.
Na onaj gong kojim se označava početak, ono ubrzano zvonjenje koje kazuje da je prvi prošao kroz cilj.
Onaj miris skoro savršenog roštilja, smeh i galamu publike u navijanju, i ono poluprikriveno ašikovanje momčića sa devojkama koje su se iz samo sebi znanih razloga, u malim grupicama i svom najlepšem izdanju, okupljale ovde sredinom septembra...
Нема коментара:
Постави коментар