Šta bi tačno moglo da poveže kamen i čaj?
Moguće da bismo, uz izvestan mentalni napor i mogli da pronađemo neke nategnute poveznice, ali...i dalje bi ostalo nategnuto.
Nekakav lep pejzaž...recimo...pa ono...kamen kao stvoren za sesti na njega i popiti čaj blaženo zagledano u daljinu i dubinu tog pejzaža.
Pa, možda bi ovako nešto i bila neka poveznica, maštom inspirisana i privlačna...ali muzej...i kuća...to je malo teže smestiti u poveznicu.
Zapravo, poveznica vodi kroz divljine Južne Amerike čak, kroz kilometre neistraženih pećina, ali i preko brojnih svečanih foajea i sala koje su vodile do slike jednog od najeminentnijih stručnjaka današnjice za slepe miševe, čoveka koga danas prepoznaju jednostavno kao Pecu, legendu mioničkog kraja. To možda zvuči i kao značajna pohvala, ali zapravo je svojevrsna nepravda, jer rad ovog čoveka je, na brojne načine, u najmanju ruku zaslužio da bude i nacionalna legenda.
Peca je nacionalni brend.
Osporavan čak kao prek, ponekada isključiv, a posebno na područjima u kojima je ekspert, ali ona tanka, najobičnija linija kojom merimo vreme koje smo proživeli, i ispod koje se nalazi upravo ono što jesmo uradili, dok su iznad nje svi naši proživljeni dani, nerealizovane ideje, sprečeni planovi i zadaci od kojih smo odustali...baš ta linija daje onu finu kadencu na kraju jednog životnog muzičkog komada.
Ispod te linije, kod Pece je toliko puno, da je porodica koja ga je ne samo podržavala i živela uz njega u uslovima kada jedan vanredno ambiciozan i stručan čovek pokušava da ne samo ostvari, već i proširi spisak ambicija, morala da sebi pronađe neke dodatne linije ispod kojih bi se našla i njihova dostignuća.
Porodica obilata naučnim radovima ali i doktoratima, zapravo je sebi morala da pronađe neku svoju novu meru uspeha, jer su doktorske disortacije u ovoj porodici, nekako u već hodu prevazišli.
Tako je uz Muzej Kamena koji je Peca oformio, nikla i Kuća čaja koju je njegova ćerka Ivona dizajnirala, te zaokružila oreol jedinstvenosti doživljaja koji danas postoji samo na imanju Petrović,
U selu Paštrić, nadomak Mionice, a tek nešto dalje od čuvenih Vrujaca, smestila se ova fantastična i nadasve rustikalna priča o kamenu i čaju, i njihovoj neobičnoj poveznici.
Preneti značaj kamena kroz istoriju, ali i današnjicu novim pokoljenjima, veliki je i značajan zadatak.
I, nimalo lak. Naravno, zavisno od uslova u kojima se taj zadatak odvija.
Pa ipak, ima li lepšeg i prirodnijeg ambijenta za jednu muzejsku postavku ovog tipa nego na selu, na mestu odakle se poteklo...
Jer, kada rešimo da napravimo jedini Muzej voštanih figura u zemlji, onda sama lokacija nije preterano bitna, to je priča koju i urbana scenografija savršeno podržava,
Istini za volju, kada formirate jedini akvarijum u državi, možda je bilo adekvatnije smestiti ga negde uz vodu, ali je sjajno što ga nečijim entuzijazmom ipak imamo, makar i u zgradi fakulteta.
To se najbolje vidi kada dođemo nadomak Despotovca da bi videli jedinu izložbenu postavku minijatura manastira i kuća u zemlji, koja se veoma lepo uklapa u rustikalni ambijent u koji je smeštena, pa je otud i idealno mesto za smeštaj jedinog Muzeja kamena, upravo selo, upravo tamo gde se kamen najviše i cenio i koristio.
Istom logikom, tu je mesto i za Kuću čaja, ali i za prvu banku autohtonih gena i semena domaćeg voća i povrća, kao zajedničko porodično delo ove neobične i zaista fantastične porodice.
Teško je odlučiti se šta je lepše.
Još teže odlučiti šta nedostaje...sem možda većeg opšteg razumevanja svih nas za ovakve poduhvate.
I još poneke putokazne table , naravno, unificirane i možda na neki način dizajnirane da i sami putokazi vode do ove jedinstvene riznice znanja, truda, strpljenja i entuzijazma.
I na kraju, šoljica čaja u izuzetnom letnjikovcu, i onaj blaženi pogled zagubljen u dubini fantastičnog pejzaža koji puca u svom punom sjaju pred nama...
Нема коментара:
Постави коментар