Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

четвртак, 09. јул 2020.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Servijski, ili Schulpe, ili Talijan...ili Administrativna zgrada u Novom Kneževcu - kako ko doživi

Danas znamo da je dovoljno biti uspešan reprezent svoje domovine u nečemu, te steći za sebe plemićku titulu.
Dobar u sportu, muzici, nauci...te najširem spektru aktivnosti.
Oduvek smo znali da se plemićka zvanja stiču i ženidbama, odnosno udajama.
Nasleđivanjem svakako.
Pa čak i usvajanjem.
Da, danas je toliko devalviralo da se i usvajanjem stiče.
No, protok vremena govori i o možda najbitnijem načinu sticanja plemićkih titula, tačnije o raznim oblicima kupovine novcem.
Poput svake robe, zavisno od tražnje na tržištu, kretala se i cena. Isprva je, taman posle pojave krupnijeg feudalnog imetka kod mnogih snalažljivih, bilo potrebno dosta novca za plemićku titulu.
Vremenom je novac postajao bitniji, te su se nosioci plemićkih zvanja počeli utrkivati ko će svoje stečeno zvanje bolje unovčiti, ali to su shvatile i države te su počele i one da zvaničnim dekretima prodaju plemićke titule.
Naravno, isprva skupo, a kasnije sve jeftinije.
U vremenima kada je plemstvo dospelo na pravu rasprodaju, novcem se kupovalo praktično samo imanje, nešto veće, istina, i sa takvom kupovinom se sticala plemićka titula.
Recimo, kupiš Spahiluk zvani Turska Kanjiža, i eto titule.
Isti si kao i pre kupovine, samo sa manje novaca, ali i pravom da sebi dodaš u naziv da si upravo od te...sveže pazarene Turske Kanjiže.
Dobra investicija, pomislilo bi se na prvi pogled.
Izgradiš sebi i dvorac.
Dvorac Servijski...jer si, recimo, Marko Servijski. Onaj koji je kupio imanje. Titulu.
Međutim, ima i boljih investicija.
Jer, već u trećoj generaciji, putem udaje uz miraz, Dvorac postaje Schulpe.
Niti kupuješ, niti zidaš.
A opet - Dvorac Schulpe.
Doduše, originalni grb je i dalje tu, ipak se zna graditelj, ali...
I kako to istančani životni smisao za ravnotežu ume da uredi, već sledeća generaciji na isti način, mirazom, predaje ovo zdanje u ruke drugog, porodici Talijan. Talijan nije nepoznato ime u Turskoj Kanjiži, nikako, zapravo je reč o takođe značajnom neimaru stilskih građevina koje je ova porodica ostavila za sobom do danas. Pa ipak, Dvorac Servijski, poput neželjenog deteta, samo je predavan iz ruke u ruku.
Pomalo tužno.


Posle Drugog svetskog rata, imovina koja se mogla izneti i odneti kućama, pokazala se ipak kao željena. Nekome, naravno.
Nije preostalo ništa.
Da bi se pretvorila u zgradu Suda novih vlasti, valjalo je uneti sasvim novu pokretnu imovinu.
Delovalo je kao da makar nekoj opštoj narodnoj stvari služi zdanje u kojoj je nekada preko 3000 knjiga čekalo da im neko otvori korice i utone u lepotu čitanja u dostojanstvenoj tišini dvorca usred parka. Delovalo je...
Danas je samo još regionalnom Katastru ovaj dvorac dovoljno dobar, kanda.
Tužno, ali i država kao da je doživela ovo zdanje poput svih onih koji su ga dobijali a nisu ga gradili.
Miraz. Zgodan. Poput servisa za ručavanje još neotpakovanog, sa ceduljom od koga je dobijen da se ne desi omaškom da se istome i odnese na poklon kakvom drugom zgodom.
Kao da bi se taj i setio, doduše...ali za svaki slučaj, jelte.
Do nekog sledećeg miraza, prelepa građevina s kraja osamnaestog veka, tiho broji svoje vekove usred parka prepunog dvoraca. Negde na obali Tise, optočena bršljanom koji na jednom mestu ulazi kroz jedno, a izlazi kroz drugo prozorsko krilo...










A možda je ovako mogao izgledati iz neke perspektive...





















Нема коментара:

Постави коментар