Objektivom po Srbiji - Etno park Tulba, Požarevac, mir na mestu na kome se prizvao istorijski mir

Rekoše jednom, neka bude mir. I, bi mir.

I mirenja i mirova je bilo i pre, a i kasnije, ali na jednom mestu se desio samo jedan istorijski mir, a taj mir je proslavio Požarevac jer je upravo na brdu zvanom Tulba, nekoliko političara i vojskovođa sa obe zaraćene strane potpisalo početkom osamnaestog veka mir koji i danas istorija pamti kao Požarevački mir.

Zanimljivo je da je ovaj mir usledio nakon izuzetnih vojničkih uspeha austrijske vojske protiv turskih trupa, koje su se desile dosta severno od Požarevca, ali to nije jedina zanimljivost.

Naime, sjajne pobede u ime Habsuburške monarhije doneo je najveći vojskovođa svoga vremena, vojvoda Eugen Savojski. Ovaj vojskovođa je bio izuzetno privržen Austriji, i umesto potomstva koje nije imao, ostavio je velelepni dvorac u Beču iza sebe, ali to je tim interesantnije jer Eugen Savojski je zapravo bio po rođenju Italijan, a po vaspitanju i odgajanju Francuz, no sebe je pronašao tek u uniformi austrijskog oficira.

I zanimljivo je da nije on bio jedan od potpisnika ovog mira, mada je njegovim blistavim pobedama kod Petrovaradina, a potom i Temišvara, te napokon i Beograda, turska vojna vrhuška bila primorana da sklopi ovakav mir sa značajnim teritorijalnim ustupcima.

Stoga je i ovo brdo od momenta kada je postalo istorijsko, već bilo ispunjeno zanimljivostima naizgled teško objašnjivim, a danas predstavlja jedan ozbiljan skup zanimljivosti koji vredi posetiti svakako.

Za ono vreme nije bilo neobično da Austrija i Turska ponovo zarate i da svaki novi mir bude naprosto poništen nekim novim ratom, te među te teško objašnjive zanimljivosti sigurno ne možemo svrstati i činjenicu da je svega neke dve decenije mir bio na snazi, a potom je Turska u sledećem ratu praktično povratila najveći deo teritorija izgubljenih za zelenim stolom na brdu Tulba.

Istina, teško je sa sigurnošću zaključiti i gde se tačno odigrala ceremonija potpisivanja ovog mira, ali rekonstruisana scena pod šatorom sada je izložena ovde, na brdu na koje se već smestio jedan sjajan etno park, pa nije pogrešno pretpostaviti da je baš ovde i došlo do samog potpisivanja. Ambijent etno parka upotpunjuje scenografiju kakva je u nekom obliku najverovatnije i bila prisutna sa početka osamnaestog veka.

Položaj brda koji pruža lep pogled na grad, jednako zanimljivo tada, kao što je to lepo i danas. Nekada je položaj na brdu bio poželjan iz vojničkih razloga, posebno kada se osećalo nepoverenje među pregovaračima, i sve navodi na pomisao da danas upravo možemo osetiti atmosferu kakva je vladala u ono doba kada se potpisivalo jedno prekidanje ratovanja i doba smrti.

Pre petnaest godina upravo u ovom parku postavljen je šator sa scenografijom i figurama za stolom i oko njega, i time je verovatno zaokružena na najbolji način davnašnja ideja ovog etno parka.

Bunar, štala, koš, bina...praktično nas polako vode ka najnovijoj zvezdi ovog etno parka, ka već pomenutom šatoru, odnosno njegovoj replici, u kome je postavljena scena sa potpisivanja čuvenog Požarevačkog mira.

Kretanje po parku je omogućeno stazama od lomljenog kamena ili kaldrme, a na oba ulaza nalaze se i kapije, ispred kojih su uređeni parkinzi za posetioce.

Sve u svemu, jedan od najuspešnijih prikaza nekadašnjeg ambijenta, ali i događaja, iskombinovan sa savremenim standardima neophodnih za današnje turističke ali i edukativne zahteve, nalazi se upravo ovde, na brdu Tulba, čiji naziv i nosi.

A sve što nisam napisao, najverovatnije bi se moglo naći na fotografijama koje slede...

A, kada kažem da je davnašnja ideja etno parka Tulba, ne mislim pritom na početak sedamdesetih kada je između više etno parkova u tadašnjoj državi, otvoren i ovaj.

Ne mislim ni na početak osamdesetih kada je konačno postavljena i zadnja dvodelna kuća preseljena u ovaj svojevrsni muzej na otvorenom.

Mislim zapravo na početak šezdesetih kada je datiran prvi projekat koji je nepunu deceniju kasnije i otvorio vrata posetiocima.

Da, upravo toliko je stara ideja pretočena u projekat, a koliko je pre toga stajala u nekim vizionarskim glavama, teško je znati.

No, ono što je već sigurno, to je da je od više etno parkova otvorenih u periodu kada i Tulba, zapravo samo ovaj zaživeo i danas živi svoju izvornu ideju, oplemenjenu mnogim detaljima.

Ideja da se kreira ambijentalni prostor koji bi prikazao život u Braničevu tokom prethodnih vekova, zahtevala je da se taj prostor opremi na više nivoa, sa akcentom na kuće iz ravničarskih krajeva, ali i brojnim detaljima iz svakodnevnog života u tim kućama.

Ideja je ostala kao takva, ali je nadograđena u smislu da su danas kuće koje su opisane kao dvodelna i četvorodelna, kao i ostalih šest objekata, napravljeni od talpe, ali je glavnoj kući dodat i administrativni i kreativni prostor za više namena, a ne narušavajući prvobitnu ideju muzejske postavke.

Talpa je rezultat načina obrade drveta, delom na strugu, a delom i ručnom obradom, koji je u osnovi daska, ali dosta deblja od dasaka kakve se danas koriste u gradnji. Talpa može biti čak i delimično sa korom sa jedne strane, zavisno od zahteva naručioca, a u ovom etno parku joj je osnovni zadatak očuvanje autentičnosti.

Park je ukrašen i raznim alatima za poljoprivredu, a pažnju posebno privlače šasija zaprežnih kola i monoksil, odnosno čamac izrađen tesanjem i sličnim ručnim tehnikama, i kakav se najčešće koristio na okolnim rekama.