U šetnji po Beogradu - Monitor Sava ex Bodrog, plutajući spomenik jednom dobu, jednoj pobedi, jednoj eri

Neki od najznačajnijih istorijskih događaja započeli su zapravo pucnjima sa brodova, pa čak i kada brodovi nisu bili osnovno oružje u daljem toku tih događaja.

Najpoznatija revolucija, ona Oktobarska, ali i oba svetska rata, samo su najpoznatiji primeri kako se započinjao neki krvav sukob sa brodova koji kasnije nisu odigravali ključnu ulogu u tim sukobima.

Prvi svetski rat započela je Austrougarska monarhija upravo hicima sa rečnih oklopnih monitora koji su bazirali u Zemunu, na Beograd, prodefilovavši oko Velikog Ratnog ostrva i dalje oko ušća, i otvorivši vatru na položaje zauzete na Kalemegdanskoj tvrđavi, zatim na položaje ispod Nebojša kule, i kod Ade Ciganlije.

Iako je taktička vrednost ovih hitaca, ali i dejstva sa rečnih monitora uopšteno, zapravo sumnjiva, veliki psihološki efekat je zasigurno postignut ovim početnim bombardovanjem. 

Nemali broj pisanih svedočenja branilaca iz tog vremena opisuje tešku artiljeriju sa kopna kao ubitačnu i razarajuću, ali i kao neminovnost na koju se navikneš...ali, upravo monitore opisuju kao najprovokativnije, jer, kažu, dođu ti tu pod nos, pa pucaju, a ne možeš im ništa...

Dakle, i psihološki efekat je bio jedno značajno oružje ovih brodova. Pa ipak, na borbeni moral srpske vojske kao da se nije nimalo odrazio ovaj, ali ni svi ostali napadi, o čemu svedoči čak i spomenik koji je okupator podigao poginulim braniocima, tik pored spomenika svojim nastradalim vojnicima.

Upravo jedan od tih monitora, iz Carske flotile koja je bazirala u Zemunu, jeste nekadašnji Bodrog, a potonji Sava. Oklopljeni brod sa ograničenim mogućnostima za manevar i borbeno dejstvo, ali sa snažnim psihološkim uticajem. I to za obe strane, kako za protivnike, tako i za vlastite snage.

Dizajniran da sa topovima za tadašnje vreme moćnim, ali relativno zastarelim, podržava desante i opsade, ovaj brod je mogao da svoje smrtonosne granate dobacuje i do desetak kilometara u daljinu, a imao je i haubicu kojom bi uspevao i da ubaci granatu odozgo u ciljani objekat.

O preciznosti se nije moglo govoriti svakako, ali zato je sve ostalo bilo tu.

Sa dužinom od jedva nešto preko pedeset metara, i sa posadom od gotovo stotinu ljudi u svom punom sastavu, ostaje zagonetka gde je uspevalo da stane nešto preko šezdeset tona uglja uz koje je krstarećom brzinom mogao dejstvovati u radijusu od pet stotina kilometara.

Da, morala je biti velika gužva u svakom slučaju.

No, kako nije reč o jahti, već borbenom brodu, o komforu se u to doba nije mnogo vodilo računa.

Borbeni brod je izvršavao svoje zadatke sve do samog kraja rata, gde se poslednji povlačio ka Budimpešti, i nasukao se prilikom povlačenja na sprud nizvodno od Beograda. Spasa mu više nije bilo, zarobljen je, ali i dodeljen kao ratni plen tek formiranoj Kraljevini SHS, a potom je opremljen i raspoređen sa ostalim monitorima u ratnu bazu u Novom Sadu.

Sudbinski izazovi ponovo su ređali pred oklopljeni brod svega dve decenije kasnije, sa dolaskom novog, još strašnijeg rata.

Nekoliko borbenih zadataka, nekoliko potapanja i vađenja, ali i nekoliko zastava će se smenjivati na ovim stranicama istorije broda koji se od sada zvao Sava.

Prvi dani aprilskog rata zatekli su monitor Sava sa ostalim monitorima na zadatku polaganja minskih prepreka prema Rumuniji u donjem toku Dunava, a potom je brod, kao odličan cilj za dejstva savremene nemačke avijacije, potopljen od strane vlastite posade da ne padne u ruke neoštećen neprijatelju.

Ipak, i kao takav, poduhvat je bio uzaludan.

Monitor je izvučen i dodeljen NDH na korišćenje u njihovoj okupacionoj zoni.

Borbeni zadaci ovog broda, uglavnom na reci čije je ime nosio, imali su patrolni karakter sa osloncem na efekat zastrašivanja, sve dok nije ponovo potopljen u drugoj polovini predzadnje godine rata.

Narednih osam godina ležaće tako u blizini Slavonskog broda, a potom će ponovo biti izvađen, te opremljen savremenijim borbenim sistemima, i stavljen u sastav RRF Jugoslavije, gde će još nešto jače od decenije ploviti.

