Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

недеља, 03. октобар 2021.

Objektivom po Srbiji - Etno selo Sunčana reka, najzapadnija verzija Raja u Srbiji

Život piše neke čudne priče, gotovo uvek.

Jednom tako shvatiš da ni uz najluđu maštu ne možeš biti siguran da ćeš nadmašiti život u toj disciplini sa neobičnim, a ponekad i zapanjujućim pričama.

I, sve kad se uzme u obzir, uopšte nije loše što je tako. Sad donese ovu neobičnu priču, sledeći put neku drugu, ali važno je da ih uvek ima. I da su raznovrsne...i, naravno, da su neobične.

Recimo, dođe jedan čuveni glumac, Oskarovac dakako, na jednu reku. Jednom...

I taj jedan dolazak mu bude toliko upečatljiv da svoju ćerku nazove imenom te reke.

I onda dođe jedan režiser da snimi kadrove neke serije na tu reku.

Pa mu se toliko dopadne, da dođe ponovo. Sa nekom novom serijom, razume se.

No njemu ne bude dovoljan jedan dolazak kao slavnom glumcu, ne, njemu ni dva snimanja nisu bila dovoljna, te je i treću seriju snimao ovde, na gotovo istom mestu.

I sad...eto, ima tih priča o jednoj reci, o jednom mestu, jednom režiseru, jednom glumcu ili jednoj glumici, ali...ništa od toga ne bi dobilo svoj epilog ma koliko da je bilo neobično, da se jedan odlučni čovek nije pojavio sa vizijom, i sredstvima da tu viziju ostvari.

I da sve te neobične priče ne objedini na jednom mestu. Na jednom mestu gde je svaka od tih priča dobila svoj monument, neka kroz ime plaže, neka kroz ime kompleksa bungalova....ali svaka od priča je zapravo tek tada zaživela.

I tako je nastala jedna priča nad svim tim pričama, priča koja se danas zove Etno selo Sunčana Reka.

Drina, Robert de Niro, Zdravko Šotra, Biba Mirković...mnogi od nas lako prepoznaju imena, koja zapravo nisu jedina imena, ali jesu i najpoznatija.Ta imena su na neki način vezana za ovaj kraj i reku, ali neraskidivo ih je za sebe vezalo etno selo Sunčana reka u jedinstvenoj ideji da sva ta imena, kao i čitavo selo na svojih sedam hektara pripada na trenutak svakome od nas, kao što i mi taj trenutak poklonimo toj ideji i celom predivnom kompleksu, onog trenutka kada sa prostranog parkinga zakoračimo stazom koja vodi kroz restorane, sportske terene, igraonice, pašnjake sa dugouhim magarcima i konjima prelepih griva, kao i drugim, brojnim sadržajima.

I, pripadamo, da...negde na nekom od koraka usred divljenja za sve što vidimo oko sebe, shvatamo da pripadamo istoj toj ideji.

To je dar, zaista.



Jedan mali nesvakidašnji performans izveo je magarac koga zovu Radovan. Naizgled isti kao i drugi magarci, ali sa nekom simpatičnom razbojničkom crtom u svojim magarećim manirima.

Kratko vreme je pokušavao da na šarm iskamči ponešto sa stola za kojim je ručala četvoročlana porodica, ali iskustvo mu je brzo reklo da nema baš vajde od toga što su toliki mobilni telefoni upereni u njega kao glavnu atrakciju dok preko drvene ograde gura neočekivano dugačak vrat ka tanjirima gostiju. 

Ne, Radovan je razbojništvom zamenio inicijalni šarm, i naprosto pojeo bar polovinu Karađorđeve iz tanjira, otimajući pritom i ostalima sve što je bilo pred njima. Ne znam kako je meni u školovanju promaklo da se magarci hrane i ovakvim proizvodima, ali evolucija je očito ovde uznapredovala.

Incident koji je svima osim oštećenima i konobarima koji su se svojski potrudili da razbojnika oteraju, te donesu nove porcije za sto, nabacio osmeh na lice, brzo je zaboravljen, čim se zakoračilo dalje ovim etno selom.

Nekoliko plažica, simpatičnih i neobičnih, ali nadasve privlačnih, te nekoliko restorana i barova, ali i naselja sa kućicama za odmor, te nekoliko terena za razne sportove, ništa nisu atraktivniji od onih sadržaja kojih ima samo po jedan.

Ne, zapravo su samo brojniji, ali ne i atraktivniji, jer jedna crkva, kao i jedno muzejsko naselje na sojenicama, kao i jedna trim staza, pa jedan bunar želja, zaista podjednako atraktivno upotpunjuju šarolikost ponuđenoga u etno selu koje bi se zaista moglo zvati i etno gradićem u neku ruku.

Vredi li potegnuti tih 150-ak kilometara od Beograda do Banje Koviljače kraj koje se na samo par kilometara smestila ova oaza lepote na Drini, za mene ne predstavlja nijednog momenta zagonetku.

Vredelo bi i da je mnogo više, apsolutno.








































































































Нема коментара:

Постави коментар