Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Пратиоци

недеља, 12. април 2020.

Objektivom po Srbiji - Kanjiža, nit' nova, nit' stara, samo Kanjiža, lepotica šćućurena na obali Tise

Od Stare Kanjiže, pa malko naniže, gde Tisa uspori...
Stihovi najvećeg aktuelnog pesnika nateraju čoveka da se zapita.
Ne o samoj pesmi...mada je najteža za moju malenkost ikada proistekla iz njegovog pera...
Ne, već o tome...Stara Kanjiža.
Ta gde je onda ta Mlada...ili Nova Kanjiža?
I...gde ja Stara, na kraju krajeva...
No, čuvar tradicije i izraza, a posebno istorije naše najveće ravnice samo je podsetio da je nekada postojala Stara Kanjiža.
Baš kao i Nova Kanjiža.
Svaka od njih zaposela je po jednu obalu Tise.
Nije neuobičajeno.
Ne.
Bečeji, u srednjem Banatu, tako su se rasporedili takođe.
Svaki svojom lepotom predstavlja onaj pravi...
...a zapravo je Tisa načinila dva prava Bečeja.
Naravno, danas nema više Nove Kanjiže.
Samim tim ni stare.
Osim u nekim pesmama, da...
Nova Kanjiža postala je Novi Kneževac.
Stara Kanjiža ostala je samo Kanjiža.
Jedno je zagospodarilo paprikom, ljutom, tucanom, nadaleko čuvenom.
Drugo keramikom...i crepom.
Obema gospodari Tisa.
I na svojim obalama miluje svakoj po park.
Onoj nekada novoj...park je zaposelo nekoliko Dvoraca.
Ovoj, nekada staroj...park je nadaleko čuveno lečilište sa termalnom lekovitom vodom.
Obema je jedna od najlepših stvari šetnja po keju.
Stara Kanjiža ima i svoj mađarski naziv koja upravo naglašava da je reč o Mađarskoj Kanjiži...što ovde nikome ne smeta.
Naprotiv, živi se sasvim lepo, neopterećeno.
U mestu gde su ljudi, ljudi. Baš to.
U mestu gde je još početkom prošlog veka otkrivena lekovita voda.
I od tada više nije služila kao bunar za pojenje stoke.
Ne, odmah je čak komercijalizovana.
Kao kupalište.
Potom i kroz nekoliko pojavnih oblika, i kao banjsko lečilište.
Danas je središte istoimene opštine koja, kažu, gubi populaciju jer mladi odlaze da se školuju upravo u Mađarskoj...naravno, tamo steknu i ključne kontakte zbog kojih se većinom više ne vraćaju.
Stariji odu za poslom...opet najčešće upravo u Mađarsku.
No, kada se prošeta po Kanjiži, nekako ostane utisak da se ipak moraju vratiti jednog dana.
I ne samo oni rođeni ovde.
Ne.
Svi koji su se prošetali ovim gradićem...


Toliko lepe arhitekture.
Mirne ulice, bez obzira koliko saobraćaja udomljuju.
Toliko razloga za vratiti se kad jednom prođeš tim ulicama.
...ako umeš da ih doživiš na pravi način, naravno.
Da otćutiš sa uživanjem mir koji osetiš dok hodaš.
Da punim plućima udahneš sjajni kej pored Tise.
Da se nauživaš u žagoru mahom mađarskog pozdravljanja i trgovanja na pijaci.
Samo ako umeš.
A znaćeš da li umeš već kod prvih koraka po Kanjiži.
Danas jedinoj..





Nekako ispada da je novo u Staroj kanjiži da više nije Stara.
Čudan splet reči...













































I naravno - Kej.
...parafrazirajući plodnog, ali manje kvalitetnog živog pesnika..















Нема коментара:

Постави коментар