Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

среда, 13. јануар 2021.

Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Dvorac Rohonci, Biserno ostrvo i nepravedno zaboravljeni biser Tise

 Tisa. Moćna reka.

Neverovatna reka, zaista. Impresivan mi je svaki utisak koji na mene ostavi, nema više onih uobičajenih utisaka kojim jedna reka, pa makar i moćna, plovna, tajanstvena ili divlja zadivi posmatrača na svojoj obali, na nekoj palubi, ili pak klupi na keju.

Tisa je, nekako...nešto drugo.

Na Tisi je čamac, njih dvoje, ljubav, vir emocija koji zanese, ponese, odnese u život.

No, Tisa je ta na kojoj čamac ne mora ni zaploviti da bi se vrtlog ljubavi i sreće desio. Dovoljno je da bude uopšte čamac. Malo blata na obali na kojoj je privezan, ispružena kavaljerska ruka da pomogne dami da se ukrca na čamac, nečiji, privezan tu valjda samo da bi se njih dvoje popeli na njega i osetili...sve. 

Vrtlog, ljubav, sreću.

Tisa i to ume. Dovoljno je da je tu, i protiče pored tiho, tobož nezainteresovano. 

Zaista jedinstvena reka.

Mrtva Tisa je ipak deo Tise. Deo jedinstvenog šarma, bez obzira što je pregradnjom prosekom Borđoš, negde sredinom devetnaestog veka ušla u sadašnji tok, te napustila staro korito. Upravo pojas koji je stvoren ovom pregradnjom napravio je i najlepše ostrvo koje danas u Srbiji gradi Tisa, makar i ovako, indirektno. Upravo na tom ostrvu je aristokratska porodica Rohonci uredila pozornicu za svoj ulazak na istorijsku scenu uzgajivača poljoprivrednih proizvoda svetskog glasa ondašnjeg doba.

Tadašnji Turski Bečej prvi je dom ove porodice, no imanje koje se prostiralo na ogromnoj površini oko Tise, mnogo je više zanimalo najpoznatijeg Rohoncija, sina, ali i grofa iz prve generacije ove porodice, koja je naselila krajeve u današnjem Novom Bečeju. Dakle, Gideon Rohonci je onaj koji je preuzeo imanje i odgovornost za put ka slavi preko izuzetno plodnog i izdašnog zemljišta koje se, kažu, ogledalo u Mrtvoj Tisi koja ga okružuje, te dobijalo onu potrebnu količinu sunca presudno da napravi razliku na tržištu vina i kod najizbirljivijih kupaca.

Vele, preko 120 sorti se počelo nadmetati sa ovog imanja za svoje kupce, a posvećenost Gideonova prenela je iz Afrike, Alžira tačnije, sorte koje su pod imenom Muskat Krokan dospele do samog Cara i njegove reprezentaivne trpeze, te dvorskih odaja.

Brojne anegdote koje se mogu i legendama zvati, govore o neobičnom životu Grofa Gideona Rohocija, kockarskom, boemskom, hazarderskom, ali i stvaralačkom, umešnom i veoma produktivnom.

Stotine su u pitanju, te pored preko 120 uzgajanih sorti grožđa, srećemo se i sa brojkama od stotinu konja koji su uzgajani na ergeli, te odnosili pobede širom tadašnjeg konjičkog borilišta rasprostranjenog po Carstvu, ali od svih pomenutih stotina, jednoj drugoj sorti, jedinstvenoj, svoje ime duguje ostrvo, a i dvorac koji je Gideon sebi sagradio kao letnju rezidenciju veoma se često pominje pod tim imenom.

U pitanju je bostan, zapravo. Tiski biser. Sorta nadaleko čuvena, uzgojena kao autohtona upravo ovde.

Dinja, ponekad se i tako može čuti, da Tiski biser znaju kao sortu dinje sa ovih prostora.


U svakom slučaju, danas je malo šta ostalo lako prepoznatljivo i povezivo sa biserima. Nažalost.

Sam dvorac je u lošem stanju, možda ne preterano kako to ume biti, ali svakako ne u dobrom stanju. Ostaci nekada efikasnog sistema za navodnjavanje izdižu se mestimično zajedno sa stazama nagriženim neodržavanjem i vremenom. 

Zaraslo. Najsnažniji utisak, odmah pri prvom pogledu.

No ipak, drugi pogled počinje da otkriva i sam biser, dosta duboko zakopan ispod naslaga zaborava i zapuštenosti, te vremena koje nije bilo naklonjeno ovom zdanju posle stavljanja petokrake na ulaz dvorca umesto porodičnog grba porodice kojoj je pripadao. 

Pored neprirodne petokrake, ostali simboli životinja, te Boga Bahusa, najsnažnijeg simbola uživanja u vinu, pa čak i razvratu koje taj užitak najčešće donosi, i danas krase fasadu dvorca koji ima i nekoliko puta izmenjenu osmatračnicu na krovu. Naravno, tu su i ornamenti sa motivima grožđa, i sve to svedoči o jednoj vatrenoj posvećenosti vlastitom stilu života kojim je živeo Grof Gideon. Iako je u pitanju čista eklektika u kojoj su diskretno elementi klasicizma koketirali sa malo baroka, raskoš i bogatstvo duha koji su obeležili Grofov život, šezdesetih godina prošlog veka mogli bi se nazvati čak i mainstreamom, samo da je bilo dovoljno medijske zastupljenosti. Daleko skromniji ali podjednako deskriptivan i za ono doba primereniji, opis njegovog života je zvučao kao dostojan jednog romana. 

Danas se uz dosta uloženog ličnog truda može osetiti možda pomalo šarm tog vremena dok se vozi uskim putevima po Bisernom ostrvu tragajući za nekadašnjom letnjom rezidencijom Rohancijevih, a možda poneko i u traganju za nekom vlastitom letnjom rezidencijom u budućnosti.

Sa Bisernim ostrvom, nikad se ne zna.

Bajka može da počne već samim prvim koracima po Ostrvu. Prelaskom preko mosta iz pravca Čuruga ili Bačkog Gradišta, ili dolmom putem od Bečeja, svejedno je.



























I konačno, Biserno ostrvo bez obzira što nema trenutno sjaj bisera kakvim je nekada sijalo, i danas vlasnicima vikendica daje mogućnost da ih prodaju i izdaju pocenama kakve se sreću i u većini daleko poznatijih turističkih mesta. Ima to svoje razloge, dakako. Ipak, razlozi se ne mogu shvatiti samo čitajući o ovom biseru okruženom Mrtvom Tisom. Mora se zakoračiti ovde, udahnuti, pa onda shvatiti...







Srećnih dvoje, njihova obala, plaža, trenutak...čija je Tisa...taj ima sve.





















Na kraju, eto, neko bi uzgajao grožđe, a neko pogled na rode, blago povijeno žito i lagano ustalasalu Tisu, prepunu sećanja, maštanja i nadanja, vekovnu tajnu čak i u svom mrtvom rukavcu.

Нема коментара:

Постави коментар