Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

среда, 09. јануар 2019.

U šetnji po Beogradu - Praznična atmosfera i svečano ruho grada

Sve češća destinacija za doček Nove godine.
Beograd.
Ne samo za strane turiste, već i za domaće.
I...ne samo za turiste.
Sve više Beograđana odlučuje da dočeka Novu godinu u Beogradu.
Uz pretpostavku da će izaći na neki od trgova na kojima će se odvijati žurka.
Ako ne bude suviše hladno, svakako...
Naprosto, zvuči kao da se prati svetski trend mas žurki.
Velik grad, dvomilionski, treba pripremiti za ovakve događaje, za rekordne posete iz godine u godinu, za rekordnu potrošnju i što je najbitnije - za uspostavljanje i nastavljanje tog trenda rekorda.
Mi koji imamo privilegiju, ili smo osuđeni, zavisno od ličnog ugla posmatranja, da živimo u tom Beogradu, mogli smo kroz protekle godine da pratimo kako ovaj grad gleda na sve te posetioce, a posebno kroz fokus na novogodišnje praznike.
Od relativno skromnih dana u kojima je glavno dešavanje bio koncert ispred Narodne skupštine, kao da je prevaljen jedan dug put koji su obeležile razne kontroverze, delimično i političke, ali i kulturološke i urbanističke, a posebno estetske.
Polemisalo se oko toga ko će sve pevati, preko toga koliko će se plaćati rasveta i glavna jelka, pa sve do toga koliko će dugo biti postavljena svečana rasveta.
Naravno, deo toga je mogao biti viđen i kao konstruktivna diskusija, dok je deo zaista bio mlaćenje prazne slame, ali sve je to bilo izrečeno više puta.
Konačno, danas imamo uspostavljenu sistemsku i institucionalnu priču u kojoj puna dva meseca Beograd krasi svečana odora.
I kakvi god bili argumenti za ili protiv, onome ko se pročeta jasno je da je prelepo.
Može li bolje?
Ma verovatno.
I ne samo bolje, verovatno može i efikasnije, svečanije, ekonomičnije, ali se od nečega mora početi.
Ukoliko je dvomesečna svečana gradska postavka uvod u neku buduću dvomesečnu bajkovitu scenografiju grada koji stremi ka svojim turističkim vrhuncima, visoko dižem palac za takav uvod i takvu priču.


U ovoj maloj reportaži moguće je videti deo tog svečanog Beograda, u trenutku kada veje i kada je malo ljudi spremnih da uživaju u sjaju ulica pod naletima oštrih pahulja, i to isključivo na potezu od ove godine sjajno okićenog Kalemegdana do kraja Knez Mihailove ulice, iako je tek naredni potez ona prava bajka.
No to neka bude u nekoj drugoj reportaži.

I, neka prvi prvi koraci krenu po snegu ka svečanom Beogradu...




Kalemgdan je takođe zaslužio svoje posebne stranice, i zato samo mali uvod u njih kroz par fotografija.





Novi tržni centar zaista je ispratio u potpunosti svečani duh praznika.


















Lavirint od svetiljki.
Zaista pravi mali lavirint.
Zanimlji za decu, definitivno.
Ili čak za odrasle koji puste za momenat dete u sebi da mu povede korak unutra.
Pa kad se sretnu negde unutar sa još nekim koje unutrašnje dete vodi, pa se pritom i pozdrave sa Dobro veče pozdravom, pa onda tihi kikot ostane sa mešusobno pozdravljenima...
Ima tu nečega, da.


I tunel.
Zanimljiv.
Teško je opisati šta je zanimljivo, ali je još teže ne proći kroz njega.
Pritom i dalje ne shvatajući zašto...pa ipak, eto...

















Glavna jelka.
Ona kontroverzna.
Skupa.
Skuplja od svih valjda.
A ipak, ispada da nije baš.
Nevađno.
Tu je, i super je, ma kako ko da je video politički, finansijski ili estetski.
Jedan od vrhova u kruni uspešnog odevanja Beograda u svečano ruho.




I još jedan od tih vrhova.
U toj kruni...




I još jedan.
I, još dva, zapravo...






I, samo da nije radova stalih usred nečega...svečanog.
I važnog, usudim se reći.
Da, osvečaniti grad je jako važno.
Baš važno.
Samo nekad čovek mora da se podigne na prste jako, da nadvisi sujetu koja njega samog nadvišava uglavnom, i da shvati koliko je to važno.
Ne samo zbog para, zbog turizma, ybog ekonomije, imidža..
Uglavnom zbog onoga koga si nadvisio kad si se popeo na prste da to vidiš - zbog sebe samog!


1 коментар: