Upravo tako.
Gradićem usred Mačve, dominiraju murali.
Sve lepši od lepšeg, ma šta da mu je tema.
Na sve strane poneki zid ukrašen, i to sa ukusom. Dakle, ne one nemaštovite poruke, skraćenice ili kakav drugi način naruživanja zidova kakve, nažalost, prečesto imamo priliku da vidimo, već jedan daleko softiciraniji likovni izraz koji samom gradiću dodaje jednu pomalo nesvakidašnju dimenziju.
Kod nekoga, eto, ostavlja i prvi, odnosno najsnažniji utisak.
Moguće da je ta umetnost ukrašavanja javnih zidova ipak za nas, namernike, prolaznike ili posetioce čudna...ili neobična...ali jednako tako, moguće je da za Bogatince to i nije tako čudno. Njima je slikarstvo veoma blisko.
A, ko su sad ti Bogatinci?
Bogatinci nisu isto što i bogatuni ili bogataši, bar ne onako kako mi poimamo ljude koji su bogati novcem, ali kada pogledamo Mačvu jednim drugim, podugačkim i nadasve širokim pogledom, shvatićemo da su svi Bogatinci zapravo bogataši zaista.
Jer, stanovnici Bogatića, upravo ti Bogatinci, žive u jednom stvarno bogatom okruženju, što ih čini bogatašima u punom smislu reči. Bogatstvo rodnih i plodnih ravnica južno od reke Save, zaokružuje i jedan značajan slikarski korpus ponikao upravo ovde, na čelu sa Milićem od Mačve, dok je značajan doprinos književnosti pružio i poduži niz pisaca i pesnika koji počinje sa Jankom Veselinovićem.
Svi oni zapravo čine to bogatstvo kojim Mačvani mogu da se podiče, to bogatstvo zbog koga se Bogatinci mogu svakako smatrati i bogatašima...
Najsnajnija nit utkana u to bogatstvo je činjenica da su svi oni, pisali ili slikali, uvek to radili sa posebnim razumevanjem za narodnu reč ili sliku, te je svojim ličnim umećem pretvarali u nešto posebno. Njihovom magijom je narodna misao zapravo našla svoje večito mesto u umetnosti i književnosti.
Bogatić svoje administrativne probleme i tekuće zadatke uglavnom rešava u namenski građenoj administrativnoj zgradi u kojoj je danas i sama Opština. Zgrada je svojevrstan arhitektonski biser, moćno zdanje namenski građeno između dva svetska rata. Paralelno sa ovom, građena je i administrativna zgrada, danas sedište gradske uprave u Zaječaru.
Nakon vekova, ali i milenijuma naseljavanja ovih prostora, valjda je došao red da i administracija dobije svoju zgradu.
Itekakvu zgradu. Njome će se podičiti odmah meštani kada ih upitate šta treba da vidite u Bogatiću.
I crkvom, dakako.
I, okolinom...fantastičnom zapravo.
Kome je do hedonizma u termalnim bazenima, a kome je želja da obiđe neki od etno parkova u okolini, simpatične crkve, spomen kompleks ili jedinstvenu Radovan kulu...svega ima ovde.
I svega je bilo. Oduvek.
Čak i Zmajeva.
Stojan Čupić. Zmaj od Noćaja. Jedan od znamenitih Bogatinaca...
Pa ipak, istorija nije baš milovala Bogatić uvek. Plodna Mačva natapana je i krvlju puno puta, a najstravičniji zločini počinjeni su upravo ovde, tokom okupacije u Prvom svetskom ratu. U sledećem ratu, u prvoj ratnoj godini nekoliko je puta oslobađan i okupiran, što je opet imalo za posledicu nove zločine zarad osvete i kazne.
Konačno, vreme smrti smenjuje i vreme života, ono vreme kada čovek ubire darove prirode i plodove svog teškog poljoprivredničkog rada, možda ustaje ponekad i umoran ujutru, ali svakako zadovoljan onim što vidi kada izađe na prag svojih vrata.
Vreme kada čovek zna zašto voli svoj Bogatić i svoju Mačvu.
Vreme kada tu ljubav pretače u sliku, stih ili priču, vreme kada tu svoju ljubav otpeva i otrgne poneku prvu nagradu na festivalu, poput značajne kantautorke Aleksandre Radović...
Na manje od dvadesetpet kilometara od Šapca, i na manje od sto kilometara od Beograda, žive svojim pomalo usporenim ritmom pravi bogatuni, koji se zapravo zovu Bogatinci.
Njih nešto više od sedam hiljada bogatih...Mačvom bogatih...Bogatićem bogatih!
Нема коментара:
Постави коментар