Potom će njegova sudbina, kao rashodovanog plovila, biti vezana za obalu, gde je predstavljao takozvani pristan za brodove prepušten zubu vremena u svojoj vožnji ka neumitnom zaboravu u koji su ostali monitori sa kojima je služio u jednoj Carevini, potom Kraljevini i na kraju Republici.

Neslavan kraj jedne klase brodova namenjenih i dizajniranih da moćnom artiljerijom napravi rusvaj i poseje smrt svud duž obala reka kojima dejstvuje, a da joj malo šta može pričiniti štetu u tim ratnim pohodima.

Pa ipak, iako je taj treći čin izgledao kao onaj posle koga se spušta zavesa, odnekud se neko setio da dopiše i četvrti, verovatno i najslavniji čin za svaki borbeni sistem - da postane muzej, mesto na kome se čuva istorija, neguje baština prethodnih vremena i zabavljaju novi naraštaji učeći o svemu tome na samom izvoru.

Istini za volju, neshvatljivo je da je period priprema i opremanja monitora Sava za svoju najslavniju ulogu trajao čak šesnaest godina, ali ako to zanemarimo, sada je u Beogradu, u neposrednoj blizini ušća, izložena ona suštinska knjiga istorije, čije su stranice ispisane u kormilarnici, komandnom mostu, palubi i artiljerijskim kupolama broda sa koga je započeo prvi, i do tada najveći svetski ratni sukob.

Od nekadašnjeg carskog monitora Bodrog, do jedinstvenog muzeja u Srbiji, ovaj brod je prešao put koji se slobodno može nazvati slavnim i časnim, put simbolike, put razaranja, ali i nade i ponosa.

Danas je ovo jedinstven muzej u Srbiji, jedinstven poput jedinog Muzeja minijatura manastira i crkava, poput jedinstvenog Muzeja voštanih figura, ili muzeja Kamena kakav samo na jednom mestu postoji, te Muzeja vaduhoplovstva, ali i drugih jedinstvenih muzeja za koje možda i ne znamo čak, a mogu se meriti svojom zanimljivošću sa mnogim svetskim muzejima.

Foto album - Stara i nova prevodnica na Tisi u Bečeju, Šlajz u zagrljaju Tise, zagrljaj prepun šmeka davnih aristokratskih i paorskih vremena

 Teče Tisa, naizgled lenjo, i negde nadomak Bečeja, u ambijentu primorskih svetioničkih i nautičkih građevina, nizvodno posmatrano sa desne strane, odjednom rukavac.

Rukavac, da, potpuno izgrađen u jednom starom stilu, toliko stamenom da smo danas skloni zaključku da tako kvalitetne stvari odavno ne prave...

To je rukavac koji predstavlja ušće Velikog kanala, odnosno, Velikog Bačkog kanala, u Tisu.

Preciznosti radi, novo ušće.

Jer, staro ušće je postojalo kod Velikog Gradišta, dok tadašnja Monarhistička administracija Austrougarske nije odlučila da premesti ušće upravo na ovo mesto, te time završi kanal od Bogojeva na gotovo tačno devedesetom kilometru.

No, velika reka je toliko puta u svojoj istoriji menjala tok, da jedan veštački kanal koji joj predstavlja desnu pritoku, i njegove promene pravca, gotovo da ne znače ništa za nju.

I na samom ušću, eto nekadašnjeg inžinjerijskog čuda, prevodnica na kanalu koja ga je učinila i plovnim putem, a ne samo melioracionim alatom.

Po prvi put se uspešno u ovom delu sveta na jednoj prevodnici, koristila električna struja za funkciju brane, ali i nekih remontnih, a potom i industrijskih kapaciteta.

Do tada je većina prevodnica koristila parne kotlove i snagu pare za pokretanje svojih osnovnih funkcija. A šta je to osnovna funkcija jedne prevodnice, zanimljiva je priča.

Naime, nivo jedne tekuće vode, bila ona reka ili kanal, nije uvek isti, a naročito kada se snaga vode iskoristi za čovekove potrebe kakve su dobijanje električne struje iz hidroelektrana i njenih turbina, ili naprosto akumulacija i regulaciju vodnog fonda za navodnjavanje ili druge potrebe.

Tada dobijamo problem koji nam stvori sama regulacija toka, i plovila koja trebaju savladati dosegnutu visinsku razliku, čine to preko prevodnica. U sklopu prevodnice nalaze se bazeni u koje uplovi plovilo i za njime se zatvore nepropusne pregrade (šlajzovi), pa se voda ispuštanjem ili dodavanjem unutar bazena, podigne, odnosno spusti na nivo vode na izlaznim vratima, i plovilo može nastaviti svoj put.

Zanimljivo rešenje svakako, primenjeno čak i na najpoznatijem kanalu na svetu, Panamskom, koji tako reguliše razliku u nivou Karipskog mora i Tihog okeana, koje povezuje.

