Ne dajte se zbuniti.
Etno nije naziv koji je ponikao pre neku godinu, iako ga je savremeni marketing tako prijemčiv za potrošačko društvo u kakvom živimo, uzdigao do nivoa novootkrivenih svetskih čuda.
Etno je stari naziv, naravno, i ima svoje korene koji definišu čak i jednu granu nauke, a podupiru više njih. Etno jeste nešto što je vezano za narodno, tradicionalno, ali kroz korene, istorijat i genezu nastanka, kao i poveznice sa drugim naučnim disciplinama koje se bave izučavanjem, baštinjenjem i objašnjavanjem naše evolucije na čijem smo koncu, u ovom momentu, zdušno prigrabili postulate upravo potrošačkog društva koje ne zanima mnogo poreklo i istorijat nečega.
Zanima nas šta, gde, koliko daleko i koliko košta.
Naravno, uz takvu definiciju savremenog doživljavanja pojma etno, savršeno su se uklopili sufiksi poput kuće, sela, restorana ili domaćinstva.
Ipak, nekada davno, pre pola veka, da budem precizniji, usred Mačve, neko je želeo da skrene pažnju na izvorne definicije ove magične reči, pa je dizajnirao Etno park Sovljak.
Dakle, pola veka jednog etno kompleksa formiranog na imanju starijem od celog jednog veka.
I tako otkrismo još jednom da smo stariji nego što jesmo...i, da nisu baš svi izrazi, ma koliko ih glasno i tobož stručno izgovaramo, nastali u današnje vreme, ali i otkrismo mesto na koje danas sve češće svraćaju ciljane đačke ekskurzije, kao i brojni domaći i strani individualni posetioci, uživajući u eksponatima izloženim u maniru jedne svojevrsne muzejske postavke na otvorenom.
I sve to negde na pola puta od Bogatića do Drine...
Desetak tipičnih autentičnih objekata na imanju, otkriće nam gotovo sve o ideji nekadašnjeg života na selu viđenijih ljudi koji su svoj društveni status crpli iz zemljoposedničkog načina rada.
Pored glavne kuće zidane po modelu takozvane osećanke čiji je stil gradnje sa dva ulaza bio dominantan u Mačvi pre jednog veka kada je i nastala, tu je još nekoliko objekata.
Staja i ambar su nekako očekivani objekti u svakom dvorištu, no ovakvo dvorište ispunjeno je i drugim objektima. Posebno pada u oči hlebna peć, odnosno poljska furuna za pečenje hleba kao zaseban objekat van kuće, zatim trem za alat, odnosno trem za koji bismo danas rekli da je garaža, obzirom da su u njemu smeštene čeze, taljige, fijakeri i saonice, odnosno sva zaprežna kola, nekada jedini individualni način prevoza.
No, i sama kuća kao centralni objekat, ume da zarobi pogled na svom sunčanom satu, takođe jednom od tipičnih, ali i statusnih detalja života zemljoposednika onog vremena.
Istina, nije lako uočljiv, iako je poprilično velikog poluprečnika, jer ga zaklanja tridesetak metara široka krošnja stoletne lipe, za čije obuhvatanje stabla morate imati ruke sposobne da gotovo dva metra obima obuhvate. Nemate tolike ruke, znam, ali je uvek lepo poći ovde sa još nekim rukama u svojim, i uspećete.
Na samom izlazu sa imanja, nalazi se i lepa, savremena crkva brvnara koja upotpunjuje ambijent, dodajući mu još jednu dimenziju, onu duhovnu, tako da čitav kompleks deluje na neki način zaokruženo.
Prošetati ovim mestom predstavlja jedan poseban osećaj, nešto što se u ovom delu Srbije ne može baš sresti, obzirom na jedinstvenost ove celine, ali posebnost osećaja potiče i od činjenice da je zapravo moguće na momente dozvoliti duhu prošlih vremena da nas dotakne.
Onih vremena kada su se glavne aktivnosti počele odvijati već sa prvim petlovima, kada je strogo poštovan princip domaćinske patrijarhalne hijerarhije, te samim tim i podele poslova, ali je uprkos tome, društveni život bio u savršenoj harmoniji sa radnim obavezama, i imalo se vremena za sve. Vremena kada se sa zalaskom sunca život selio u unutrašnjost kuće, kao i vremena kada je noć korišćena za spavanje a dan za posao.
Upravo na ta vremena podseća i tradicionalna Mačvanska svadba na kojoj momci izvode devojke okićene za venčanje, poput svojih predaka, u sklopu manifestacije Hajdučke večeri, inspirisane Hajduk Stankom, koga je pripovedanjem ovekovečio Janko Veselinović, najznačajnije pero Mačve.
Sve u svemu, odavde se niko neće vratiti razočaran, ukoliko je dobro pročitao da se radi o etno parku, a ne o etno selu, restoranu i sličnim eufemizmima za kafanski vid provoda.
Jer, ovde će nas dočekati bezbroj gotovo zaboravljenih sitnica iz nekog davnog doba, ali i slike mačvanskih slikara čime se inače Mačva posebno diči, i nekako ćemo ovde možda i otvoriti sebi apetit za posetu nekom od restorana sa tradicionalnim ručkom u ponudi, te sebi uspešno zaokružiti ovaj izlet na svaki način.
Нема коментара:
Постави коментар