Ima jedno mesto u Banatu.
Mesto gde Begej postaje Tisa...
Naravno, ta mesta se uvek zovu ušća, sem kada nemamo nešto značajnije od samog ušća.
Kao u slučaju Belog Blata.
Reklo bi se, obično selo, tek nešto više od hiljadu ljudi, ali i sa brojnim nacijama. I svaka nacija je neki procenat. Kad bi se našle neke tri porodice od neke nacije koja ovde nije zastupljena, te se nastanile u Belom Blatu, odmah bi i njihovoj naciji pripao procenat. Mada, teško je naći neku naciju koje ovde nema.... Mađara, Srba, Slovaka, Bugara...a sve je počelo sa Nemcima...
I svi pričaju jednim jezikom.
Da, tim beloblatskim jezikom. Tako kažu sami meštani. Izmešali su sve što znaju u jedan jezik i brzo ga nauče, uglavnom na pijaci, ali i kraj crkve, ispred dućana ili apoteke, započnu na jednom, nastave na drugom jeziku, začine sledeće pitanje trećim jezikom, a odgovor obavezno sadrži reči iz onog četvrtog.
I, svi se razumeju.
Za meštane Belog Blata, jezik je poput paprikaša po kome su poznati. Dodaju sve što imaju, pa to sa malo ljubavi dinstaju i kuvaju sve dok paprikaš sam ne počne da priča - bar pet jezika!
Nemaju plažu, nemaju kupalište, a toliko vode ih okružuje...jer, tu negde je Begej pri kraju svog puta, tu je negde i Tisa koja ga dalje nosi od Titela samo pod svojim imenom ka Dunavu.
I jezero Joca, kao deo spleta ribnjaka i jezera, ali plaže nigde.
I, kanda nikom ništa ne fali. Blizu je i Carska bara, a nedaleko odatle je i Zrenjanin, pa ako baš šta i zafali, skokne se do tamo, iako deluje da meštani ovde imaju sve što im zatreba.
Imaju svoju pijacu, svoje crkve, svoju školu.
Imaju i svoja sveta mesta na kojima se čuva i tiho krčka da bude što dugotrajnija i kvalitetnija multikulturalnost koja ih krasi i koja je i stvorila beloblatski jezik.
Prepoznata i van naših državnih granica, podržana državnim inostranim projektima, upravo je multikulturalnost iznedrila neke od atrakcija koje možemo videti u ovom malom mestu, najpoznatijem po trsci zapravo. Podsetnik na vremena prošla, za vremena buduća...kako kaže naziv na ovoj atrakciji gde jedan do drugoga pletu mrežu ribarsku, češljaju trsku i rade svakodevne poslove, personifikovani kroz likove u drvetu izrezbarene, svi beloblaćani od osnivanja davne 1866. godine do danas.
Dakako, nije to jedina atrakcija koje ovo banatsko selo može da ponudi, i etno kuća je tu.
Vodič kroz istoriju koja nije mnogo dirala ovo mesto, ali jeste njegove meštane.
Jer, kada iz siromašnog sela, bogato uglavnom trskom iz ritova u okruženju, mobilizacija i rat odnesu nešto manje od pedesetak momaka, a oni za sobom ostave nešto više od stotinu siročića, to svakako nije lepa stranica u razvoju jednog mesta. A, da je to bio samo jedan rat, ni po' jada, kako kaže narod.
Ratova, vojski i udovica povazdan je na ovim prostorima bilo.
Danas je priča sasvim drugačija. Živopisne kotarke od kojih se deo, istina, i raspada od zapuštenosti, te kuće nabijače koje više ne vredi ni popravljati, deo su one slike koja nije lepa, ali koju savršeno danas popravlja slika u kojoj se uz moderniju seosku školu, nalazi i kompleks etno kuće sa učionicom na otvorenom, te na svakom koraku maltene podsećanje da je kraj poznat po trsci koja se u potpunosti izvozi. Selo je nastalo od jednog velikog sela na ovom području, administrativnom odlukom austrougarskih vlasti, kojom je pored Belog Blata, na području nekadašnjeg vlastelinstva Lujza, nazvanog po ćerki toga veleposednika Lazara Lukača, osnovano još nekolika sela, te danas znamo da je pod nazivom Belo Blato, ovo mesto započelo svoj život davne 1866. godine.
I, sada je vreme da malo slika preuzme primat od reči, te da zakoračimo malo kroz ovo banatsko selo trske, vlastitog jezika, kobasica od tolstolobika, te još nekih atrakcija koje zaslužuju i svoju posebnu stranicu.
Нема коментара:
Постави коментар