Objektivom po Srbiji - Mošorin, onaj šmek dunje sa brega nad Tisom, van svih puteva i pravaca...

 Van puteva.

Tako je. Tačno tako.

Nema puta kroz Mošorin...osim na prelepu Tisu.

Dakle, u Mošorin se ne može usput nikako.

Sve drugo se, izgleda može.

Naizgled obično vojvođansko mesto usporeno do gotovo nepomične slike koju menjaju samo godišnja doba, otvoriće se na neki tajni način onome ko odluči da koracima ukrade deo ovog šmeka mesta van svih puteva...i tokova.

Ruka u ruci, voljena osoba sa svoje desne strane...ili leve...koliko li to uopšte može biti bitno u Mošorinu, i koraci postaju ispočetka glasni toliko da pomisliš da sada svi znaju da si tu.

A, nisu glasni, ne...obični su.

Samo je sve u tišini. 

I kada to shvatiš, utopiš se neprimetno. Ništa se više ne čuje. Vidi se i oseća. Treba li još nešto ili je to sasvim dovoljno ovde...

Crkva, škola, vrtić.

Od kada je nastalo mesto, pre svega kao vojna granica, otprilike je bilo i škole.

Vele, čak i dva nastavnika, a spominju i dve stotine đaka.

I mnoštvo oficira sa porodicama.

Slavna vremena.

Pa ipak, nijedan od oficira nije pristao na pacifikaciju dotadašnjeg mesta, te svi odoše na severoistok u tadašnju Rusiju i osnovaše sebi naselje istoga imena.

Ukrajina danas takođe ima svoj Mošorin.

Ne ovakav, ne...ali ipak ima.

Ovaj je naš, kada god da ga poželimo, kada nam zatreba romantike koju svuče lahor sa Brega koji ovdašnji stanovnici zovu mošorinskim, uprkos svima koji ga krstiše u titelski...ili nam zatreba Tise koja svojom mutnom silinom zapljusne obale nadomak mesta gde su mnogi svoju ljubav za moćnu reku zacementirali vikendicom u naselju između Brega i Reke.

Mošorin je tada naš, sa svakim korakom i osećajem povezanosti sa prostom paorskom plodnom zemljom na kojoj sve rađa.

Ušoreno mesto...dugačka glavna ulica, u njoj gotovo sve.

I brojevi.

Svuda su brojevi.

Na kućama, ali i na fasadama, gde su oni važniji.

Istorijski. Godine gradnje.

Godine poleta.

Godine zmajeva iz ravnice.

Ima ih čak i na olucima.

Koliko li je to nekada odražavalo prestiž, nemoguće je ne zapitati se.

Sve je to istorija, ne ona slavna optočena zastavama, marševima, bitkama i odlikovanjima.

To je istorija malog, običnog čoveka.

Onog koji ume da objasni da je tavanica bila niska u jedinoj prostoriji koja se grejala, baš da bi se lakše zagrejala. Onog ko i zimi tera svoj bicikl i spreman je da stane, te ispriča ono što zna.

Ono što su njemu njegovi pričali.

Iako istorije ne nedostaje ovde, čak i iz praistorije gledano, istorija koju taj obični nasmejani čovek pripoveda ima snagu ponekad veću od činjenice da je puno pre njega i nas baš ovde sagrađeno predkeltsko utvrđenje, te da je baš možda pod našim nogama na mestu gde slušamo priču čoveka koji gura polako svoj bicikl, možda proticala Tisa, mutnija i divljija nego ikada...

Istorija poprima nešto drugačiji oblik u Mošorinu.

Mestu van svih puteva. Mestu u koje se ne svraća već samo dolazi.

Lokalni Dom zdravlja danas se odomaćio u najinteresantnijem zdanju u Mošorinu, među zidovima...ili pak zidinama, zavisno od toga kako vidimo ukrasne puškarnice po gornjim obodima jednospratne lepotice, Vile Prote Vlaškalića.

Zadužbinar njegovog kova ostavio je i novu crkvu na bregu kao zaostavštinu svojim sugrađanima, ali i pokoljenjima njihovim.

Prelepa građevina, održavana i nadasve svrsishodna.

Impozantno i za daleko veća mesta...

Nije dvorac kakve očekujemo u Vojvodini, ali teško je objasniti zbog čega nije.

Zapravo ima sve elemente.

Poći sa nekim ko želi videti dvorac i pokazati mu Vilu Vlaškalića...ne znam...možda bi upravo dalo odgovor zašto nije dvorac iako prilično podseća.

Skromno mesto u kome je sagrađen možda tako i čuva sve svoje kuće.

Sve svoje brojeve, sve one godine na njima ispisane...

Skromno i možda ljubomorno, samo za sebe.