Dvorci i stilska arhitektura Srbije - Kaštel Schulhoff, banatski biser iz Belle epoque

 Letnjikovac je ovo zapravo. Izvorno je upravo tako i građen, baš kao letnjikovac.

Često letnjikovce nazivamo dvorcima.

No, lično mislim da dvorac ne čini gradnja, već način i stil života u njemu.

Nekako je moguće baš stilom života i manirom upravljanja načiniti letnjikovac dvorcem.

Dvorce u Vojvodini retko su činili neimari, najčešće su to bili vlastelini koji su umeli ostati na tragu plemićke uzvišenosti čak i u teškim ratnim, a ponekad i još težim poratnim vremenima.

Kaštel Schulhoff je takođe nastajao na ovaj način.

Letnjikovac uz Padej koji krasi Dvorac Divan.

Plemić koji je došao sa severa ne bi li na plodnoj banatskoj zemlji uspeo da zaseni uspehe Dvorca Lederer, što u smislu samog zdanja, a što u smislu uzgoja sorti vina na osunčanoj ravnici uz Tisu. 

Takmičeći se tiho sa grofovima iz susednog mesta, Lajoš Šulof uspeva da se pozicionira i sa letnjikovcem i sa vinskim proizvodima. Uspon počinje i karakteriše ga hiljade zaposlenih na ekonomskom dobru čije je središte upravo letnjikovac. I traje sve dok ne dodje do najvećeg planetarnog sukoba koji je svet do tada video.

Kako reče najveći živi pesnik jednom prilikom, s vrha brda svaka staza vodi nizbrdo...

Rat, tada znan kao Veliki rat, a potom i raspad Monarhije, te prelazak imanja pod novoosnovanu državu, sve to ostavlja traga, započinje doba straha. U to vreme, strah je, ispostavilo se, bio bezrazložan. Miran život u ravnici prepunoj različitih nacija doveo je i vlasnika upravo ovde da se nastani za konačno, kako je mislio, te nastavi da sa hiljadama nadničara piše istoriju plodne banatske zemlje uz Tisu.

Koliko li je mogla na samu odluku o gradnji uticati ideja o blizini Tise, ne znam.

U svakom slučaju, ona je tu, tihi svedok jednog vrednog i predanog rada koji prekida početkom novog, daleko razornijeg planetarnog sukoba. 

Ovoga puta jevrejsko poreklo Lajoša Šulofa postaće upravo mamac za naciste, te ni beg iz izloženog Padeja u Budimpeštu neće spasti vrednog vinara koji je svojim načinom gospodarenja ekonomskim dobrima, svakako letnjikovac već pretvorio u dvorac.

I to taman na vreme da ga više nikada ne vidi.

Hapšenje, zatvaranje, logorske represije...uspeo je preživeti, ali komunističke zaplene širom tek osvojene države bile su i previše za njegov povratak posle Rata. 

Napustio je i kontinent, i nikada više nije video letnjikovac koji je sagradio, odnosno dvorac koji je stvorio. 

Danas je sve to istorija.

Dvorac je mesto hedonizma, na svega par stotina od jedne od najlepših reka, i na svega jedno prelistavanje od svakoga koga je dotakla ova priča o nastanku dvorca, koji nije rođen kao dvorac.