Objektivom po Srbiji - Jegrička, priča o vodi koja u trenutku kroz prvi pogled uđe u čoveka i ostane, ili priča o najlepšem spoju čoveka i prirode

 U kratkim crtama teško je reći šta je to tačno Jegrička.

Svakako je u pitanju reka u Bačkoj. Naravno, u pitanju je i rezervat prirode.

Kratke crtice mogu ponešto objasniti ako želim samo da odgovorim na pitanje koje sam nedavno dobio.

Ponešto...samo ponešto.

Sve ostalo je teško objasniti. U par crtica, nikako.

Posebno to zbog čega se često vraćam tu.

Nisam pecaroš, ne. Njima je zaista prelepo tamo, ali ja zbog toga ne idem. 

Pa opet, kada ugledam zvonike u Žablju, znam da je tu. Osmeh je već na licu...ili kada iz pravca Zrenjanina dolazim, i tek što ostane Aradac iza mene, tu je most, prvo onaj preko Tise, a odmah potom i preko Jegričke...i dalje idem uz nju.

Stada...potom jata...teško je ne zastati.

Priroda kao da se nameće bez obzira na ljudsku ruku koja je uredila i peščanu plažu.

Drvene molove za pecaroše mahom...

Dok ne doplove prvi labudovi, ili uzlete negde iz trske ždralovi, rode ili čaplje.

Naizgled nezainteresovani za sve nas na obali.

I sva ta lepota odjednom je tu. Okupira misli.

Oduzima sve što smo doneli sa sobom. Prekida razgovor koji smo vodili telefonom do tada, prekida misao sa kojom smo se spustili nadomak obale. Ostavlja bez reči.

I donosi taj veličanstven trenutak kada odćutimo  složno uglas...

...sve dok neko prvi ne kaže - Pa ovde je prelepo...

To je Jegrička, reka koja nije u svom originalnom koritu, reka koju nisu gazile vojske da bi je učinile slavnom. Reka kojom nisu brodarile lađe natovarene solju ili rudom, reka koju nije opevao nijedan slavni pesnik.

Jegrička je jedan komad prirode podaren samo onima odabranima koji budu umeli da na nekoj od njenih obala ukradu svojih sat vremena uživanja, da otkriju lepotu između lepeta krila labuda kojima para površinu vode dok tobož pokušava odmaći svom paru koji ga verno sledi tek koji tren iza, i tihog šuma trske koja se lenjo povija pred nevidvljivom rukom laganog povetarca. Da otkriju lepotu skrivenu između lepeza školjke koja odnedavno prazna leži na obali čekajući nečiju ruku da je sa gotovo strahopoštovanjem uzme, a možda i prisloni uz uvo očekujući nešto da čuje.

Lepota i priroda.

To su one kratke crtice kojima bi se mogla možda opisati Jegrička.

Možda, ipak samo - možda.

I tako, Jegrička teče sporo, pravim laloškim ritmom, skoro pa lenjo.

Čeka. Stalno čeka nekog novog da je otkrije.

I uzvraća. Ko joj posveti sat vremena, dobiće od nje mesece, a oni srećniji i godine sećanja.

Najsrećniji od nas sva ta sećanja pretoče u podsećanja...i bajka traje. Pune se baterije daleko brže nego što lenja Jegrička teče.

A teče ipak. Mada se to ne vidi na prvi pogled, jer više deluje kao da je dotekla baš tu i rešila da ostane...