Teče Tisa, naizgled lenjo, i negde nadomak Bečeja, u ambijentu primorskih svetioničkih i nautičkih građevina, nizvodno posmatrano sa desne strane, odjednom rukavac.
Rukavac, da, potpuno izgrađen u jednom starom stilu, toliko stamenom da smo danas skloni zaključku da tako kvalitetne stvari odavno ne prave...
To je rukavac koji predstavlja ušće Velikog kanala, odnosno, Velikog Bačkog kanala, u Tisu.
Preciznosti radi, novo ušće.
Jer, staro ušće je postojalo kod Velikog Gradišta, dok tadašnja Monarhistička administracija Austrougarske nije odlučila da premesti ušće upravo na ovo mesto, te time završi kanal od Bogojeva na gotovo tačno devedesetom kilometru.
No, velika reka je toliko puta u svojoj istoriji menjala tok, da jedan veštački kanal koji joj predstavlja desnu pritoku, i njegove promene pravca, gotovo da ne znače ništa za nju.
I na samom ušću, eto nekadašnjeg inžinjerijskog čuda, prevodnica na kanalu koja ga je učinila i plovnim putem, a ne samo melioracionim alatom.
Po prvi put se uspešno u ovom delu sveta na jednoj prevodnici, koristila električna struja za funkciju brane, ali i nekih remontnih, a potom i industrijskih kapaciteta.
Do tada je većina prevodnica koristila parne kotlove i snagu pare za pokretanje svojih osnovnih funkcija. A šta je to osnovna funkcija jedne prevodnice, zanimljiva je priča.
Naime, nivo jedne tekuće vode, bila ona reka ili kanal, nije uvek isti, a naročito kada se snaga vode iskoristi za čovekove potrebe kakve su dobijanje električne struje iz hidroelektrana i njenih turbina, ili naprosto akumulacija i regulaciju vodnog fonda za navodnjavanje ili druge potrebe.
Tada dobijamo problem koji nam stvori sama regulacija toka, i plovila koja trebaju savladati dosegnutu visinsku razliku, čine to preko prevodnica. U sklopu prevodnice nalaze se bazeni u koje uplovi plovilo i za njime se zatvore nepropusne pregrade (šlajzovi), pa se voda ispuštanjem ili dodavanjem unutar bazena, podigne, odnosno spusti na nivo vode na izlaznim vratima, i plovilo može nastaviti svoj put.
Zanimljivo rešenje svakako, primenjeno čak i na najpoznatijem kanalu na svetu, Panamskom, koji tako reguliše razliku u nivou Karipskog mora i Tihog okeana, koje povezuje.
Naš najpoznatiji melioracioni sistem, ujedno i plovni put na pojedinim delovima, jeste savremeni kanal Dunav - Tisa - Dunav, koji je praktično unapredio ideju nekadašnjeg sistema Velikog i Malog Bačkog kanala. Upravo taj naš savremeni sistem za navodnjavanje i plovidbu, može se meriti sa najpoznatijim svetskim sistemom u Panami, obzirom da je kod nas prilikom nastanka domaćeg sistema iskopano svega nešto preko dvadeset procenata manje zemlje od najvećeg svetskog kanala.
No, da ne odlutamo previše od teme, vratićemo se sa starog i savremenog sistema za plovidbu i navodnjavanje, na staru i novu prevodnicu, jer nam je to ovaj put tema i izlet u reči i slici.
Da, i stara prevodnica je otišla u penziju, i osavremenjena je novijom.
Šlajz...a, možda i Šlajs, jer sam više puta susreo oba izraza, te nisam načisto, ali verujem da su nam oba izraza ispravna i upotrebljiva, u jednom momentu više nije zadovoljavao kapacitetom propusnosti za plovila, te je sredinom sedamdesetih pretvoren u ustavu za regulaciju vodnog fonda, dok je nova prevodnica preuzela nekoliko kilometara nizvodno, ulogu regulacije vodnog saobraćaja.
