Pustara.
Kažu istorijski izvori da je područje Čoke bila nekoć pustara.
I od pustare, kažu isti izvori, prvo se uzgajao duvan...
Pa potom i vino...
I sve je to na svoj način dovelo do gradnje jednog lepog spratnog dvorca.
U samom središtu Čoke.
Na glavnom putu.
U samoj glavnoj krivini....ili raskrsnici.
Prvobitni vlasnici imanja, a to je zapravo celo područje, behu Marcibanji.
Porodica rešena da ovde ostane.
I opstane...što će se pokazati kao teži deo odluke.
Pretpostavlja se da je neko od naslednika prvobitnih vlasnika iz te porodice započeo gradnju Dvorca, ali nije dovršio zgradu usled finansijskih poteškoća oličenih kroz nekoliko uzastopnih loših godina.
Tek, finansijski krah jednih, beše polazna tačka za druge, a time je i Dvorac dobio i svoj konačan izgled.
Ime...e, za ime je morao da sačeka naredne vlasnike.
Oca i sina Lederere.
Pripisuje im se veliki ekonomski genij, posebno kao tandemu.
Vino proslavlja područje koje od pustare postaje ekonomska celina.
Jevreji po rođenju, iz razloga koje možemo samo nagađati na osnovu budućih dešavanja, preuzimaju katoličku veru, no i ta promena ih ne amnestira od udara nacističke okupatorske armije, te im sledi bežanje iz svega što su stvorili.
Rat su prošli, Nemci im se nisu dočepali glava, ali imanje...to je već druga priča.
poznatom strategijom državne otimačine, Dvorac preuzima država, odmah posle rata.
Žalbe ničemu ne vrede.
Vlasnici svijaju novo gnezdo daleko na jugu Afrike, a mlada komunistička vlast smatrala je da je bolja namena da neko vreme ovde budu smešteni bolnica i sirotište.
Možda...
Pa ipak, pravo je pravo i oteto je.
Poput parka oko dvorca koji postaje gradski park.
Prelep.
Ironija sudbine je u tome da je taj park i bio predviđen za decu.
Decu Ledererovih, dakako, ali oni su pohađajući školu u Čoki, pozivali u taj park i svoje drugare na igru.
No, kako god bilo, kasnije je useljena privreda u dvorac i ona bi danas morala biti odgovorna za stanje u kome se nalazi.
Stanje je pristojno, da, ali neodržavanje se vidi na svakom koraku.
Pa ipak, Dvorac Lederer je jedan od značajnijih dvoraca kod nas.
Lepo je iskustvo odvojiti sat vremena da ga se vidi, prošeta parkom, a potom...ako još i vreme posluži, kud ode jedan sat, proći će i drugi...
Kažu istorijski izvori da je područje Čoke bila nekoć pustara.
I od pustare, kažu isti izvori, prvo se uzgajao duvan...
Pa potom i vino...
I sve je to na svoj način dovelo do gradnje jednog lepog spratnog dvorca.
U samom središtu Čoke.
Na glavnom putu.
U samoj glavnoj krivini....ili raskrsnici.
Prvobitni vlasnici imanja, a to je zapravo celo područje, behu Marcibanji.
Porodica rešena da ovde ostane.
I opstane...što će se pokazati kao teži deo odluke.
Pretpostavlja se da je neko od naslednika prvobitnih vlasnika iz te porodice započeo gradnju Dvorca, ali nije dovršio zgradu usled finansijskih poteškoća oličenih kroz nekoliko uzastopnih loših godina.
Tek, finansijski krah jednih, beše polazna tačka za druge, a time je i Dvorac dobio i svoj konačan izgled.
Ime...e, za ime je morao da sačeka naredne vlasnike.
Oca i sina Lederere.
Pripisuje im se veliki ekonomski genij, posebno kao tandemu.
Vino proslavlja područje koje od pustare postaje ekonomska celina.
Jevreji po rođenju, iz razloga koje možemo samo nagađati na osnovu budućih dešavanja, preuzimaju katoličku veru, no i ta promena ih ne amnestira od udara nacističke okupatorske armije, te im sledi bežanje iz svega što su stvorili.
Rat su prošli, Nemci im se nisu dočepali glava, ali imanje...to je već druga priča.
poznatom strategijom državne otimačine, Dvorac preuzima država, odmah posle rata.
Žalbe ničemu ne vrede.
Vlasnici svijaju novo gnezdo daleko na jugu Afrike, a mlada komunistička vlast smatrala je da je bolja namena da neko vreme ovde budu smešteni bolnica i sirotište.
Možda...
Pa ipak, pravo je pravo i oteto je.
Poput parka oko dvorca koji postaje gradski park.
Prelep.
Ironija sudbine je u tome da je taj park i bio predviđen za decu.
Decu Ledererovih, dakako, ali oni su pohađajući školu u Čoki, pozivali u taj park i svoje drugare na igru.
No, kako god bilo, kasnije je useljena privreda u dvorac i ona bi danas morala biti odgovorna za stanje u kome se nalazi.
Stanje je pristojno, da, ali neodržavanje se vidi na svakom koraku.
Pa ipak, Dvorac Lederer je jedan od značajnijih dvoraca kod nas.
Lepo je iskustvo odvojiti sat vremena da ga se vidi, prošeta parkom, a potom...ako još i vreme posluži, kud ode jedan sat, proći će i drugi...
Нема коментара:
Постави коментар