Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

четвртак, 27. фебруар 2020.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Lederer, ili...dvorac Marcibanji, jedan od najlepših spomenika na Vinskom putu Banata

Pustara.
Kažu istorijski izvori da je područje Čoke bila nekoć pustara.
I od pustare, kažu isti izvori, prvo se uzgajao duvan...
Pa potom i vino...
I sve je to na svoj način dovelo do gradnje jednog lepog spratnog dvorca.
U samom središtu Čoke.
Na glavnom putu.
U samoj glavnoj krivini....ili raskrsnici.
Prvobitni vlasnici imanja, a to je zapravo celo područje, behu Marcibanji.
Porodica rešena da ovde ostane.
I opstane...što će se pokazati kao teži deo odluke.
Pretpostavlja se da je neko od naslednika prvobitnih vlasnika iz te porodice započeo gradnju Dvorca, ali nije dovršio zgradu usled finansijskih poteškoća oličenih kroz nekoliko uzastopnih loših godina.
Tek, finansijski krah jednih, beše polazna tačka za druge, a time je i Dvorac dobio i svoj konačan izgled.
Ime...e, za ime je morao da sačeka naredne vlasnike.
Oca i sina Lederere.
Pripisuje im se veliki ekonomski genij, posebno kao tandemu.
Vino proslavlja područje koje od pustare postaje ekonomska celina.
Jevreji po rođenju, iz razloga koje možemo samo nagađati na osnovu budućih dešavanja, preuzimaju katoličku veru, no i ta promena ih ne amnestira od udara nacističke okupatorske armije, te im sledi bežanje iz svega što su stvorili.
Rat su prošli, Nemci im se nisu dočepali glava, ali imanje...to je već druga priča.
poznatom strategijom državne otimačine, Dvorac preuzima država, domah posle rata.
Žalbe ničemu ne vrede.
Vlasnici svijaju novo gnezdo daleko na jugu Afrike, a mlada komunistička vlast smatrala je da je bolja namena da neko vreme ovde budu smešteni bolnica i sirotište.
Možda...
Pa ipak, pravo je pravo i oteto je.


Poput parka oko dvorca koji postaje gradski park.
Prelep.
Ironija sudbine je u tome da je taj park i bio predviđen za decu.
Decu Ledererovih, dakako, ali oni su pohađajući školu u Čoki, pozivali u taj park i svoje drugare na igru.
No, kako god bilo, kasnije je useljena privreda u dvorac i ona bi danas morala biti odgovorna za stanje u kome se nalazi.
Stanje je pristojno, da, ali neodržavanje se vidi na svakom koraku.
Pa ipak, Dvorac Lederer je jedan od značajnijih dvoraca kod nas.
Lepo je iskustvo odvojiti sat vremena da ga se vidi, prošeta parkom, a potom...ako još i vreme posluži, kud ode jedan sat, proći će i drugi...






















Нема коментара:

Постави коментар