Naravno, veća propusnost plovila ostavlja i veće mogućnosti za razvoj privrede, a posebno vodoprivrede u smislu bolje iskorišćenosti reke kao transportnog puta, tako da se već razmišlja o još jednom osavremenjavanju nove prevodnice kod Novog Bečeja u budućnosti sa idejom značajnog povećavanja kapaciteta za propusnost plovila i konvoja, no za sada imamo samo po jednu staru i jednu novu prevodnicu.
Ipak, koliko god da je stari Šlajs odavno nije dovoljan, odnosno nije u funkciji prevodnice, vredan je spominjanja nekoliko priča od kojih je najnovija ona koja je deo njegove strukture zamenila lepim spomen kompleksom koji dominira najlepšim bečejskim šetalištem, a takođe i omogućila jednu stalnu izložbenu postavku kojom se ova kulturno istorijska celina zaokružuje.
Šlajs svakako još nije rekao svoju zadnju reč, i danas ima ne samo važnu, već i višestruku ulogu.
I verujem da će pored slika, i neke starije priče sa Šlajsa biti zanimljive...
No, upoznavanje sa ovim prevodnicama, bar u fotografiji, započećemo sa novom prevodnicom.
I stari, ušminkani šmeker, nastao na samom kraju devetnaestog veka, i dalje svojom neodoljivom patinom nekih aristokratskih, ali i paorskih vremena, pleni već pri prvom pogledu.
A kako i ne bi, kada je prepun nekih priča, nekih evociranja tih starih vremena jednog carstva i ravnice koja je u sebi tolike tajne sakrila, ali i očuvala za pokoljenja koja dolaze, samo ako budu želela da ih spoznaju.
Prva zanimljiva priča vezana je za samu gradnju, i govori da su pojedini značajni funkcionalni delovi prevodnice zapravo nastali u Ajfelovom konstrukcionom birou, a danas se može čuti i pročitati kako rešetkasta konstrukcija ustave upravo zbog toga podseća na čuveni Ajfelov toranj u Parizu.
Da li tu ima nečega ili ne, voljan sam prepustiti svačijoj mašti da presudi.
Ipak, povezanost sa čuvenim biroom i Parizom, tek je jedna od zanimljivih pričica sa Šlajsa, i praktično uvod u ostale.
Naime, jedna od njih je proverljiva i danas, a to je kvalitet gradnje vodoutvrdnih zidova, koji i danas ne pokazuje nikakve znakove poroznosti ili propuštanja, ni uprkos činjenici da je gradnja danas već preko stotinu godina iza nas.
Da, takve više ne prave...rekli bismo ponovo.
Nadalje, zanimljivo je da je struja kojom su pokretane šiber ustave (šlajzovi), dolazila upravo iz mini hidrocentrale koja se ovde i nalazila.
Da se tada znalo za izraz samoodrživost, verovatno bi ovaj objekat bio tako okarakterisan.
Ovako, okasnili smo sa izrazom, ali zato znamo o čemu pričamo.
Zahvaljujući toj mini centrali, i okolne ulice i kuće su osvetljene, pa se pored regulacije vodenog fonda u smislu zaštite od poplava, lokalno stanovništvo moglo nakloniti još jednom, u to vreme veoma retkom, benefitu svog čuda.
Ipak, verovatno su najzanimljivije priče sa Šlajza one anonimne, retko ispričane, ali uz osmeh, uzdah ili poneku suzicu, priče o zaljubljivanju na kraju šetnje...ili, na samom početku, ali sa poljupcem na kraju šetnje, priče koje su vukle emociju, i priče koje se i danas ovde pričaju, nastaju i prerastaju u neke možda još lepše.
Priče koje nećemo pročitati, ali ih uvek možemo doživeti.
Treba samo skoknuti ovde...nije teško, a možda bude izuzetno.
Pa, ako imate nekoga sa kime biste podelili takvu priču, na starom Šlajzu ima još toliko neispisanih stranica, valja pronaći svoju.
Нема коментара:
Постави коментар