Imena Despota Stefana Lazarevića, Karla VI, Hadrijana, Atile, Justinijana I, Konstantina, Dragutina i Milutina, Mehmeda II Osvajača, Sulejmana Veličanstvenog i Mehmed-Paše Sokolovića, kao i Kneza Mihaila Obrenovića i svih potonjih srpskih vladara iz obe kraljevske dinastije, povezuje upravo Donji grad, Kalemegdan, Beograd, odnosno Singidunum. Svi su se oni obreli na ovaj ili onaj način na tom prostoru, ostavili svakojake tragove za sobom. Neke je od tih tragova istorija pokopala, neke sačuvala, ali imena svih ovih vladara ostaju neraskidivo vezana za prostor na samom ušću Save u Dunav - za Donji grad.
Iako sam Donji grad u prvi mah nudi sasvim druge sadržaje, ova istorija vezana za plavu krv zapravo je onaj pravi zaštitni znak ovog beogradskog parka. Šetač bi mogao proći prekrasnim kapijama i uživati već u samom pogledu na njih i kroz njih u tolikoj meri da ne bi stigao ni da se zapita ko je to gradio i zašto, kada i koliko je trajalo...brojna pitanja ostaju nepostavljena iako su odgovori tu, i to samo zato što će nas Donji grad kupiti svojom lepotom i jedinstvenošću već sa prvim koracima kojim kročimo u njegov prostor.
Danas je Donji grad uređeni prostor sa brojnim stazama za šetnju i klupama za odmor, ali i sa drugim sadržajima. Tu je nezaobilazna Kapija Karla VI koja se rekonstruiše već duže vreme, tursko kupatilo - Hamam, ali i prekrasna stalna postavka srednjevekovnog oružja, odnosno opsadnih sprava. Izložene replike podno bedema Gornjeg grada, savršena su scenografija za raspaljivanje mašte i lutanje u svet srednjevekovnog viteštva. Osećaj da se u taj svet može zaviriti i kroz Donji grad, a bez potrebe da se ide do Kamelota, predivan je.
Ostaci Mitropolitskog dvora daju obnovljenim bedemima iznad sebe sasvim novu istorijsku dimenziju. Zanimljivo je koliko čovek može u svojim mislima da nadgradi otkopane temelje Dvora, koliko najrazličitijih scenarija da u svojoj glavi osmisli, samo gledajući u taj kamen koji je nekada činio Mitropolitski dvor.
Svakako, na sve strane kod iole opasnih mesta, umesto taraba i zabrana, nalaze se table upozorenja koje samo opominju, ali ne sprečavaju znatiželjnike da vide deo beogradske istorije. Izuzetan potez upravljača ovog parka.
Podno Jakšića kule, ugnjezdile su se Crkva Ružica sa svojim gvozdenim stražarima ispred vrata, i crkva Svete Petke koja na velike pravoslavne praznike postaje mesto najvećeg beogradskog hodočašća. Strpljivo i dostojanstveno Beograđani čekaju i satima u redu za svetu vodicu upravo iz ove crkve. To je verovatno jedini red koji odčekaju Beograđani na ovaj način...
Priča o Donjem gradu ima još niz svojih drugih priča, ali ma koja se od njih pričala, čini mi se da je najlepše ispričati je u jesen. Tada je Donji grad u svom svečanom, kraljevskom ruhu, i tada njegove legende deluju tako stvarno.
Iako sam Donji grad u prvi mah nudi sasvim druge sadržaje, ova istorija vezana za plavu krv zapravo je onaj pravi zaštitni znak ovog beogradskog parka. Šetač bi mogao proći prekrasnim kapijama i uživati već u samom pogledu na njih i kroz njih u tolikoj meri da ne bi stigao ni da se zapita ko je to gradio i zašto, kada i koliko je trajalo...brojna pitanja ostaju nepostavljena iako su odgovori tu, i to samo zato što će nas Donji grad kupiti svojom lepotom i jedinstvenošću već sa prvim koracima kojim kročimo u njegov prostor.
Danas je Donji grad uređeni prostor sa brojnim stazama za šetnju i klupama za odmor, ali i sa drugim sadržajima. Tu je nezaobilazna Kapija Karla VI koja se rekonstruiše već duže vreme, tursko kupatilo - Hamam, ali i prekrasna stalna postavka srednjevekovnog oružja, odnosno opsadnih sprava. Izložene replike podno bedema Gornjeg grada, savršena su scenografija za raspaljivanje mašte i lutanje u svet srednjevekovnog viteštva. Osećaj da se u taj svet može zaviriti i kroz Donji grad, a bez potrebe da se ide do Kamelota, predivan je.
Ostaci Mitropolitskog dvora daju obnovljenim bedemima iznad sebe sasvim novu istorijsku dimenziju. Zanimljivo je koliko čovek može u svojim mislima da nadgradi otkopane temelje Dvora, koliko najrazličitijih scenarija da u svojoj glavi osmisli, samo gledajući u taj kamen koji je nekada činio Mitropolitski dvor.
Svakako, na sve strane kod iole opasnih mesta, umesto taraba i zabrana, nalaze se table upozorenja koje samo opominju, ali ne sprečavaju znatiželjnike da vide deo beogradske istorije. Izuzetan potez upravljača ovog parka.
Podno Jakšića kule, ugnjezdile su se Crkva Ružica sa svojim gvozdenim stražarima ispred vrata, i crkva Svete Petke koja na velike pravoslavne praznike postaje mesto najvećeg beogradskog hodočašća. Strpljivo i dostojanstveno Beograđani čekaju i satima u redu za svetu vodicu upravo iz ove crkve. To je verovatno jedini red koji odčekaju Beograđani na ovaj način...
Priča o Donjem gradu ima još niz svojih drugih priča, ali ma koja se od njih pričala, čini mi se da je najlepše ispričati je u jesen. Tada je Donji grad u svom svečanom, kraljevskom ruhu, i tada njegove legende deluju tako stvarno.
Нема коментара:
Постави коментар