Nešto kao reč dobrodošlice...



Kao i u fotografisanju, tako i u izboru i prikazu fotografija na stranicama pred nama, trudio sam se da na neki vedriji i lepši način istaknem one izuzetnije momente iz relativno dosadne svakodnevnice i obogatim ih fotografijom koja bi mogla gledaoca da bar nakratko odvuče na neku drugu, lepšu stranu.
Ne znam da li sam i koliko uspeo u tome, ali znam ko će znati... svako ko se zadrži na ovim mojim stranicama.

Svakom posetiocu želim da uživa na stranicama ovog Bloga bar upola koliko sam ja uživao u ideji da neke svoje lepe momente podelim sa drugima.

Претражи овај блог

Читаоци

Prati Blog preko elektronske pošte

понедељак, 19. децембар 2011.

U šetnji kroz Beograd - dva sata Ušća i savskog keja

Nekada najveća domaća reka uliva se u jednu od najvećih evropskih reka upravo pod Kalemegdanskom tvrđavom sa koje se pruža nezaboravan pogled na susret ovih dveju reka. Nekada je i to mesto bilo kultni kutak motociklista koji su upravo ovde, na tom malom krugu najbližem samom dodiru dvaju velčanstvenih reka, pronašli svoje tradicionalno mesto okupljanja. Nekada je ovo bilo mesto na kome su se održavale i auto-trke, posebno interesantne u nacionalnoj klasi u kojoj je Jugić zamenio Fiću. Nekada...eh.

Danas je Ušće mesto unekoliko drugačije, ali koliko god drugačije bilo, sačuvalo je svoj duh, svoju tradiciju i ostalo pojam nečega toplog, domaćeg i neiskomercijalozovanog u srcima Beograđana. Ušće ostaje ono staro beogradsko Ušće, ma koliko se podiglo savremenih mondenskih tržnih centara u njegovoj blizini, i ma koliko njih besramno pokralo ovo ime, i makar što se više najveća domaća reka ne uliva u Dunav na ovom mestu, i to samo zato što više nije domaća...


Ušće u rečniku Beograđana i danas uglavnom podrazumeva veliki i široki kompleks koji se sa jedne strane oivičava samim rekama i njihovim hidrografskim ušćem, dok se sa druge strane prostire duž savskog keja sve do Brankovog mosta otprilike, i taj potez Beograđani uglavnom koriste za hvatanje prvih prolećnih zraka sunca. Nasuprot ovom potezu veličanstvena slika Kalemegdana, starog grada, Saborne crkve i pristaništa čine nezaboravnim bukvalno svaki pogled na drugu obalu.  Upravo zbog ovoga znam da je svakome od nas neophodno svojih dva sata Ušća i keja, makar jednom mesečno...a čim ispadnemo iz tog ritma, osetimo duboko u sebi nagoveštaje neke prohladne praznine. Tada znamo gde da se zaputimo.







Ili, kako to može izgledati na izmaku zime i u naizgled negostoljubivom periodu godine:






Konačno, neko lagano i napušta Ušće, iz ovih ili onih razloga. Najčešće Ušće napuštaju oni koji su tu došli da napune džep, možda i ne shvatajući mistiku onoga što je stvoreno da bi ispunjavalo dušu a ne slamaricu, nečega što bogati samo one koji znaju uživati u takvoj vrsti bogatstva.
Srećan im put, a mi...mi ćemo ostati na Ušću, jednako kao što i Ušće uvek ostaje u nama.


Нема коментара:

Постави коментар