Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Maldegem, ili priča o tome kako je belgijski grad stigao u Banat

 Nekome će možda zazvučati i paradoksalno.

Ne sporim.

Ova građevina je na neki način prepuna paradoksa.

Tako je i započela priča o njoj, a tako se i završila, ako posmatramo vreme završetka kroz ovu moju minijaturu u reči i slici. Priča bi mogla početi i na samom početku dvadesetog veka kada su započeti radovi koji će posle šest godina ulepšati i jasno definisati Novi Kneževac kao buduće mesto dvoraca.

O najvećem dvorcu na ovom mestu smo već pričali, pogledali ga, ali ma kako impozantan bio, Dvorac Schulpe je tek jedan od nekoliko u istom parku. Na obali Tise, u nekada Turskoj Kanjiži. Kako su se Kanjiže razdvajale, mogli smo već videti u priči o Kanjiži, no danas se vraćamo u park dvoraca ponovo.

Ovaj put ćemo krenuti iz daleke Flandrije, odakle će porodica Maldegem prevaliti put od Belgije do Banata u potrazi za nekim novim horizontima. Nekome su horizonti definisani i vlastitom ženidbom devojke iz ugledne porodice, kako će se kasnije i ispostaviti i u slučaju ovog zanimljivog zdanja. Doći, oženiti se i ne ostati u tom kraju.

Pa ipak, upravo od tada, pokazaće istorija, žene preuzimaju stvar u svoje ruke. Grof Artur Maldegem je ime koje će nositi dve generacije, stariji sa kojim banatski deo priče i počinje ženidbom, te jedinac sa sufiksom mlađeg Artura. Upravo mlađi Artur ostaviće vlastitom smrću čak četvoro dece, udovicu Vilmu i svoje roditelje sa velikim posedima u ovom delu Banata.

Majka, posle smrti svog jedinca, odlučuje da napravi dvorac upravo na mestu na kome i danas nalazi, u prelepom parku na obali Tise. Jedna jaka žena koja je započela tu gradnju, neće joj kraja doživeti, ali će druga snažna žena, njena snaja, dovršiti šestogodišnji posao. Tako je na kraju, vođen upravo ženskom rukom, osvanuo prelep prizemni dvorac, više u stilu letnjikovca sa izuzetno skladnim arhitektonskim celinama sjajno uklopljenim u građevinu pored koje ne možemo proći, a ne zastati.

Ipak, porodica Talijan koja je obeležila zauvek ovaj kraj ponajpre brojnim građevinama, pomogla je i oko završetka gradnje i ovog dvorca. Konačno, pomagali su i odrastanje dece koji će jednom nositi plemićke titule baš u tom dvorcu, preuzevši starateljstvo nad dvoje od njih. Ovakav odnos doneo je i brak jednom od dvoje dece koje je ostalo ovde, a drugo dete, grof Karlo, vratio se posle školovanja na imanje bez nekih značajnijih obeležja jednog plemića i vlastelina, nastojavši da se uklopi u život oko sebe sa prostim narodom. Arogancija i potreba za distanciranjem izostali su i pored plemićkog porekla i titule, ali i najviših obrazovnih diploma. Naprosto, nije ga zanimalo to.

Paradoksi kojima je uopšte izgrađen dvorac ženskom upornošću, vođenom idejom očuvanja prezimena stečenog udajom, nastaviće se dalje kroz jedinog, ali i najtragičnijeg, a poslednjeg vlasnika iz porodice Maldegem. Grof Karlo je platio ceh svoje dobrote, te najviše želje da bude prijatelj i mecena prostim ljudima koji to nisu zaslužili. 

Iako mu je imanje smanjeno posle Prvog svetskog rata, tek Drugi svetski rat donosi najveći paradoks.

Skrivajući i štiteći brojne meštane tokom rata od fašista, Karlo nije ni slutio da će ponajpre baš isti ti potkraj rata poneti parolama o novom poretku i nadolazećoj ideologiji izjednačavanja svim pukom otimačinom i nasiljem, spaljivati knjige na lomači pored dvorca, razvlačiti njegov nameštaj i slike, a njega samog uvrstiti na spiskove za streljanja.

Srećom, beše i onih drugih koji su ga spasli gole smrti, ali budućeg života nadničara, ložača i koječega drugog, nisu mogli. 

Kažu, svašta je radio samo za obrok.

Konačno, napustio je sve i otišao u Nemačku, samo se još jednom vrativši pred smrt, da posedi u parku koji mu je toliko značio.

Dvorac je potom postao bolnica neko vreme, a zatim i administrativna zgrada sve do najnovijeg paradoksa po kome je postao biblioteka, kao uzinat onima koji su pored njega spaljivali knjige na lomači. Da li je funkcija bolnice mogla biti satisfakcija čoveku koji je ispao toliko human, a tako teško kažnjen zbog toga, možemo samo nagađati. Ukoliko jeste doživeo to kao satisfakciju, bio bi to jedini bitan momenat u priči o dvorcu koji ne bi mogao biti paradoks.

A opet, i ako nije, možda mi koji priču slušamo sa ove vremenske distance, možemo tako da vidimo stvari. Kako god da se gleda, dvorac je tu, prelep, posebno kada se noću osvetli.