Leto, kupanje, skijanje na vodi, ležaljke, suncobrani i piće ispod njih...Beograđani zaista ne moraju daleko po jednu ovakvu sliku. Iz godine u godinu Ada Ciganlija je sve lepša i privlačnija u svojoj letnjoj sezoni. Stoga je i logična ta prva asocijacija koja nam svima pada napamet kada se pomene Ada...
Ipak, Ada Ciganlija je zaista nešto više od kupališnog prostora, nešto više od vikend izletišta, mislim da je realno reći da je Ada ipak jedan ambijent za punjenje baterija svake vrste. Jednom kratkom rečenicom je gotovo nemoguće opisati je, ali ako bih se morao odlučivati, baš ta prethodna rečenica bi mi se vrzmala po glavi kao najbliža. Zašto?
Pa, zato što, kao i mi, menja svoje ruho, prilagođava se i predstavlja nam se u novim izdanjima više puta u godini :)
Kraj jedne letnje sezone označava jednu drugu Adu, jednu lepoticu koja će kroz poluogoljeno granje da iskaže svu raskoš jesenjih boja, a mirnu površinu jezera u kome više nema kupača ponudiće kao jedinstvenu scenu porodicama patkica, sunčevim i mesečevim solo tačkama i brojnim drugim starletama koje čekaju svojih pet minuta slave. A mi?
Mi smo sada epizodisti i publika, i ponekad mi se čini da tek tada mogu da zaista uživam u Adi Ciganliji.
Savsko jezero nije zapravo jedino jezero koje krije Ada, tu je i taložnik, industrijsko dobro za preradu pitke vode što mu nimalo ne oduzima od sjaja i lepote, naprotiv...
Kako onda sa tolikim potencijalom da nas Ada ne usreći u svako svoje godišnje doba?
Naravno, to je nemoguće...Smena godišnjih doba je kao presvlačenje Ade za svoj elegantni večernji izlazak.
Konačno, opuste lagano i dečija igrališta nakratko, ali sam pogled na njih budi u posmatraču neke prelepe uspomene, nostalgične i setne, i to za onoga ko ume da ih doživi i vidi...
A onda dođe i smiraj dana, smiraj jedne bučne sezone i sve se polako prepušta nekom dostojanstvenom i tihom ritmu, nekom miru koji nalazimo u sebi najlakše u jednom ovakvom ambijentu. Koliko je kome od nas neophodan taj mir, znamo sami, za sebe, i to negde duboko u sebi. Godinama unazad ja ga na ovom mestu i u ovo vreme i potražim, kad god osetim potrebu za tim svojim unutrašnjim mirom. Šta to Ada krije u sebi što mi omogućava da nađem taj mir, ne znam...ali znam da je on uvek tu, i za mene, i za brojne druge šetače, sportiste ili samo prolaznike u potrazi za svojom dozom mira.
Ipak, Ada Ciganlija je zaista nešto više od kupališnog prostora, nešto više od vikend izletišta, mislim da je realno reći da je Ada ipak jedan ambijent za punjenje baterija svake vrste. Jednom kratkom rečenicom je gotovo nemoguće opisati je, ali ako bih se morao odlučivati, baš ta prethodna rečenica bi mi se vrzmala po glavi kao najbliža. Zašto?
Pa, zato što, kao i mi, menja svoje ruho, prilagođava se i predstavlja nam se u novim izdanjima više puta u godini :)
Kraj jedne letnje sezone označava jednu drugu Adu, jednu lepoticu koja će kroz poluogoljeno granje da iskaže svu raskoš jesenjih boja, a mirnu površinu jezera u kome više nema kupača ponudiće kao jedinstvenu scenu porodicama patkica, sunčevim i mesečevim solo tačkama i brojnim drugim starletama koje čekaju svojih pet minuta slave. A mi?
Mi smo sada epizodisti i publika, i ponekad mi se čini da tek tada mogu da zaista uživam u Adi Ciganliji.
Savsko jezero nije zapravo jedino jezero koje krije Ada, tu je i taložnik, industrijsko dobro za preradu pitke vode što mu nimalo ne oduzima od sjaja i lepote, naprotiv...
Kako onda sa tolikim potencijalom da nas Ada ne usreći u svako svoje godišnje doba?
Naravno, to je nemoguće...Smena godišnjih doba je kao presvlačenje Ade za svoj elegantni večernji izlazak.
Konačno, opuste lagano i dečija igrališta nakratko, ali sam pogled na njih budi u posmatraču neke prelepe uspomene, nostalgične i setne, i to za onoga ko ume da ih doživi i vidi...
A onda dođe i smiraj dana, smiraj jedne bučne sezone i sve se polako prepušta nekom dostojanstvenom i tihom ritmu, nekom miru koji nalazimo u sebi najlakše u jednom ovakvom ambijentu. Koliko je kome od nas neophodan taj mir, znamo sami, za sebe, i to negde duboko u sebi. Godinama unazad ja ga na ovom mestu i u ovo vreme i potražim, kad god osetim potrebu za tim svojim unutrašnjim mirom. Šta to Ada krije u sebi što mi omogućava da nađem taj mir, ne znam...ali znam da je on uvek tu, i za mene, i za brojne druge šetače, sportiste ili samo prolaznike u potrazi za svojom dozom mira.
Нема коментара:
Постави коментар