Foto album - Tisa, i puno srce u ritmu talasa. Na plaži Barbatovo, keju u Senti ili Novom Kneževcu...ili bilo gde drugo na nekoj od mojih obala Tise

Poglavlje prvo - sve boje Tise

Zelena i plava.

Crna i bela.

Ponekad zlatna u nekom odsjaju zalazećeg sunca.

Ipak ne...ne onako smaragdno zelena, ne. Možda pre nekako mistično zelena.

Da, znam da takva boja nije zvanično definisana, ali to je samo zbog toga jer ta boja pripada spektru samo Tisinih boja.

Baš kao i čeznutljivo plava.

Ona koja nije ni tamno ni svetlo plava.

Ona koja nije nebo-plava, a ni Pariz-plava.

Ne. Upravo je čeznutljivo plava.

I, crna ili bela je samo u knjigama. Zvaničnim.

Negde daleko, pod Karpatima, gde izviru Crna i Bela Tisa, da izgrade jednu jedinu, ovu Tisu koja je ponekome srce zauvek svezala. Jedna od te dve izvire u Crnom gorju, da li bismo pogodili koja...?

No zlatna...eh, to je posebna boja Tise.

Ona boja koju Tisa dobije tek kada na vrhovima talasića zatoči poslednje zrake sunca, da se okupaju još jednom pre nego što dan konačno postane noć.

Tada Tisa postaje zlatna na jedan malo duži trenutak, dug sasvim dovoljno da zarobi nečije srce, a kratak taman toliko da ostavi za sobom čežnju za ponovnim susretom sa njom.

Zlatna Tisa.

I baš tada može da se desi jedno od čuda koje Tisa ume da priredi.

Tada je moguće otkriti mnogo novih boja, mešajući talasastu površinu moćne reke sa sjajem koji izaziva u našem oku dok je posmatramo. 

Snažan znak da nas je zarobila.

Neke do novog susreta, neke zauvek...

Poglavlje drugo - sve nežnosti Tise

Ponekad nemirna reka, ponekad i opasna reka.

Neretko i plavna reka. Uglavnom plovna. 

Pet zemalja obilazi na svom putu, i stalno je dom mnogim labudovima, ali i drugim pticama, kao i podrška za puno divljači koja nastanjuje basen Tise dugačak gotovo hiljadu ipo kilometara.

Dom je, makar privremeni, i mnogim brodarima koji njome plove na preko pet stotina kilometara i na desetak prevodnica razbijaju monotoniju duge plovidbe.

I najnežniji ljubavni ples koji traje petnaestak dana ukupno u godini, ali za zaljubljene parove koji ga izvode svega jedan dan, pleše se upravo ovde. Na Tisi.

Tiski cvet je sve, samo ne cvet...ali, kako drugačije nazvati ljubavnu igru koju insekti koji žive samo na Tisi u Srbiji i Mađarskoj, odmah po transformaciji iz larvi igraju nad samom površinom vode čitav svoj život koji traje čitav jedan dan?

Da, kako god da se gleda...tada Tisa cveta.

Ne kao druge reke kada vodena flora opsedne površinu reke, ne, već cveta onako kako samo to Tisa čini, kada Tiski cvet preuzme sve...i dan, i noć i reku.

I, nežnost rađa nežnost, to je neumitno. 

Ma gde da je osetimo....šetajući kraj obale po keju, hodajući opušteno po nekoj od plaža, oprezno ulazeći na neki od privezanih alaskih čamaca, ili uživajući na terasi neke od Čardi.

Ko god je uspeo da oseti nežnost stojeći kraj Tise sa dragom rukom blago stegnutom u svojoj, taj je mogao da razume Tisu...jer upravo ta nežnost koju je osetio zaokružuje sve nežnosti Tise.

Poglavlje treće - sve moje obale Tise

I konačno, gde je ta Tisa...blizu ili daleko, na koju stranu...sve su to pitanja za nekoga...ali ne i za mene.

Ko bi želeo da zna nešto više, zacelo bi ga zadovoljio odgovor da na severnoj našoj granici iz pravca Segedina, iz grada u koji najčešće skoknemo u šoping, pa Tisu i ne primetimo baš...

No, eto, upravo tu, Tisa nam gradi i deo državne granice, ali i prvu Mrtvaju u svom toku kroz Srbiju.

Ili...mrtvu Tisu, kako se još zovu ti krakovi i rudimenti nekadašnjeg toka davno izmeštenog u brojnim poplavama. Jedan od njih će posebno biti interesantan.

Ipak, ako se držimo reda u opisu, Tisa zapravo po prestanku uloge državne granice, preuzima na sebe ulogu građenja granice između Bačke i Banata, i tako sve do svog ušća u Dunav, nešto više od stotinušezdeset kilometara nizvodno.

Na tom putu razdvaja neka mesta, i svakom od novostvorenih tim razdvajanjem daje osnovu identiteta.

Kanjiža i Novi Kneževac, svako od mesta sa svoje strane Tise. Potom Bečej i Novi Bečej.

Postoje i mesta kojima je dala sve, pogotovu u neka slavna vremena.