Naš najpoznatiji melioracioni sistem, ujedno i plovni put na pojedinim delovima, jeste savremeni kanal Dunav - Tisa - Dunav, koji je praktično unapredio ideju nekadašnjeg sistema Velikog i Malog Bačkog kanala. Upravo taj naš savremeni sistem za navodnjavanje i plovidbu, može se meriti sa najpoznatijim svetskim sistemom u Panami, obzirom da je kod nas prilikom nastanka domaćeg sistema iskopano svega nešto preko dvadeset procenata manje zemlje od najvećeg svetskog kanala.

No, da ne odlutamo previše od teme, vratićemo se sa starog i savremenog sistema za plovidbu i navodnjavanje, na staru i novu prevodnicu, jer nam je to ovaj put tema i izlet u reči i slici.

Da, i stara prevodnica je otišla u penziju, i osavremenjena je novijom.

Šlajz...a, možda i Šlajs, jer sam više puta susreo oba izraza, te nisam načisto, ali verujem da su nam oba izraza ispravna i upotrebljiva, u jednom momentu više nije zadovoljavao kapacitetom propusnosti za plovila, te je sredinom sedamdesetih pretvoren u ustavu za regulaciju vodnog fonda, dok je nova prevodnica preuzela nekoliko kilometara nizvodno, ulogu regulacije vodnog saobraćaja.

Naravno, veća propusnost plovila ostavlja i veće mogućnosti za razvoj privrede, a posebno vodoprivrede u smislu bolje iskorišćenosti reke kao transportnog puta, tako da se već razmišlja o još jednom osavremenjavanju nove prevodnice kod Novog Bečeja u budućnosti sa idejom značajnog povećavanja kapaciteta za propusnost plovila i konvoja, no za sada imamo samo po jednu staru i jednu novu prevodnicu.

Ipak, koliko god da je stari Šlajs odavno nije dovoljan, odnosno nije u funkciji prevodnice, vredan je spominjanja nekoliko priča od kojih je najnovija ona koja je deo njegove strukture zamenila lepim spomen kompleksom koji dominira najlepšim bečejskim šetalištem, a takođe i omogućila jednu stalnu izložbenu postavku kojom se ova kulturno istorijska celina zaokružuje.

Šlajs svakako još nije rekao svoju zadnju reč, i danas ima ne samo važnu, već i višestruku ulogu.

I verujem da će pored slika, i neke starije priče sa Šlajsa biti zanimljive...

No, upoznavanje sa ovim prevodnicama, bar u fotografiji, započećemo sa novom prevodnicom.

I stari, ušminkani šmeker, nastao na samom kraju devetnaestog veka, i dalje svojom neodoljivom patinom nekih aristokratskih, ali i paorskih vremena, pleni već pri prvom pogledu.

A kako i ne bi, kada je prepun nekih priča, nekih evociranja tih starih vremena jednog carstva i ravnice koja je u sebi tolike tajne sakrila, ali i očuvala za pokoljenja koja dolaze, samo ako budu želela da ih spoznaju.

Prva zanimljiva priča vezana je za samu gradnju, i govori da su pojedini značajni funkcionalni delovi prevodnice zapravo nastali u Ajfelovom konstrukcionom birou, a danas se može čuti i pročitati kako rešetkasta konstrukcija ustave upravo zbog toga podseća na čuveni Ajfelov toranj u Parizu.

Da li tu ima nečega ili ne, voljan sam prepustiti svačijoj mašti da presudi.

Ipak, povezanost sa čuvenim biroom i Parizom, tek je jedna od zanimljivih pričica sa Šlajsa, i praktično uvod u ostale.

Naime, jedna od njih je proverljiva i danas, a to je kvalitet gradnje vodoutvrdnih zidova, koji i danas ne pokazuje nikakve znakove poroznosti ili propuštanja, ni uprkos činjenici da je gradnja danas već preko stotinu godina iza nas.

Da, takve više ne prave...rekli bismo ponovo.

Nadalje, zanimljivo je da je struja kojom su pokretane šiber ustave (šlajzovi), dolazila upravo iz mini hidrocentrale koja se ovde i nalazila.

Da se tada znalo za izraz samoodrživost, verovatno bi ovaj objekat bio tako okarakterisan.

Ovako, okasnili smo sa izrazom, ali zato znamo o čemu pričamo.

Zahvaljujući toj mini centrali, i okolne ulice i kuće su osvetljene, pa se pored regulacije vodenog fonda u smislu zaštite od poplava, lokalno stanovništvo moglo nakloniti još jednom, u to vreme veoma retkom, benefitu svog čuda.

Ipak, verovatno su najzanimljivije priče sa Šlajza one anonimne, retko ispričane, ali uz osmeh, uzdah ili poneku suzicu, priče o zaljubljivanju na kraju šetnje...ili, na samom početku, ali sa poljupcem na kraju šetnje, priče koje su vukle emociju, i priče koje se i danas ovde pričaju, nastaju i prerastaju u neke možda još lepše.

Priče koje nećemo pročitati, ali ih uvek možemo doživeti.

Treba samo skoknuti ovde...nije teško, a možda bude izuzetno.

Pa, ako imate nekoga sa kime biste podelili takvu priču, na starom Šlajzu ima još toliko neispisanih stranica, valja pronaći svoju.