Dvorac je najčešće preterana reč za arhitektonska dela na prostorima Srbije i jasno je da je većina domaćih dvoraca zapravo pre letnjikovac, vila ili luksuznija forma vlastelinskog doma.
Šta onda dvorac čini dvorcem, pitao sam se u nekoliko navrata.
Istorija svakako. Stil arhitekture je takođe prisutan kao element.
Značajan broj tih dvoraca se nalazi i u parkovima koji dodaju bitan ton u priči.
Pa ipak, stručniji od mene su definisali neke elemente na osnovu kojih mnoge od domaćih dvoraca smatramo takvima upravo zbog njih.
Krov na četiri vode, kažu.
Skupa gradnja. Impozantnija od ostalih tipova krovova već sama po sebi.
Krov nastavlja da diktira klasifikaciju zgrade i svojim kulama, odnosno badžama koje se završavaju ukrasnim šiljcima čime zaista dobijamo karakterističan izgled jednog dvorca.
Dodamo li tome masivnu zgradu, prizemnu ili spratnu, te park koji ga okružuje, dobijamo savršeno jasnu sliku jednog dvorca.
I, otprilike nam sada ostaje istorija.
U suštini, u ovom brzom krokiranju jednog domaćeg dvorca, izradili smo sliku dvorca Divan u samom centru Padeja.
Centar u Vojvodini znači nasuprot ili pored crkve.
Centar u Vojvodini znači i središte kulturnog života, blizina lokalnog okupljališta i slično.
U Padeju centar znači i Mesnu zajednicu.
I konačno znamo gde je i kako izgleda dvorac Divan.
Ostaje nam samo još istorija.
Mesto posle kolonizacije beše podeljeno na srpski i mađarski deo, koji su se sretali upravo na mestu gde je izvesni lokalni posednik Konstantin Divan podigao sebi raskošnu kuću.
Vilu zapravo.
Tek, na samom početku devetnaestog veka, požar proguta tu vilu, a njegov brat Georg, kažu poslednji padejski spahija, odluči da na tom mestu neće ostati zgarište kao spomen na postignuća svog brata, već na ovom mestu sagradi dvorac.
Sa jedne strane, impozantna građevina je simbolizovala i mesto susreta a ne samo razdvajanja dva mesta, dok je sa druge strane postojalo i nešto zbog čega su je meštani i mrzeli.
Naime, istoričari tog doba beleže da se kuća u prolasku morala pozdravljati skidanjem šešira.
Kazna za nepoštovanje ove lokalne obaveze behu batine od strane služinčadi iz samog dvorca.
Iz pisanih hronika onog vremena vidi se da je ovo zaista poštovano, a možemo misliti koliko je to moralo teško padati stanovništvu Padeja koje su u šali znali zvati i Hrišćanima, i koji su za svoje mesto docnije govorili da je centar sveta. Stanovništvu ponosno na svoje mesto.
Jer, svojevremeno, prema tim starim hronikama, dođe Vladika da osvešta tek sagrađenu crkvu nasuprot dvorca, i okupi se čitavo mesto. Vladika pod utiskom takvog odziva, obrati im se sa Dragi moji Hrišćani, na šta mu glas iz gomile uzvrati kako oni nisu Hrišćani, već Padejci.
Ponosni Padejci...
A dvorac sve to dostojanstveno prati, nemo pamti i samo diskretno zasija povremeno kada namernika u centru samom pozdravi svojom impozantnom pojavom.
Šta onda dvorac čini dvorcem, pitao sam se u nekoliko navrata.
Istorija svakako. Stil arhitekture je takođe prisutan kao element.
Značajan broj tih dvoraca se nalazi i u parkovima koji dodaju bitan ton u priči.
Pa ipak, stručniji od mene su definisali neke elemente na osnovu kojih mnoge od domaćih dvoraca smatramo takvima upravo zbog njih.
Krov na četiri vode, kažu.
Skupa gradnja. Impozantnija od ostalih tipova krovova već sama po sebi.
Krov nastavlja da diktira klasifikaciju zgrade i svojim kulama, odnosno badžama koje se završavaju ukrasnim šiljcima čime zaista dobijamo karakterističan izgled jednog dvorca.
Dodamo li tome masivnu zgradu, prizemnu ili spratnu, te park koji ga okružuje, dobijamo savršeno jasnu sliku jednog dvorca.
I, otprilike nam sada ostaje istorija.
U suštini, u ovom brzom krokiranju jednog domaćeg dvorca, izradili smo sliku dvorca Divan u samom centru Padeja.
Centar u Vojvodini znači nasuprot ili pored crkve.
Centar u Vojvodini znači i središte kulturnog života, blizina lokalnog okupljališta i slično.
U Padeju centar znači i Mesnu zajednicu.
I konačno znamo gde je i kako izgleda dvorac Divan.
Ostaje nam samo još istorija.
Mesto posle kolonizacije beše podeljeno na srpski i mađarski deo, koji su se sretali upravo na mestu gde je izvesni lokalni posednik Konstantin Divan podigao sebi raskošnu kuću.
Vilu zapravo.
Tek, na samom početku devetnaestog veka, požar proguta tu vilu, a njegov brat Georg, kažu poslednji padejski spahija, odluči da na tom mestu neće ostati zgarište kao spomen na postignuća svog brata, već na ovom mestu sagradi dvorac.
Sa jedne strane, impozantna građevina je simbolizovala i mesto susreta a ne samo razdvajanja dva mesta, dok je sa druge strane postojalo i nešto zbog čega su je meštani i mrzeli.
Naime, istoričari tog doba beleže da se kuća u prolasku morala pozdravljati skidanjem šešira.
Kazna za nepoštovanje ove lokalne obaveze behu batine od strane služinčadi iz samog dvorca.
Iz pisanih hronika onog vremena vidi se da je ovo zaista poštovano, a možemo misliti koliko je to moralo teško padati stanovništvu Padeja koje su u šali znali zvati i Hrišćanima, i koji su za svoje mesto docnije govorili da je centar sveta. Stanovništvu ponosno na svoje mesto.
Jer, svojevremeno, prema tim starim hronikama, dođe Vladika da osvešta tek sagrađenu crkvu nasuprot dvorca, i okupi se čitavo mesto. Vladika pod utiskom takvog odziva, obrati im se sa Dragi moji Hrišćani, na šta mu glas iz gomile uzvrati kako oni nisu Hrišćani, već Padejci.
Ponosni Padejci...
A dvorac sve to dostojanstveno prati, nemo pamti i samo diskretno zasija povremeno kada namernika u centru samom pozdravi svojom impozantnom pojavom.
Нема коментара:
Постави коментар