Vremena u kojima je poljoprivreda, podržana pre svega Tisom i njenim blagodetima, toliko pružala, da su danas gotovo zaboravljena mesta poput Padeja, imala i svoje dvorce, neke u samom mestu, a neke malo dalje, ka Tisi upravo...

Štaviše, takmičili su se sa drugim danas skoro zaboravljenim mestima poput obližnje Čoke, upravo sa svojim dvorcima.

Tisa i dalje teče, gradeći i najznačajniji irigacioni kompleks u zemlji, spajajući preko Velikog i Malog bačkog kanal i Dunav sa Banatom, čak i pre nego što dojezdi do Srema.

Na tom svom putu preuzeće talasiće i lepotu Jegričke, a nedaleko odatle zajedno će dve reke da učine bajkovitim jedno kupalište kod Žabaljskog mosta.

Nešto uzvodnije, Tisa će spojiti nepovratno dva mesta uz svoju desnu obalu, toliko da danas ova dva mesta dele jedne registarske tablice, S kao Senta, i A kao Ada.

U svom toku, Tisa je uspela da objedini i privredu i poljoprivredu, ali i uživanje na jednom mestu čak.

Nije malo, nikako...Elemir, i svi koji ovde potraže svoje obale Tise baš ovde, znaće i zbog čega.

Rešenje zagonetke je na slikama gde se vide opsednuti pašnjaci kraj kojih rade pumpe za naftu....i tek nešto dalje, na samoj obali Tise, Barbatovo, kupalište sa sve sportskim i izletničkim kapacitetima.

Moćna je ta naša Tisa. Zaista moćna.

Toliko toga spoji...a ono što razdvoji, podari mu karakter i identitet.

Dugačke obale Tise mogu se izmeriti u kilometrima. Uvek. 

Otprilike njen tok pomnožen sa dve obale. I, to bi bile njene obale, izmerene u kilometrima.

Ipak, MOJE obale Tise se mere drugačije.

Mere se satima, brojevima, frekvencijama.

Satima i danima uživanja uz te obale, brojem udisaja te moćne reke, frekvencijom koja je zapravo učestalost pomisli na ovu reku, ili želje da se njoj opet vratim...na nekoj od njenih obala koje tada postaju moje obale Tise.

I nije mnogo važno da li je u pitanju dolma ili kej. Nasip. Obaloutvrda.

Iako je zapravo sve uz Tisu dolma...a kejevi, nasipi, šetališta i obaloutvrde su isto to, uz svaku reku.

Samo, nije važno...ili bar nije najvažnije.

I nisu važni ni labudovi, alasi, kupači, rode, brodići, vikendaši, splavovi...ma nisu važni ni talasi, ni galebovi nad njima, ni sunčevi zraci u čvrstom zagrljaju površine moćne reke.

Ne, ništa od toga samo za sebe nije važno. 

Važna je Tisa. I sve što ona probudi u čoveku.

Nekome će probuditi nostalgiju za nekim davnim vremenima, nekome će probuditi uspomene davno zakopane pred teretom dnevnih obaveza, nekome će evocirati trenutke sa svojom draganom u probijanju kroz muljevite i obrasle obale u potrazi za skrovitim mestom, nekome možda prvo zavereničko utrčavanje na privezani tuđi čamac...

I, zapravo, to je važno. Tada imaš svoje obale Tise. Zauvek.

Jer, nekome prija i izletnička vizija Tise poput one u Mošorinu, a nekome prija plaža poput one u Titelu, dok sa nje gleda kako velika reka prihvata Begej k sebi, tek nešto nizvodnije od Belog Blata...dok će neko umeti da uživa i na najlepšoj mrtvoj Tisi u zemlji, na Bisernom ostrvu, ali jedno će biti zajedničko svima: svaki uzdah i dubok udisaj pri pogledu ili čak pomisli na Tisu, stvara nam svoje obale Tise.

Svejedno je hoće li biti u pitanju uređeni kej poput ovoga u Senti ili Novom Kneževcu.

Svaki korak tim kejom može zazvučati kao svojevrsno osvajanje Tise, ali to je ipak iluzija.

Lepa, ali iluzija, jer svaki korak vuče na neki novi udisaj, a kada shvatiš kasnije da na kraju sledi i neki novi uzdisaj, tek tada ćemo znati da nismo osvojili Tisu, već je bilo upravo obrnuto...Tisa je osvojila nas. Podarila nam trenutke vredne života, podarila nam obale, podelila ih sa nama.

Odkoračajmo stoga još malo kejom u Senti, a potom i u Novom Kneževcu, i pustimo Tisu u nas...

Senćanski kej...

Novokneževački kej...

Ne zamerite autoru na ovolikom članku i slikama, a posebno temi.

Postoje jubileji za koje vredi ispuniti želju.

Sebi, nekom drugom, manje je bitno...ali Tisa je kao stvorena za obeležavanje nekog takvog jubileja.

Pa čak i jedanaeste godine ovog Bloga, jer rođendan je rođendan, ma koji da je...a Tisa je izuzetno lep dar za rođendan.